Књижевне новине

Наставак са 3, стране

лепих, кратких и згусн ича, а онда се развијао романсијер, који је сигурном руком и снажним потезима сликао 5 Мостар и целу Херцеговину.

оровић се потпуније исказао у ро манима, јер је у њима самосталнији и у избору тема, и у образлагању социјалних збивања, п у развијању фабуле, При том, у овим делима и стил пишчев по: стаје свежији, пунији и адекватнији средуити и менталитету ликова, Романи „Мај чина Султанија", „Међу својима“, „Бр: ђани“ и „Стојан Мутикаша“, и по обиљу материјала и постављеним тезама, довољан су доказ Коровићевог романсијерског талента и моћи да у ширим димензијама захвата сложен, веома слојевит и изукрштан живот своје средине. Ипак, као да је предосећао овој кратак — век, писац је журио да што више каже и у својим књигама заустави време и догаћВаје. По тезама које су постављене и по начину како их је писац извукао из живота своје средине, а највише по уметничком поступку и методу како их је об: разложио, могу се издвојити три Ћоровићева романа који се мотивски допуљуЈу, иако су им теме различите, па чак пи“ привидно удаљене, То су „Стојан Мутикаша“, „Мајчина Султанија" и „Међу својима“,

У „Стојану Мутикаши“ јавља се је Ана ретка тема у нашој књижевности, А Ко би други могао тако успело обрадити него Ћоровић, који је, писац. и трговац у исто време, добро знао душу своје среДине. Стојан Мутикаша је слика старе чаршије кад се роба давала на поверење и уз добру реч, кад ни у рабош није урезивана вересија и није се записивао Ауг, и мове ћифтинске, каишарске и грамзиве чаршије у коју се увукли људи ти. па Стојана Мутикаше, окореле тикртице, без душе и срца. Такав морални поремећај дат је и у друга два романа.

Из огромног броја Ћоровићевих маАих приповедака у којима је писац плоказао право мајсторство за композицију и стиА, издваја се читав низ цртица, но: вела и прича као што су „Пендрек“, „Шпијун“, „Ибрахим-бегов ћошак“, »„Богојављенска ноћ“, „Мали просјак“, „Јединац“ и друге, јер састави ове врсте од ликују се посебном снатом израза, суге стивношћу п поруком, тим пре што је управо у њима Ћоровић умео да споји реализам са дириком, тако да свака Од ових прича делује и уверљиво и емотивно као поезија,

Посебан део Боровићеве прозе односи се на живот Муслимана у Мостару, Пт сац је добро познавао њихов свет, живео међу њима, у њиховој четврти у граду, и осећао је обичаје, домаће односе и начин опхођења у породици, За Ћоровићев роман „Јарани" већ је речено да је „лајбољи роман из муслиманског живота. Композиција је добра, карактери радњом обележени и добро мотивисани, Причање тече мирис и сталожено“. Ћоровић је у многим приповеткама Под на словом „Моји познаници“, затим „Ком шије“, описивао харем, баште и севдах

он таквим описима Дао лепршаву слику

оријенталних љубавних састанака и уз дисаја, али је истакао и многе породич> не драме и трагедије, јер је и у овај део херцеговачког живота Аустроугарска по. себно унела потресе и донела спромапт тво. Класпа померања међу беговима и атама узимала су видније размере по драстичније. форме, зато су и расцепи у породицама и у друштву дубљи и трагичнији, Приче „Омерага“, „Ибрахим-бегов ћошак“, затим драмска слика „Адем-бег“ говорс о горкој судбини људи некада богатих п угледних, а сада у немаштини и гладовању настоје да очувају класни понос и достојанство,

Под насловом „Биљешке једног таоца“ Ћоровић је говорио. о себи у најтежим тренуцима свога живота, за време интернације у првом светском рату кад му је и брат Владимир Ћоровић, историчар, тамновао у травничком затвору, па и ово дело објашњава пишчеву личност и сву његову преданост идеји и народној тежњи да се ослободи од туђе власти. По свему томе Боровић нераздвојно се ве зује за Шантића и Кочића. Близак им је и по сарадњи и по преокупацијама које се своде скоро на једну једину жељу да се распадне аутстроутарски поредак у пишчевом завичају. Ипак, и поред све допуне, ове три истакнуте личности у нашој књижевности имају и посебних обележја. Кочић је социјални револуционар, Шантић национални борапџ, а Боровић сликар друштвених прилика на херцеговачком кршу. Многе од љегових слика делују јот увек својом свежином, оживљавајући једно лдраматичпо време које већ одавно припада историји.

