Књижевне новине

| Па

ЕЈ

с!“

_у Антологију.

Из ИСТОРИЈЕ КЊИЖЕВНОСТИ

(удбина једне песме

Како је „Унутрашњи дијалог“ Душана Срезојевића ушао у антологију Богдана Поповића

У „АНХОЛОГИЈ И новије српске Амрике" Богдана Поповића нада: зи се песма Душана Срезојевића „Унутрашњи дналог". Овде ће бити изнето како је та песма ушла

Срезојевић је почео да пише песме још као студент. Помену. ту песму је написао пред крај студија или непосредно по дипаомском испиту. Прво ју је послао у Нови Сад за Летопис Ма. тице српске, Песма је била одбнијена, Онда се Срезојевић обратио Српском | књижевном _ гласнику, Али, како је у то време био у завади са Скерлићем, он песму није послао Скерлићу, уреднику, нето Богдану Поповићу, власнику Гласника. „Рад који ћете наћи у овом коверту шаљем Вам на евен туалну употребу у Гласнику", пише Срезојевић Поповићу у писму од 7. јула 1911. „Унутрашњи диалог је имао част дабуде читани оцењиван у Летопису и несрећу да буде одбијен (у одговору Матичином који Вам шаљем видећете мотивацију). Рукопис шаљем Вама зато што не желим да, упу ћен у редакцију, буде од стране . Скерлића или оног дечка, Арнаутовића, бачен у корпу, можда и непрочитан, И сувише искуства имам у овом смислу да бих веровао у непристрасност и необазира ње на лично расположење Г. Скер аића. Итнорисан више од две го. дине, ја сам се био зарекао, већ давно, да ниједан мој рукопис не дође више тамо где није жељен; модификујући своју одлуку, последњи похушај да понова ућем у књижевну публикацију у којој су оштампани први моји стихови чиним, ево, преко Валис уважене _ личности",

Срезојевићево писмо са песмом затекло је Поповића управо у време када је довршавао своју Антологију, Као што је познато, предговор за Антологију написан је „о Ускрсу 1911". Значи да је Срзојевићева песма ститла Поповићу три месеца доцније, пошто је Антологија већ била завршена и предговор написан. МоГАО се очекивати да је песник изгубио темпо и шансу да са о вом песмом конкурише за улаз у Антологију.

Међутим, песма је имала суд бину, за њеног песника, крајње срећну. Песма се Богдану Поповићу веома допала и он је решио да је унесе у Антологију не чекаЈући да буде претходно штампа на у Гласнику, као што је то песник желео. Колико _ знамо, то је једина песма из Антологије ко, ја је угледала светлост дана први пут са њених листова, На њу је, између осталих, Поповић мислио када је у својим Напоменама уз Антологију казао да је „имао на расположењу _ известан број пе сама у рукопису". Песма Срезо. јевићева је, дакле, ушла на почасна врата у Антологију, право из

рукописа. . Поповић није одговорио на Срезојевићево _ наведено — писмо,

он који је иначе врло уредно ол> говарао на сва послата писма, Он му чак ничим није дао наслу„тити шта мисли о послатој песми, Срезојевић се у међувремену видео с Поповићем у Београду, 9. септембра. 1911, али је Поповић и тада ћутао, свакако желећи да приреди младом песнику радосно изненађење, Песник са своје стра не, из оправданих и' разумљивих разлога, није свога учитеља смео питата шта је са овом песмом и хоће ли која од његових других песама ући у Антологију.

Некако баш у то време По. повић се био заузео код министра просвете да Срезојевић добије место суплента у гимназији „У Крагујевцу. Из једног писма које је Срезојевић упутио Поповићу 5, октобра 1911. из Крагујевца, ви" Ан се да је млади суплент ступио на дужност, „Ушавши у наставни“ чку професију — пише Срезојевић Поповићу — са прве етапе труднот пута који имам да учи ним, а који, кроз живот, води пр" ном ушћу у које се сливају реке свију наших живота, своме Ара том и великом професору и учи“ тељу најдубље благодарим за све што. сам, лепог, великог и светлог ОА истине коју представља, „нау“ чно на његовим предавањима и за све што сам постигао следују“ ћи његовим плодним саветима. То су били први кораци и вероватно прво писмо младог суплен“ та крагујевачке гимназије. Ј

Срезојевић је дознао да му је песма ушла у Антологију тек кад је примио Од Поповића примерак Антологије са посветом. Може се замислити колики су истовремено били његово изненађење и задо

У писму од 12. новембра вољство. У писму од МАТА 1911, из Крагујевца, аи вели; „Песму коју сам рам У мослао смолбом да је упутите ла

снику унели сте, дакле, у О гију, указујући ми тиме одли она ље које ми је врло драто, а Ло међутим, мислим да нисам засл, жио". Срезојевић јошпт помиње ла је имао неке наговепттаје, док |)

био у Београду, да ће нека од ње.

