Књижевне новине

ЈУБИЛЕЈИ

Магија и мајсторство -

Роберта Грејвса

О осамдесетогодишњици великог енглеског песника

ОПСЕЖНА библиографија, коју је саста: вио Ф. Хигинсон наводи да је Роберт Грејвс (рођен 1895) исписао више од пет милиона речи, сложених у сто четрдесет књига. Пред тим вртоглаво високим бројкама од некакве помоћи је и радујућа чињеница да су сва ова дело, било прозна поетска или есејистичка, писана непосре: АНИМ и „нефилозофским" стилом и да се стога лако читају п усвајају. Те су књиге неопходне, а истовремено и неразметљиве. Уосталом, неки од ових дебелих томова данас се без већих тешкоћа савлађују и у омладинској лектири. (Занимљиво је да су руски читаоци своје упознавање са Грејвсовим опусом недавно отпочели управо од збирки намењених деци!) Многе Од њих су, опет, у међусобној вези или тзв. „књиге близанци"; два или више наслова посвећена су истој личности, као две биографије Лоренса од Арабије, романи о императору Клаудију, они о опсади Троје и америчком нареднику Лам6у, затим особена тумачења Библије, митолошки речници и др.

Страна с које нам је овај значајни и увелико присутни стваралац најмање по. зната је његова поезија. И то само још једном потврђује многе књижевне таштине; не само преводилачке! Прилази и остале „корисне" стазе Грејвсовом делу приступачни су нам, али још не и врхови. Као да смо се сложили са самим песником, који тврди да је поезија сасвим приватна ствар, поље које се обрађује за „сопствено тржиште" или да су романи само за читање и остваривање прихода, а да по. езија није за већину!

Грејвс је, одиста, тврдоглави заговорник идеје да поезија не потребује ни публику, ни одобравање, нити критику. Поезија је ствар интимног опредељења и ту не треба нико са стране да се меша. Има нечег готово сујеверног у оваквом Грејвсовом односу према публици. Или је то резултат затварања у себе након десетине првих његових збирки које су прошле без неког нарочитог одјека. Грејвс није никад изразито експериментисао у поези. ји као већина његових претходника или савременика. Није писао „бели стих", ни аутоматску поезију. Није посезао за формом дуге песме, поеме и спева. Али иако не баш нарочито популаран као песник, бар у прво време, Грејвс битно не мења ни касније свој поетски концепт. Песма је, по њему, увек срећна околност, дар, плод његовог изненадног надахнућа. Стога је сасвим неприродно симулирати стање занесености дуже но што оно одиста траје. Дуге песме, које пише већина модерних песника, обавезно су конструкције, аранжирани стихови. Истински песник

«се увек изражава у краткој, лирској фор. |

ми, а ако хоће да заборави духовите љу, де пише сатире и гротеске, Никад, међутим, не намеће своје интелектуалне преокупације, нити калеми знања, „истраживања" и ванпесничка искуства. Зато, ко хоће данас да прочита целокупну Грејвсову поезију (која броји негде преко хиљаду песама, сабраних из укупно четрдесет различитих збирки) мора уложити далеко мање интелектуалног напора, и времена, него за један једини спев Езре Паунда, »Сап!оз« или „Општу песму" Пабла Неруде. Уз то, сам песник, из године у годину, „одобрава“ све ужи избор оних својих вредних и донекле успелих песама. Натренутном списку тек је неких сто седамдесет песама.

Ипак, тој савршеној песми Грејвс тежи и данас. Последњих двадесет година пише искључиво поезију, и то са замахом који премаша сваки раније. Годишње редовно изда једну или две збирке; Остварио му се сан његове високе уметничке норме, да буде то што је најдубље и најприватније желео: Песник. Без оног ве. читог заклањања за својим „важнијим" занимањима, позивом „професора", про. заика или „земљорадника“. Никоме данас, не само у енглеској књижевности, позив (лирског) песника и није ближи, мада би се овом суду баш он први супротставио. Нико не може бити сасвим песник, тврди, бар не док је жив и док још ствара! Грејвс није славољубиви_ песник. Он је предани искушеник, с јасним отпорима им рефлексима пред наносима рђаве по езије, слабића, „вергилијанаца", твораца тзв, уег5 Пђге, Антипесника. По овим ставовима Грејвс је, на жалост, задуго био познатији него ли по властитој поезији.

