Књижевне новине

НОВИ ТЕКСТОВИ

НЕБО ИЗНАД МОЈЕ ГЛАВЕ

Писмо Недеља, 27. јануара 74, Београд

Драги Драшко, надам се да си примио моје писмо и „То је ТО".

Мислим, већ сам једном рекао, или и написао: „крив сам и зато што нисам ништа урадио. Крив сам чак и за оно што нисам знао да треба да урадим или да не урадим".

Код Дантеа, као што и приличи једном таквом господину, који није припадао ни једној књижевној групи, или удружењу књижевника, пошто их тада није било, али је припадао реду апотекара и лекара, и зато је моје поштовање према њему оправдано, у Чистилишту (потрешно они „префињени" који све знају, па чак и ко је, али га погрешно зову, Валери Ларбо, а треба Валри Ларбо, јер е између ди р нема акцента, за разлику Пол Валеријевог. имена где акценат на е гони да се изговори Валери, а Ларбо (презиме) и име Валри, дакле „префињени" мисле да је Пакао тенијалан, и да је то једино читљиво, а остало, Чистилиште им Рај, досадно; ја сам читао п прочитавао и једно и друто), дакле у Чистилишту од речи до речи стоји:

Моп рег јат, та рет поп. јаг По реташо а уеде" Гапо 501 сће ћи дезтг ге сће ји тата: рет те сопозсито.

Преводим слободно:

Не ради оног што сам урадио, већ ради оног што нисам урадио, промашио сам да видим Високо Сунце које ти желиш, а које сам ја тек касно упознао.

Виргилије је тек у Чистилишту сазнао за праву веру, за Велико Сунце Истине, дакле тек после смрти, кад је Христос бануо после васкрсења из мртвих, те Виргидије мора да се „чисти“ од „греха", нако за живота није ништа био згрешио, према тада познатим законима.

Јер закони „праве вере" имају повратну снату. Луј ХУЈ није крив као краљ, али је крив као грађанин Луј Капетановић, како би био назван да се којим чудом нашао у Србији, после Карађорђевог устанка, где су се људи и називали само по свом имену дотле, као краљеви, али нису имали презимена. Одлука да се суди Лују ХУТ пала је тек после Сен Жистовог открића да се њему не суди као краљу, већ као Капстановићу (Лују), а на основу члана првог новог кривичног законика да се „не може краљевати невино" (СенЖист). Кадија те тужи, кадија ти сулн.

Али, ако нисам никад „краљевао", те смртна казна не долази у обзир, мени ипак неки грех остаје, „писање“, те бих мотао ла припадам небом посебном кругу треш ника: немарних ц немарљивих. 23

А кад будеш прочитао ово:

„Аушан Матић, књижевник: „Ја сам човек који прихвата питања, али мислим да увек олговарам на једно исто: како бити пуније, како заиста бити2 Не. бити леп, то ми је смешно, не бити моралан, то не знам баш шта значи, него бити тачан, изразити оно што заиста вибрира нечим незамењивим, Тражим то незамењиво, остало ме не интересује...“ („Вечерње новости", 27. јан. 74, стр. 17, ред 17). Остаје да сам ја, чак и овако фројдовски и безвезно упрошћен и резимиран (очигледна алузија на неке ретке из „То је ТО"), остаје да сам, сем немаран и не марљив, ипак грешник немерљив, и несводљив, и додај толике друге придеве који почињу са не.

Па зато сам и написао То је ТО, да прекинем ланац.

Данас је недеља. Диван дан! Какав диван сунчан дан! У соби је било сунца, и још је који тренутак на прозору (већ. је 4 сата). Ко би рекао2 27. јануар, 14. јануар, по старом. Свети Сава!

А то дете беше Растко, син) Немањин Свети Сава.

Један од браће Трифуновић уверавао ме да он није никад црквено проглашен свецем, већ га је само народ тако про · звао. То врви око мене, око нас, све неки самозванци, или народозванци!

Говорило се, и говори још увек, да су најхладнији дани у години око Светог Саве, Богојављења и Светог Јована. То није „лепи Јован", најмлађи Христов ученик, који седи до Господина на тајној вечери, и кога Христос, рекло би се, кришом љуби у Пазолинијевом филму ЈеванЊеље по Матеји; не, већ Јован Крститељ, који је најављивао долазак спаситеља, и кога је крстио, пре његовог поласка У агитпропаганду. Требало правог Спаситеља (ох, увек је то основно питање у сваком веку, па, разуме се, и у Т веку нове ере — то се тек накнадно знало — кад сам ја још онда, док се једва распознавала права јеванђеља и беседе од апокрифних, нико још није био сигуран у сталност текстова, светих текстова, ја сам био забележио), да је Јован Крстилељ, да би препознао правог, полицијском дресираном псу дао, дао да њушка све текстове из Књиге пророка, који призивају долазак Спаситеља, и ставио та из над своје шатре; поред њега, још једног, исто тако дресираног, да бди док онај први спава. И заиста баш први пас, за време своје ревносне службе, угледао је Христа; на даљини осетио је његов мирис, поцепао му хаљину, али кад је хтео да загризе свето његово тело, зуби његови расули се као бисери по земљи, вилице постале меке као свила, и пас је

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

је распознати.