гових песама ући у Антологију, алм се није надао да ће то бити баш ова песма, „Што се тиче избора — додаје Срезојевић — У: нутрашњи диалог је свакако најбољи мој рад, кад сте њега унели у Антологију". Ј

Богдан Поповић је имао једну особину која досада није довољно спомињана, Наиме, он је био крајње строг, чак суров према ве ликим и чувеним писцима, њима није вероватно нишка опраштао. Познато је како су у његовим критикама прошли Алекса Шантић, Лаза Костић и Јован Дучић — чак и Дучић, који му је био најмилији српски песник. С друте стране, био је зачудо болећив према младим људима, тек зачетим талентима, будућим песницима. Где год је могао и кад год је могао, он је њих помагао, штитио, храбрио, правио им „рекламу“. Он је за Душана Симића рекао да је наш Арвер и да је написао најлету песму у српској књижев-

ности. Он је бранио Армана Ди-.

вала и Диса пред Скерлићем. Он је, најзад, ту своју болећивост по казао опет у вези са Срезојевићем. Наиме, када. је припремао по следње издање Антологије штампано за његова живота, Поповић је морао да изврши неке коректуре у свом предговору, пошто Пан дуровић није дао допуштење да се његове песме прештампају у Антологију. То је био за Поповића повод да унесе Срезојевићево име у предговор и то на два ме. ста. Пошто је у предговору „Светковину" Пандуровићеву заменио „Уседелицом" Вељка етровића, Поповић је уз „Уседелицу" придодао још и Срезејевићев „Унутрашњи диалог“. „И у нашем песништву — пише Поповић у прелто. вору — његове (уредникове) симнатије иду од најранијих и најпростијих песмица као што је „Рибарчета сан" до рафиниране „Уседелице" Вељка Петровића и сло жених осећања Срезоје вићевог „Унутрашњег ди алога" На другом месту, говорећи о модерним песницима По. повић је у првој версији свога предговора као пример таквих пе. сника навео поред осталих и Пандуровића. Сада је у новој версији изоставио Пандуровића, а мес то њега споменуо Срезојевића. „Онога који: би- уреднику. замерио — пише Поповић у свом предговору — што је у Антолотију уносио и те ране и просте песме, он ће упутити на оне друге критича, ре који ће уреднику обратно замерити што је донео песме Светислава Стефановића, Бурчина, и Срезојевића".

Поповић је песму „Унутрашњи дналог" замста веома ценио; сматрао ју је за једну ол најмисаонијих песама у Антологији. „Кад је био добре воље, Поповић је уживао да у кругу породице узме у руке своју Антологију и да чита поједине песме из ље. У раз. ним приликама читао је разне пе. сме. Кад је желео да истакне мисаоне вредности песме, он би оби чно читао Костићев „Спомен на Руварца" џи Срезојевићев „Унутра шшњи диалог". Заиста је врло тепт ко, овако преко папира, чак и наговестити Колико су у Поповићевој вокалној илустрацији Срезо јевићеви стихови, (као и Костићеви) добијали своју пуну звучну м мисаону садржину. .

„Унутрашњи диалог" је песма полета, самопоуздања, оптимизма, химна жељи за сазнањем, слобод ном тражењу истине, одгонетању „универсалне загонетке ствари . То је „смела песма", у смислу ко. ји је тој речи дао Максим Горки у свом „Чизу лажљивцу“, И као што је код Горког чиз певао:

За мном ко је храбар! Нек' нестане таме!“)

тако и „ја вере" код Срезојевића кличе; К'о таму пламен. струјама распирен, Ја дубем ткиво вечитога вела, До међе моћи...

То су били стихови које је По повић нарочито ценио, као и чи тав крај песме. : ј

Нека је на крају речено још ово, Срезојевић почиње песму сти хом у коме се говори о његовим „безбројним ја". Поповић је сматрао да је овај стих већ био сим-

, птом. Срезојевићеве параноје, да

су ова његова „безбројна ја" на товештавала тешку болест. Код па раноје, као што је познато, до. лази до распадања човековот ду. ховног ја. Несрећни песник, је у мро у београдској душевној болници у својој тридесетој толини, пет година пошто је написао свој „Унутрашњи дпалог“.