„Лоша је поезија — твоја", каже гласом којим као да вуче перо преко корица толиких књига које одбацује, „кад ја не разумем тебе и кад ми твоје дело не помаже у мојим тешкоћама“. Хомер, Хесиод, Хајам, Скелтон..., по њему, надахну“ ти су истински „обичним, здравим смислом". Вергилије, чак Данте, или (поменимо на прескок) Е. Јевтушенко врше утицаје изван својих заслуга или су тек књи жевни претенденти за песника, Почетком шездесетих година, Грејвс је изабран за професора поезије на Оксфордском универзитсту (где је својевремено дипломи“ рао књижевност). ХМ тим својим сада чу: веним предавањима није пропустио да се поново осврне на поезију и својих савременика, о којој није нико мислио тако 10ше као он. Видовити пуковник Т. Е. Ло ренс, који је био умешан у све по мало, као да је предвидео овај трајни сукоб то. лико различитих и тврдоглавих песника, Јошт далеке 1922. године, баш у том истом Оксфорду, у пуковниковој соби, срела су се, случајно, први пут, два не бат: сасвим млада човека. Упознајући укочене незнан це међусобно („Паунд, Грејвс, Грејвс, Па. унд"), Лоренс је тај сусрет прокомента

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9

рисао: „Ви ћете од сада мрзети један другога!"' Но, да ди је била у питању само мржња2 Грејвсовим критикама Паундовог пе сништва претходили су (или су их сле дили) веома оштри судови о Паунду Џор. па Елиота „ејтса, Едмунда Вилсона или, нарочито, шведског песника Јорана Пал ма. Можда је Грејвс био само нешто личнији и хировитији, попут једног свог пријатеља (В. Х. Дејвиса) који је толико мр. зео свог ривала (песника Валтера де ла Мара) да је купио пиштољ и свакодневно гтађао у де ла Марову фотографију окачену на зиду своје куће! Или је, опет, то било гложење за примат, она, за пос зију, безопасна такмичарска узрујаност, која изоштрава алат и чула; презир који је истовремено и сарадњај2 Не сведочи ћи о томе и податак да је Грејвс својевре мено намеравао да заједно са Т.С. Елиотом изда једну књигу енглеске поезије, мада је касније изјављивао да је једино вредно Елиотово дело, и сва заслуга У књижевности, то што је као издавач сарађивао на издавању његове „Беле богиње“. Кад је реч о Грејвсу, онда је ту мешавина. дичних разлога и принципа била очевидно честа.

Док траје Грејвсово споро песничко са зревање, током двадесетих година, оптику књижевних експерата и публике потпуно су запосели авангардни_ иноватори, „еклектичари и полиглоте“ (Паунд-Елиот). Грејвс је неспреман да прихвати „континентадни симболизам", а Американцима У енглеској поезији је далеко лакше да је (енглеску поезију) „ослободе“ од спутава. ња прошлости. Са Вилфредом Овеном, Зиг фридом Сасуном и још неколицином, Грејвс је у групи тзв. „песника У унифор ми“. Осим тога, њему су баижи џорџијан ски песници (чији је успон и пад био између 1910. и 1922. године), а чији су за говорници били Е. Томас и Р. Фрост. Њихов заједнички концепт је био обнавља ње свега што је и дотле било битно у по езији: емоције.