Ћоровић је па болесничкој постељи једва дочекао ослобођење своје Херцего вине од аустроугарске окупације: ње гово срце престало је да куца 17. априла 1919, Кодине.

Василије Точанац

РО ЕРИ

КРИТИКА

КЊИГА 0 СТАРИЈЕМ СРПСКИМ ПИСЦИМА

Теодора Петровић: „Из ИСТОРИЈЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“, Матица српска, Нови Сад, 1975,

ДУГОГОДИШЊИ | професор књижевности у најстаријој српској гимназији ми, затим, директор Архива Српске акаде мије наука и уметности у Сремским Карловцима, Теодора Петровић је. сарадник безмало ових наших бољих часописа и зборника, у којима је објавила, у раз" Добљу од 1932. до данас, око 100 есеја, чланака и прилога о старијим | српским писцима, Сада је Матица српска издала у посебној књизи од близу 500 штампаних страна избор њених радова, публикованих од почетка њене списатељске активности до данас.

Мотичући из старе карловачке породуице, из које је изашао неколико истак: нутих интелектуалаца и јавних радника; ученица карловачке гимназије, у којој је добила солидно класично образовање; студенткиња _ Београдског универзитета, где је слушала предавања и радила у семинарима Богдана н Павла Поповића, ауторка се формирала п развијала _ ПОД пајбољим условима, Животна сапутница. проф. Косте, Петровића, аутора „Истори“ је Карловачке гимназије“, ауторка је заједно са својим супругом годинама и деценијама изучавала и приказивала бо тато културно наслеђе „српског Сиона", како су наши романтичари некада, у доба Уједињене омладине српске, називали Сремске Карловце.

Текстови у овој замашној књизи го ворс искључиво 0 старијим · српским писцима, и то првенствено о онима који су се формирали и развили у Карловцима, О њеној способности објективног процењиваља културног наслеђа Карло ваца речнто сведочи, између осталога њен изванредан есеј о Стратимировићевом „Карловачком кругу“, о коме постоје контраверзин судови у историографији, Док је Ватрослав Јагић упоређивао „Карловачки круг“ са сличним научним кружоцима у „великим научним центри“ ма, Бечу,. Прагу и Петрограду“, за Јован Скерлић у. њему назирао „зачетке прве југословенске и српске академије“, дотЛе та Вук Караџић не сматра ни озбиљ вим, ни корисним, и говори о њему иронично и с подсмехом. Ауторка одбацује обе ове опене као претеране н долази до свог образложеног самосталног суда да „то није било никакво организовано на: учно. друштво у данашњем смислу речи, већ"само добропамеран покушај да сен у једној малој средини школовани људи забаве књитом и науком, сваки према својој способности и заинтересованости“,

Ауторкина објективпост долази До пунога изражаја и у занимљивом есеју „Стефан Стратимировић и Доситеј Обрадовић“, У ранијој литератури било је покушаја да се они супротставе један дру томе са много инсистирања на њиховим сукобима и супротностима, са стопроцентним прихватањем или потпуним ол: бацивањем једнога или другога _ гледишта. Ауторка признаје да је сукоба п су протности између Стратимировића и До ситеја било, али одмах. додаје да та су протност „ни издалека Мије добила онај степен заоштрености до кога се, нешто касније, развио Стратимировићев сукоб са Вуком“.

Кроз велики део огромне литературе о Вуку провлачи се као првена нит опште мишљење да су Карловци били и до краја остали — „најтврђа кула Вукових противника“. У свом есеју „Вук и Сремски Карловци" ауторка повија ово укорењено схватање и износи низ убедљивих аргуменага из којих проистиче да је такво мишљење претерано: „Не мислимо уве личавати користи које је Вук имао од својих веза са Карловцима, нити улешиавати средину у којој се он у Карловци ма кретао. Очигледно је, ипак, да је овде нашао круг људи који су билам на извесном степену културе, који су се бавили науком и чије је друштво њему у извесном смислу било од користи“, У једном _ свом _ карактеристичном _ писму сам Вук изричито признаје да су Карлов“ пе „по књижевности знатније место“ мн ставља их одмах пза Београда, Новог Сада, Загреба, Цетиња и Трста.