клекнуо, и средње шапе склопио у молитву. Не, то није био лепи Јован, онај чији лик у Сопоћанима сељаци зову „лепи Јова“, већ зимски ледени свети Јован, који је исто тако ове године био благ дан, а данас је Свети Сава пун сунца. Не сећам се да је икад колико ја памтим, био тако сјајан и пун сунца. :

Можда зато што је данас тачно педесет година од једног далеког, далеког 27. јануара, кад је потписан први указ (израз већ заборављен; ко се тога још сећа!; наћи ћеш га још у руским романима), којим се А. М. поставља за писара 1 класе у Министарству просвете.

среда

Снимање малог филма прекинуло је ово писмо. Један занимљив податак, згодан компаративни придев. Тај „указ", потписан једног. „историјског“ дана, наравно, кад сам у питању ја, увек је ту и не ко други, у овој прилици, неочекивано 'за мене, Милан Кашанин, под истодатним указом, постављен. Ничег друкчијег од мене, зар не2 Срећом, ни тог дана, кратко време ту, нисам га срео. Кад сам већ забасао у детаље, ето ти их пуна капа. Једнога дана, кад се враћам на године које су започеле 1916, на басамацима реквириране отмене посластичарнице Китре!тауе" у Ници, о чему је било речи у прошлом писму, испричаћу ти те, судбоносне и неповратне године; овде ћу ти рећи само то, једнога дана августа месеца 1923, изнебуха, кад су се моји већ престаам надати да ћу се скоро вратити, стигао сам из Париза, и о „повратку“ нисам више говорио, мада сам тамо већ имао место да бих могао да живим; нисам много разговарао с мојима; излазио сам, враћао се; то је било оно време (моје), које је боље испричао Були у свом поговору Златним бубама, него што бих ја то умео и могад; унео бих исувише или горчине и гађења или презира, кад је рекао да је од мене сазнао све о надреализму, и да, кад је отишао у Париз. 1925, није ништа ново чуо о том надреализму. А 0 мом наглом повратку, пошто то спада у ранији период мога живота, испричаћу ти, кад на то дође време. Те јесени и почетком 1924. изишли су Путеви (жути број и сиво плави), и Булијев алманах Црно на бело, с мојим уводним текстом, и Путеви, лето 1924. То је све пре Сведочанстава, која су се појавила новембра 1924. године. Године понекад нису ништа; понекад су месеци, и дани, све.

Пошто сам био дипломирао још фебруара или марта 1922, и одмах затим отишао за П., и вратио се, о томе је свакако Мата с узлахом понављао, и онда је узео у своје руке, мени не говорећи ништа, ваљда је логично мислио, по својој лотич» ној мисли, да ми сад треба наћи место, као што је раније мислио да нађе неку стипендију или ми пошаље своје паре; признајем да о томе нисам никад, никад нарочито мислио; он је пошао, ушао у свој „радикалски механизам", реч-две Миши Трифуновићу, тада министру просвете, посланику народном, кога смо срели у току Албаније и који је мог оца обавестио да се пожуримо у Сан Бовани ди Медуа, тде ће бити једна лађа 5. децембра предвече, и да ће у току ноћи кренути за Бриндизи; а, због велике предострожности мог оџа, који је хтео да на коњу којим смо располагали, понесе ипак наше ствари за спавање (душек, покривач и др:), коњ никако није хтео да иде, као да је предосећао да га чека, остављеног на песку, грозна, лагана смрт на домаку мора (Слобода је као море, каже Ускоковић који ће се те 1915. несрећне године, убити на путу ка тој „слободи"), ми смо закаснили; само смо још могли да видимо лађу у праскозорје, како избија на пучину, кроз уско грло Сан-Бованског-диМедуанског затона. Дакле, реч-две Миши, написао је (то све сам тек много касније похватао) и молбу и потписао ме, није се усудио да то од мене тражи, тако сам се нашао у министровом кабинету, месец, дана, колико је трајало то моје ,„писар-ство" — то министарство је пало, АОшле су друге комбинације; ја у реалци (код Калемегдана, она стара кућа); министра нисам ни видео, ако се не варам; али упознао Мицу Продановић, тек удату за Бору П:; лепа, млада, трудна, и постали добри _ пријатељи. Републиканска снаја, жена салонског комунисте, у кабинету радикалског министра!