Теоријску критику савременика (а не само њих), Грејвс је засновао на свом најважнијем „личном проналаску“, тј. на учењу о Музи као извору свеколиког ис тинског песништва. Муза је судбинска од редница и бит сваког појединог песнише тва, Једино служећи њој, онај који пише, има услова да постане песник. Творцима поетских хибрида и „шљаке“, Јејтсу, Одну, Елиоту. Дилену Томасу и „Аудом Езри“, Грејвс замера овај примарни недостатак Музе. И не само да су изабрали погрешан медијум, примећује Грејвс, већ они дрско претендују на омиљеност,, повлашћеност као вид друштвене позиције. „Песници ни

'су идоли, мити су идоли песници. Само

уза "заслужује њихов љубав“, напомиње Грејвс у књизи „ ајвећа привилегија“ (1955). Исто понавља У предавању „То ће бити твоји богови, о Израеле!": „ја ни сам никада праћком разбијао прозоре са улице, али разбијати прозоре ИЗНУТРА сматрао сам одувек чак и грађанском дужношћу!“

Грејвс пише поезију у основној енглеској традицији, лирској, служећи се устаљеном метриком и логичком синтаксом, без кићења и парада мисли. Све његове песме се одликују мајсторством каденци, складом и изузетном музикалношћу. Мало је данас песника који располажу таквом контролом рима и полурима, асонанци и алитерација. Свака употребљена реч има пуно и одређено значење. Грејвс је у свој песнички концепт сигуран и сасвим је све једно назвали га ми једног часа романти чарским, другог класицистичким, или по. мешано, са свим могућим варијацијама.

Песма је најфантастичније искуство посвећеног песниковог бића, Она се не ствара ни за забаву, нити поуку, већ је крајње спознавање у свеукупној људској материјалној ограничености, слутња и ново усмерење свести. Искрена поезија је разрешење (готово практични одговор, и увек прецизан) емоционалних проблема и стања, заиста – догођених, проживљених. До тих одговора, тј. песама, долази се искључиво у некој врсти хипнотичког тра нса, песниковог надахнућа, односно „при“ суства“ у неколико иматинарних планова одједном. Нико, па ни сам песник, није У стању да до краја објасни како и када пе сма настаје, како се оно непоновљиво У њој јавља по први пут, сасвим изненадно. Вероватно стога је Грејвс у својој „испра“ вљачкој“ пракси давао себи право да се више но чином стварања и проценама вре дности дела бавио самим личностима песника, њиховим добрим и лошим странама — чврсто убеђен да песник не може бити истовремено и лош човек!

Структура Грејвсових песама је доне

"кле у раскораку с његовим ставовима 0

поезији и публици, Негове песме нису херметичке и не чине се толико недопад: љривим широкој публици попут „Пусте зе мље“, »Сапбоза«, и осталих » ревина, које су песничко мајсторство „бациле У смеће“. У свом првом периоду, Грејвс је чак и сентименталан или провидно ирони чан песник. Да не говоримо о његовим почетничким сналажењима у митолошкој тематици. Тек дугим процесом сазревања, Грејвсов израз долази до пуног значења и инструментације., Опет, сва ова обога“ ћења не подразумевају и одступање _ОА традиционалног песничког идиома. Пес-

ник никад не прекорачује у општост, ни. | ти силази на улицу. Ако Грејвс и није био · склон тумачењу једноставности структуре.

својих песама, то је учинила ( едтово-

својим сабраним. песмама, 939), у за једничко име, дугогодишња. његова сарал: ница Лора Рајдинг. Савршено свесни не образованости и одсутне напрегнутости којом читалац прилази поезији, и Рајдинтова и Грејвс, песму су увек почињали на

САРЕ М

ЈУ А

27

јр + ВА АС (еф па Ем

подаље рама ~

РОБЕРТ ГРЕЈВС — ЦРТЕЖ МИРА ТЛАВУРТИВА

најелементарнијем плану разумевања, да би нешто касније прешли до оног вишег плана поетског открића, све до степена на којем се читалац дефинитивно одвраћа од погрешних асоцијација и западања у емо ције које нису песничке. Током целе песме поклања се пажња остваривању одређених песничких информација на имагинарном, интелектуалном, музичком и тек стуалном плану.