Ауторка је пуних 40 година. марљиво прикупљала грађу за велику студију о Бранку Радичевићу, чије је песпичко дело тако тесио и неразавојно везано за _ Карловце, Стражилово ин Фрушку Гору. Грађа је огромно нарасла, па иако је монографија изостала, један део грађе, у облику ситних прилога, записа, бележака и докумената, ауторка је објавила у овој књизи и на тај начин учинила приступачним _ научним _ истраживачима, Ова драгопена прађа одлично ће послу жити онима који проучавају романтизам у српској књижевности,

О Јовану Суботићу у нашој антератури није писано довољно, ни онолико ко: дико он, по своме значају и по својој вредности, заслужује. Ауторка не оцртава књижевни лик овога писца, него га приказује и оцењује само Као дугогоди шњег уредника „Летописа“, Њена. гаобална оцена даје се свести на овај зак: ључак: „При уређивању „Летописа“ он се несебично трудио да часопис буде приступачан што већем броју ин што ширем кругу читалаца, а да при том ипак одговори оном задатку који су постави: Ли његови оснивачи и први уредници,..

ТЕОДОРА ПЕТРОВИЋ

У поређењу са ранијим „Летописима“, свеске које је он уредио предастављају велики корак унапред“.

Ограничени обим овога приказа не дозвољава улажење у анализу им осталих текстова у овој обимној књизи, иако би они то заслужинам, Довољно је рећи ла ауторка располаже обимном књижевном културом м ерудицијом, Да познаје проблематику о којој пише и да има своја сопствена мишљења о постављеним тема: ма, И када расправља о писцима 0 којима постоји већ читава литература. Тео“ дора Петровић увек има да каже нешто ново по своје, што други нису рекли, Критички приступајући резултатима ранијих истраживања, псправила је многа ранија пнотреттна тумачења и дала своје кључе ве решења,

Књига је написана лепим књижевним стилом и богатим језиком, али тако да је приступачна ни ширим круговима читалачке публике, која се интересује за теме које се овде обрађују, ј

Коста Милутиновић

__БЕРЗЕЛЕЗ_У

ЉИСТРОМ ПРОСТОРУ

Боко Стојичић: „ПРИПИТОМЉАВАЊЕ ЗЛА“, „Багдала“, Крушевац, 1974.

РАЗГОВАРАЈУЋИ о песничком раду Боке Стојичића, морамо водити бригу и о не ким објективним околностима, Стојичић поезију пише (или бар објављује) повремено, и стога се чини да је више по страни од савремених књижевних токова но што у ствари јесте, Приметно је и то да не припада појединим песничким струјама, па је ваљда стога мотивски и прозоАијом веома разнородан: песме су му сврстане у веома различите циклусе, има веома широк спектар тема и тематских варијација — од родољубља, мисаоне узмемирености, љубави, до неких песничких опажања карактеристичних за тзв. модерног песника, где је тематска припадност теже одредива. У њему видимо човека који се замислио над сликом или ситуацијом која му је животом, и прошлим и садашњим, предочена, право мало шетање кроз догађаје и стања из прошлости (песме „Инат ратника", „Горан", „Вожа", „Светозар Марковић пише Србији мислећи на књаза", „Хајдук Вељко", „Даринка Радовић") и садашњости („Нађа", „Наговештај љубави" и са.)

Због примамљивости мотива и лакшег прихватања неког осећања које је већ опште познато, наметнуће нам се помисао да је Стојичић најуспелији као песник у оним остварењима где се инспирише познатим ликовима из мита или из историје. Можда због тога највише ценимо ње. говог, бесумње антологијског, „Алију Ђер зелеза", песму у којој се митско слива са фином мисли о вечитом болу м пролазности, о срећи које не мора бити и кад има услова за срећу:

·.. увек нешто гори У грудима, где је срећа пусти Берзелезе, "кад умиреш живљи од живота...