То су била чудна нека времена. У реалци (требало би писати Реалци, великим словом, кад се већ пише Министар. ство), присуствујем, на првом часу, саољ

“ ОВОМ БРОЈУ ВИЊЕТЕ ЏОЈЕ РАТКОВИЋ

ДУШАН МАТИЋ

штењу искључења из Реадке, из осмог разреда, три месеца пре матуре, Дида. Демаја, и још једног његовог друга. Искључење чита Велибор Јонић, који ће за време окупације бити Министар _ просвете, хитлеровац, професор немачког језика, и који је већ у то време у нашој Политици писао уводнике бесне фашистичке садржине. У том „Коларићу панићу, плетемо се самићу", наћи решење није било тешко (макакво, некакво); тешко ће бити истрајавати, Битка око зида (десет страница у последњим Путевима, лето 1924), само је део једног рукописа који се развејао, и у коме је пасус, који је најглавнији био, изгубљен: текст у сенпи питања: да ли зид (око кота се бије битка), не пролази те кроз нас, да ли нас не дели, не пресеца на' двоје, и да ли ми нисмо истовремено

ши с једне ч с друге стране зида; да га на-

падамо. и да та бранимо, у исти мах. Цитат Спинозин о сату направљеном да куца тачне сате, и сату који откуцава по својој ћуди, нешто од тога носи, као и последње две речи пропланак и ум, везане или изједначене свезом и, тле се јасно хоће да каже: нема ума без безумља, као ни пропланка без прашуме. и"

Знаш, Арашко, нико као ја није знао да губи време (своје), и да тражи неко време које ће тек доћи. Већ је све било подељено; на мени је остало да наслутим што ће се тек слутити сутра. Чинило ми се да слушам одговоре на питања која нисам још био поставио. Речима нисам говорио; оне су мени говориле. У пролеће нешто пролеће м т. д. То нисам чак. ја ни забележио. То су Ристо Ратковић и Були, анонимно, забележили у Вечности; ја сам само вратио облик првобитни. Да палидрвца малим на ветру, и додавао: пали дрвца мудрости, мислим да пропорције између ума и света, „неизлечиве стварности" винаверске (замисли, Драшко, јутрос к мени дошао неки млад човек, новинар, рођ. 1950, не зна да запише Винаверово имеј), нигде нису тачније исказане него у тој реченици, којом сам одговарао онда на питање: шта радим2 Обилазио сам лама нипу на Губеревцу (то је било код „Мо стара"), тле сам нашао био мог паранојика: „Срби-ја“, и дуго убеђивање да његово тело није гнездо антена, већ су му месо и кости као моје („рентген лаже!"'), а његово зелено огромно око (мозак) све види, пелу земљу и небо. Понекад би ме поколебао био: на моју примедбу: да и ја могу да кажем „Срби-ја" и да ја тражим власт за себе, он би се само супе-

риорно насмешио: „Али ја сам се први

сетио!" Био је без поговора.

У Реалци ученици су ми писали своје снове: крпе су лајале, зелена кућа на. углу ужасно их је плашила, бежали су; исписивали су кутију шибица, понекад само перце без држача за писање; читао сам мистике, понављао и где треба и где не треба: Што дубље у пустињу, знао сам м штански: 7паз адепако еп 1а езреззита. На улицама и на трговима, изван, очекивао сам неизбежне сусрете и растанке: тако сам оног кишног лета, ипак је престала киша те вечери, повукао Милана Дединпа, и обратио пажњу на две речи које су се чуле: Јавна птица, како ће Мима назвати своју прву књигу, да најзад птица замени плави цвет романтизма, и да: са ћа тозе риђпаие Елијаровом, поезија постане јавна, не више приватна ствар. Веза између Јавне птице 1927. и Јавне руже 1932 — 3. је неоспорна. Ако Французи нису читали српски, за наслове су бар знали. За тих неколико година све сам на: слутио, чини ми се, битно“ своје шта ћу касније писати, гласно бар једном, неком, првом сабеседнику, том неком другом све то изговорио био, понегде забележио, понегде неко други забележио. И заборавио,

и ја, и тај други, и неко трећи. Двадесет страница неког семинарског рада о забораву, за Анти-Делакроа, био је само почетак мојих. тражења по тој вратоломној области заборава, другог лица, или наличја памћења, и готово цело време, са осталим, та су ме питања мучила до данашњег дана.