Књите својих „Сабраних, песама“ Грејвс је штампао, до сада, укупно пет пута. Свако ново издање је карактеристично по томе што је завршавало јед; ну оделиту стваралачку фазу, након које се нешто у том песништву допуњавало или мењало, било у погледу избора теме, у ставу песника према самом себи, у избору оне (Музе у индивидуалном облику) којој се „од сада удвара“, или каквом другом новином. Ми смо најчешће помињали онај први период, до 1926. године, односно песниково вибрирање од тонова романтизма до личног скептицизма. Наредних двадесет година (два нова издања „Сабраних песама") могу се назвати етапом у којој песник настоји да у потпуности дефинише самог себе. Са прокушанијим погледима на живот, и сврху поезије, Грејвс одступа од свог ранијег сто. ицизма, јаловог опирања „да прихвати своју људску судбину“. Коначно се мири са животом и пристаје на његов основни смисао: љубав.

М својој пуној зрелости, негде године 1944-те, песнику се први пут, и сасвим изненада, јавља идеја о Белој богињи или врховној Музи. И Муза је димензија љубави и прихватање целокупности живота (рађање, живот, смрт), али на трансценденталном плану. То више није индивидуална жена (не може се добити број њеног телефона, каже песник у једној шали), већ узвишено биће, инкарнација „женског принципа“. Учинак Муза — периода представљају најаутентичније Грејвсове песме: „Хуану о равнодневици", „Упутства _орфичком искушенику“, „Даријен“. „Амергинова бајалица“, „Повратак богиње" и друге.

У завршном периоду шездесетих и седамдесетих година) преовлађује нови медијум, нешто што би се могло назвати „више него Муза" — Мамон или Црно божанство. Ова богиња доводи до финалног искуства љубави: „принципи полова", некад у неслози, сад су сасвим мирољубиви јер су доживели своје испуњење и при родни склад пред смрћу, у чијој су моћи, одиста, сви кључеви мудрости.

Гако се круг Грејвсових заноса, „упутстава себи самом“, личног и тематског усклађивања са свим добима људске при. марне егзистенције затвара: Рађање, живот, смрт. Грејвсово песништво, такође, није богато ни жанровски. Могло би се набројати тек шест или седам различитих група песама: митолошко-архаичне; љуба. вне или песме Белој богињи; песме о ексцентричним доживљајима или стањима; експресивни и магични описи природе; сатире и гротеске, убојите и сажете опсер вације типова људског понашања и, егзистенцијалних категорија; најзад, баладе и дечје песме.

Трећину Грејвсовог целокупног песничког опуса сачињавају љубавне песме.

Љубав је за овог песника прастара форма мита, „универзална. мигрена", једин-. ствена творачка сила. У свету не постоји важнијег односа од везе између човека и жене, а љубав, као њихов врхунац, заузима централно место у поезији. У Грејвса је љубавна тема неизбежна чак и омда кад пише песму о писању поезије.

Више пута је понављано, да по карактеру, ситуацијама па и форми Грејвс пре узима доста тога из трубадурске и ренесансне љубавне поезије. Али зар и све праве истинске љубави не личе једна на другу! Том сталном и непресушном мо. тиву Грејвс је придодао своју госпу, и се бе, као два нова „узорка љубави". Ретке су његове (л уопште и било чије) љубавне песме у којима је примарно оно телесно, путено. Он је пре свега песник о моћи љубави, снази којом је присваја, а потом и губи. Љубавна понесеност и инспирација неземаљском љубавницом, Белом боги“ њом, чисти је хипнотички медијум, начин обраћања, кореспонденције са самим жи. вотом. .

Жена и „панженство", сматра Грејвс заузима централно место у свакој правој поезији. Она је подстрек на путу ка са: вршенству, будући да је и сама саврше на; она је мушкарчево најдубље искуство. „Бог је жена", дуго је стајало исписано великим златним словима на једном собном зиду у Деји. Пошто је њен принцип моћнији од мушког принципа (она јесте, а човек чини), она је извор магичне моћи садржане у песништву. Њој није ни потре бно да буде песник; она је више од пе сника, сама његова Инспирација — или, пак није ништа! 5

Становиште о трајној превласти матријархата још једна је широко расправља: на и полемисана Грејвсова митолошка и историјска „енигма", Грејвс верује да ће жене и практично ускоро задобити своју некадашњу свевласт, јер људи овог Доба пију и превише млека! И сам признаје да је за све што је досад научио захвалан једино — женама. За коначно посвећивање књижевности добијао је увек више подстицаја од мајке него од оца песника. Бела (богиња је Грејвсово носталгично трагање за истином. Она доноси више бола и патње, него радости. Муза је песниково Надја, узвишено и често сурово. Снага којом јој се песник додворава је оно што обично називамо стварањем. цена тог стварања може да буде једино смрт.