Богдан Љ. Поповић

ж) Максим Горки, „О чизу лаж љивцу им АСЕНА љубитељу исти. пе", превела П (Предићева Зорка, сестра Милана Предића), СКГ, 1903, књ. 10, стр. 30, ·

„

људи и СУДБИНЕ

ликар и сценограф ер

рих Дек

ЕРИХ ДЕКЕР

Једна скромна и љупка изложба акварела и цртежа У фоајеу „Круга 101" подсетила је да У нашој средини живи ми ради човек који је умногоме допринео културном животу нашег града. За две године славиће Ерих Де. кер, Немац рођен 1920. у Лајпцигу, тридесетогодишњицу рада у београдским — позоришти“ ма, где је био сликар, асистент сценографа, технички шеф и сцепотраф. |

Као што је и живот понекад загонетка, тако је загонетно ни то што се овај уметник није родио у Соко Бањи, Бохињу или на Бледу, чије пределе тако по-

мно слика. У родном граду по хађао је, као младић, Школу примењених уметности, где је

изучавао графику и сценографију. Доказ да је раду прилазио озбиљно и студиозно јесте и брз пријем у позориште у Алтенбу“ ргу, познатом центру сценске културе.

ДХошле су несрећне ратне године, које је Декер доживео не

где у позадини, као сликар, ства |

рајући цртеже им портрете, Мрзео је рат, а то се испољавало и у његовим делима, на којима нигде није насликао ниједну униформу, ниједно оружје, није“ Аног мртвог војника... Као војни сликар није морао да носи пушку, није никог убио, и мож да се то може назвати његовом срећом у општој · несрећи. — Са Другим војницима послат је у Југославију, где је 1945. године за: робљен. Већ је тада покушавао да се приближи нашим људима, пртајући најпре све пределе кроз. које је пролазио, па затим грауњу пруге Брчко — Бановићи и Шамац — Сарајево за лист заро: бљеника, међу којима је постао антифашистички члан просветне групе,

У тренутку кад је то било могуће, 1947, године отределно се за живот у нашој земљи, да би пре више од десет година добио а југословенско држављанство. Његова схватања најбоље олражавају речи;

— Ако си човек, тежићеш за лепотом у животу, а ја сам је нашао у овој земљи и међу овим

„БРОНЗАНИ КРАТЕР ИЗ ТРЕБЕНИШТА“ — СА

ТА Ц: Ши | 5 ; | | || | ЈЕ : пи 1 у | | | Де ~ | а у ћ љ ђ ан 5 у о: м у | | АЦА | | + | и И ђ 5 МАЈ ј ИЗЛОЖБЕ = „ТРЧКО-ИЛИРСКО БЛАГО" У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ

_ 1969, до ових дана у Народном

људима, Природе истока, запада, севера и југа стичу се овде, и сликару није потребно да путу. је далеко. Највише ме је изненадило скривено блато — фреске по старим задужбинама, о којима раније никад нисам чуо — а зна се да уметник остаје тамо тле је уметност... Рат је био ужасан, али човек није рођен само за ужасе, 'Греба се потрудити да се радом и уметношћу улепша жи вот.

И заиста, Декер је то зао АичНИиМ примером. Његови пртежи појављтвали су сео У „НИН“-у, „Раду, а израдио је и први плакат-проспект ЈАТ-а још 1948. године. Као асистент-сцено“ граф радио је пуних двадесет го. дина у Југословенском драмском позоришту, затим две године У Савременом позоришту, а Од

пока-

позоришту.

Треба рећи да овај посао ни је једноставан и да је код нас мали број стручњака за технику сцене, Инжењерски рад спаја се са смислом за ликовно изражавање, а дате идеје често готово да је немогуће извести, Међутим, „чаробњак“ Декер све може ин уме. Можда је он већ давно за служио да буде главни сценограф. јер је пун нових идеја за савре' мени сценски израз, али — ко би му био асистент»

Ипак, свој декор је дао за позориште у Крагујевцу, негдап» њу летњу позорницу у Соко Ба. њи, за КУД. „Крсмановић“, пред; ставе позоришта „Бошко Буха“ и друге, а у многим случајевима, када су м питању компликовани задаци, давао је нацрте и за костиме, Посебан афинитет гаји за луткарско позориште,,за шта треба имати изузетан стваралачки смисао.који не може нигде да се стекне. Чак је и саме лутке успешно израђивао. Човек има или нема ту велику љубав према деци чије враголије треба _— разу мети,

Изложба коју је приредио у фоајеу „Круга 101" није претенциозна, Она показује континуа.

лан ликовни рад који је логичан пратилан-„сценотрафског непоља вања, јер призори из | природе веома често украшавају сцену.

Акварели изражавају велику љубав према природи, чврсте _— су композиције са израженим емислом за простор и функпионалап распоред предмета у слици, Јел ноставност и складност уз класични израз досежу до поетичности,

Цртежи испољавају још више смисао за конструкцију компоновања, дочаравајући готово ре алистички лепоту дела, показујући зам.