Исту врсту осећања Стојичић буди кад говори о Тјентишту мам Даринки Радовић, Патриотско осећање везано је код њега за извесно мисаоно расуђивање, извесни песнички коментар, извесну рефлексију. М вези са овим последњим, код Стојичића имамо нешто што би нам давало повода да га прогласимо песником позна> тих и, већ негде доживљених осећања, визија остварених у дослуху са легендом и мислима који су одавно део наших емоционалних и интелектуалних преокупација. За такве ствараоце увек постоји опас-

Антон Тркуља

У СУСРЕТ НОВОМ ПЕВАЊУ

ПРОЛАЗИ НОЋ 7 КОЈОЈ БЕЈАСМО ДЕЦА

Пролази ноћ У којој бејасмо деца.

Пролази и не зауставља се на реци скамењеној. 1

Изнад кровова очију с шина, шума угљенисана. |

Човек се поистовећује са стаблом, ко

рен пушта изнад земље и пре великих киша = ветрови ће та однети...

| | |

ве ће постати ти-

РАЗОБЛИЧАВАМ СЕНКЕ

Разобличавам сенке између чела и по-

тиљка, Оживљавам тражења у лету раз ватре. Слутим да небо прима наше поруке. Када ми годови чела прозову име У Ни стор, када изнад нас засијају градови. 7 покрету — рећи ћу: — открио сам те тајно на пропутовању.

бијене

ОДЛАЗЕ НАШЕ ЧЕРГЕ

Одлазе наше черге у шуме звезда, са завежљајем година, са звиждуком — У сусрет новом певању.

Не остављамо трагове на раскршћа, да

нас покајања не би вратила. Далеки предели — наша заблудо, да ли

ми обилазимо долазиште — или је све то сан крвиз

БИЛИ СМО ВЕЛИКИ ПУТНИЦИ

Били смо велики путници, дрвосеч“ у шумама које не нестају, сплавари на ре кама безнаћа, заљубљеници зеленог, пут. ници у невићења...

Говорили смо прејако, псовали немо, волели просто, трубели немогуће за веровање, нежили лудо — непоновљиво, са упрегнутим коњима без реда, неједнаким да исто повлаче, несигурним у трку — не послушним годинама... — '

Били смо присутни у добу — на ниша“ ну зла...

ност да их прогласимо недовољно ориги-' налним, али у овом случају морамо приз нати да Стојичић те поменуте ситуације и околности користи као претекст после којег ће доживљај, мисао или осећање ко-

је он мшалћли предочити, бити пријемчивији читаочевом уху, јер долази посредством већ познатих представа и симбола. Истина је да је он најчешће песник варијација, и то не увек довољно пробраних; да се често своди на фрагментарност; алн је исто тако истина да он познату мисао м представу уме да оплемени нечим што је само његово,

Другој врсти својих песничких остварења Стојичић покушава да се занесе елементима сликовитости, тражене више него што треба али интересантне. Ипак, у поређењу између тих Авеју врста његових песама, предност ћемо дати онима где ваРира поједине мисли и где уме да изне.нади песничким обртом. Подсетимо се стихова из песме „Смрт у граду", која почиње: Умро је један човек и сви смо избројали своје године живота,

Дакле сентенцом која долази после једне чињеничке констатације, која овде саужи Само као повод да се једна мисао каже али без Које та мисао не би била ово ил овако јесте. У наставку песме, Стоји» 'ић разрађује остаде елементе, вам сада

што наступа после смрти (погреб и са) Тама се, међутим, чини да је то суви. јино, нам да је мање јако од онога што је прво речено, што је Добро познато, аан чпак са значајним ефектом. Стога МИСАИмо да је он као песник Јачи када, пако гномично настројен, опсервира овај свет м казује своје рефдексивне искре. Има он им слика које вреде по себм, алм ове увек Ћ костуру имају мисао која им је рж. мако заокупљен невеселим мислима, он није тмуран, већ прилично окр И ОНелрОМ У ОСтореу, како тлаасп твАна това песма. То је неки изазов и не, зирање од зла: ј с у ен пите ава % + је окренутост ка триОва збирка је очигледно мотла бити краћа, Заправо песме су могле бпти пречишћеније или сажетије, чиме би се посТтитАо то да се уклони несразмера стварана кроз године ове поезије; не би се тала видело вишегодишње писање ове поезије што се иначе, види из песме у песму, из циклуса у циклус. Онда би сигурно ква-

Аитети на које смо указали до М ШАН с до изразе. “ И ан

Благоје Јастребић

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4

ти