Својим романима-студијама „Бела бо. гиња“ и „Лична Муза" Грејвс се још је дном снажно везује за традицију велшке, ирске и енглеске књижевности, којој су митови (хришћански, библијски) били важна основа песништва. Белу или Тројну богињу Грејвс први пут помиње у роману „Златно руно". Она одобрава Аргонаути ма путовање. Песника занима и шире ис торијски значај карактера женског бо. жанства. Пре појаве мушких божанстава владала су женска, било у лику Девице, Марнамане или неке друге локалне Кра. љице. О томе постоје сведочанства ЗА раним религијама и митологијама. рејвс није ни религиозан, ни мистик, али њега занима веровање, помоћу ког дола. зи до разрешења значења и мистерије ви зија праисконских прича. Уместо да ствара нове митове, он узима најаутентичније међу већ постојећим и даје им нови, савременији и логичнији смисао. Уосталом, и Грејвсови претходници у томе, Р. М. Рилке и Е. Муир схватили су да су „стари митови једва малчице похабани!"

Најкомплекснија Грејвсова књига уједно је и дело које је најбрже написао. Радећи на „Златном Руну" био је преки. нут „изненадном и уништавајућом" опсе. сијом и, самс за три недеље рада, исписује 70.000 речи своје „Граматике песни чког мита“, како гласи поднаслов „Беле богиње". Књига је пуна чудесних поглавља тумачења чаробног дејства разнородног биља, дрвећа, светих животиња. Између мноштва етнографских података на трагу Магије, главно место заузима Мајка-богиња (или Месечева богиња), чији је култ слављен у свеколикој раној Западној религији. О њој пише и леме Фрејзер У свом делу „Златна грана. Ова богиња, представница чисте емоционалне и мат. ријархарне религије потиснута је рационалном, Аполоновом, религијом (чији је представник хришћанство), али она ће, верује Грејвс, повратити своју моћ. Она поседује три архетипска аспекта „унутар свог женског принципа: Мајку која рађа човека, Нимфу која се спаја с њим и Краљицу (смрт) која је на челу, његовог погреба. Она је Тројна јер јој је иманентан дух свемира (Стварање, Испуњење и Разарање). Атрибут Бела, или Месечева, доби ла је због тројне магичне моћи месеца, која је деловала још на Хомера. „Бела може још да се односи на природу жениног тела, снега (неугаженог), а у другом смислу то је ужасна белина лешине, са: бласти или лепре. - :

Најзад, сврху писања о Узвишеној богињи, Грејвс види У добијању једног ко. риснот приручника сваком орфичком ис кушенику који се својим песништвом о. браћа митолошким бићима. Међу свима њима Богиња или Муза је једини уистину неопходни принцип. Она је, поновимо, сим бол животне снаге и мистерије љубави. Она је метафора (или чињеница) која се не може рационално протумачити („Ко је била Богиња, која жена, нек филозофи поломе своје зубе на томе!") Само, међу. тим, истински опседнути песници правиће разлику између _најчистије моћи, славе, мудрости и љубави Једине и сваке друге индивидуалне жеме у којој је Богиња за: узела место тек за месец, тодину, седам година или дуже, И кад остари песник, његова инспирација (ако је то Муза) ос: таје, довек млада, мада ју је волео целог живота. Удварати се Њој, значи бити на путу савршенства, апсолутне љубави и песама које продиру до срџа, проносе А хтавицу кроз кичму и подижу косу од у» буђења. При том песник се пе плаши ни да умре за њу, јер он ствара себе и У моменту смрти; чак, задовољан што је свој задатак испунио, не очекује никакав живот више потом.

Нити иједну другачију причу, осим те која одувек постоји,

Мома Димић 5