Не заборавимо ла је сулбиња сценотрафије, нначе мање позна: те и можда недовољно тризнате у нашем друштву, сенци попут њених посленика ни богатих стваралаца. Такав је случај и са Ерихом Декером, чији је живот протицао и протиче сасвим скромно, у тишини, = и чија је највећа награда за сав Рад и пету по реду изложбу. оно што су посетиоци записали у књигу утисака,

пријатне

шумских пре

спажан графи-

да живи У

Нада Злоковић

ГОДИШЊИЦЕ

УМЕТНИЧКО КАЗИВАЊЕ ИСТИНЕ

75 година живота и 50 година стварања вајара Антуна Аугустинчића

Има уметника који ни у трену. цима највеће инспирације не на: пуштају своја „класична, тра · жења и своја уверења, који су

кореном · своје инспирације У најдубљим слојевима времена _а ипак се времену не предају. За њих као да су уметност и живот једна _ јединствена материја из које се извлачи нека друга вредност, као садржај свести о истини _ превазилажења _ пролазногт, трошиог, несигурнот, Такви умет ници По правилу не учествују у стварању „школа“, изама, покре“ та који треба да означе ново по сваку цену, Њихово дело улази у историју на друга врата: зрелом синтезом духа и материје, обликом који може бити иници ран конкретном чињеницом, про шаошћу или савременошћу, ве: аичином _ догађаја или величјином _ личности, _ снагом — наро' да Илм Лепотом нагог младог теда, он чак може бити инициран неком — обичном, свакодневном ситуацијом.

У такве оквире могло би се управо сврстати и дело Антуна Аугустинчића, хрватског вајара који је управо ових дана прославио седамдесет пету годишњи“ цу живота и педесету годишњицу уметничког рада. Аугустинчић је свој концепт скулптуре развијао на традицијама европске класике, у распону од Донатела, преко Родена, до Мајола и Ме штровића, као сведок бурних превирања у европској уметности треће и четврте деценије века, после кубизма и експреспонизма, формиран у главним линијама током треће деценије, школујући, се најпре у Загребу (Р. Валдец, Р. Франтеш. И. Ме штровић), а потом у Паризу. И када би се тражила извесна хро: нолошка _ оправданост _ логичког развоја личности у одређеном концепту, када би се анализа за час задржала на процесу сазревања /Аичности и процесу стилског прочишћавања, од Аутустинчићевих портрета из пари ског периода, прехо Споменика Петру Кочићу. у . Бања. Луци (1929) из његове земљашке:“ опредељености, преко Споменика Шлеским устаницима из – 1930. који због близине П светског рата никада нијг постављен), преко низа других пројеката монументалне пластике до — међу ратних – портрета, фигуралних група, композиција, студија, ре љефа и актова, нашла би се у свим тим "радовима _ доследност оне посебне врсте која означава унутарњу стабилност | личности, зрелу свест човека који не. ствара митове о . времену, али који осећа време као Део стваралачког простора у коме се пале ва: тре великог стваралаштва, То је концепт спајања чворних = тача: ка истине о трајању која се може псказати само трајним материјалмима — каменом и бронзом. Чар онај рудар из Шлеског ус танка у Катовицама, у замаху снате која размиче просторе, у напетој уздржаности, моделован као Микеланђелов Мојсије али са много више пемира, не делу“ је као инкарнација пркоса, бунта, непомирљивости!

Зато је и било природно Аугу“ стипчићево опредељење за Рево Ауцију, за народноослободилачку борбу, у којој је нашао не само вове импулсе већ п нове конкретне садржаје за своја де ла. Осетивши величину тог но Вог, херојског доба, он је већ 1943. сиптетизовао величину Револуције У чувеном _ Портрету Маршала Тита, који је у тим тешким данима као симбол ве. Аичине духа једног народа, у репродукцији, обишао целу Ев' ропу! Ангажованост је овде, то

треба нагласити, природни об: Лик инспирације _ вајара _ Аугустинчића. У истом духу, иако настао после рата, изведен је и његов чувепи Споменик Црвеној пој Код _ _Батичске скеле

Аугустинчић је умео као мало који наш вајар да осети значај водећих Апчности у историји и Ла усагласи улогу појединца и народа, Али умео је ла изрази Хрхтаву топлину женске пути пркосну монументалност коња. пика који осваја време за лепо“ ту будућег и да у неколико ка: рактеристичних појединости физиономије искаже сву сложеност личности, Због тога п мо жемо очекивати да ће овај ства“ ралац но даље имати снаге за дела која од њега очекујемо,

Срето Бошњак ~

КВИНТВНЕНОВИНЕ 1!