Ако се не варам, вероватно четрдесет или више, не знам тачно, страница с којима сам најзад положио професорски испит, врте се око заборава. Кад сам 1930. записао „ја — запета вечности", врло иронично, чини ми се да нисам то говорио да забављам моју надреалистичку генерацију, већ ради неке дубље истине. Под нама су се, подамном свакако, отварали амбиси: Ејнштајн, Макс Планк, Психопатологија, Психоанализа, Хајзенбергова једначина неизвесности, Маркс, 1917, Хитлер, итд. преко тога још се могло ићи, и истрајавати, само ходом преко. затегнуте жице изнад тих провалија. Психопатологија, психоанализа, које су ми биле ближе, нази» вао сам их тада мутна лирика, ми говорио о њима с огромном збиљом и у исто време'с иронијом, Јер све то био је шок за шоком: све се креће у односу на све, нитде да се: стане; две симултане тачке не постоје. Дотле и даље не. Волиш своју мајку, још: у пеленама; и сневаш да убијеш' оца, као што ћеш можда неког човека касније и убити. А, ипак, треба да му се дивиш, и да постанеш он, муж другој жени, не својој мајци, и будеш отац сину, који ће те мрзети као што си ти мрзео свог. оца. Фројдова сексуална сензиблерија постала је наука и прекрила све. Нисам никад, ни једном, ни сада, рекао да у свему томе нема истине; али где“ све нема истине2, драги Драшко. Недавно је један млади француски књижев. ник писао да му је мајка била уствари тетка (очева сестра); назвао је то: моја диалонална. мајка, изванредна, чудна де војка, у чистунској католичкој поролици, која је постала комунист, и љубавница извесног писца (у (близини надреалиста) Жорж Батаја, који је у кућу њене городице зашао тек кад је умпла, да се покло. ни њеном мртвом телу. С њим се он ка. сније дописивао, и нашли се, узбуђени и један и други, можда као син и отац ко. ји се после неких ломова и кидања, нашли, после смрти мајке и жене. Ко ће то разумети. О томе ћу ти наставити, кад кренем у истраживање области првих успомена или фантазама.

Било је у том мом детињству (које није престајало да траје иза неких затворених врата, одакле би тек бануло), мало гушћег мрака — „још је тежи мрак у мраку, још је црња земља прна" (Петар Прерадовић, који је за мене био мој песник — после Да ли знате у Политици морам увек да кажем хрватски песник; нећу, нећу, зашто ми увек притију сргски, кад кажу песник Душан Матић; за што. неко не каже сриски радник Петар Петровић или српски директор банке, већ једноставно радник и директор и т. Ад), Не треба ићи до Мора, м знати да може да лежи „сјај ло сјаја, сјај у сјају"; то је као што видиш (ово Бори Раловићу): моје су антитрадиционалне новине у тралицији много. више него,;.. и т. л; п то ставимо у заградуу и мало сјаја, чуле сног, У том мом детињству тле је било и правих матера и дијагоналних, и дијагоналних очева и правих, касно, јер јелноставно оца смо (мој старији брат и ја) звали по имену. те за Едипов комплекс није имало довољно широког лингвистичког поља да се размахне. Вратићу се на ту 1924. годину, опет. А сад прекилам; хоћу да забележим да не заборавим најпре следеће: нашао сам у последњем броју Трећег програма, код Константиновића, у тексту о Срезојевићу, једном несрећном песнику, песнику мојег младићства (1913 1914), песму из Богданове антологије Уну. трашњи дијалог, која ми је кроз све мо. је мене остала увек исто драта, м када сам патетично, и кад сам подсмешљиво изговарао Универзална загонетка ствари.

Било би добро, ако неким чудом чува:

_ ју преписку око „100 књита српске књи-

жевности", због неких мојих напомена, малобројних истина, карактеристичних за мене, али негативних за оне којима су биле упућене. Прве напомене су се односиле на уједначавање правописа, све врсте, Љубомир Недић (реч је била о њему, реАмтовао текст Ели Финци) писао је час сретан, час орећан ит. А, и то се нагавно увек исправљало (Финци) на срећан. Не знам ко је прогласио да је стстан хрватско, ла је. срећан српско. Чинило ми се корисним за озбиљан неки разговор ла на птимеру мешања, и то баш кол Нелића ко ји би, једини од смушених и бесних учесника у ондашњим свађама. показао да нису у питању два језика, већ неки друти проблеми. Многи тврде да је корисно служити се и једним и другим. Чак сам итонично говорио да — ако је стетан хпзат“ ско,. — онда сам ја Хрват, јер је Мата (мој отац) писао спетна нова тодина. Наводио сам чак и пример превода Ларвиновог епохалног дела „Постанак фела", данас врста, тле исто тако било је пуно таквих речи, а боаћа Раловановић, који су тај превол објавили, били су типични Београђани. Није пм ништа. помогла моја тврдња да би требало чувати тај поавопис који у: ствари открива неко зателништво, без обзира на дтуте разлике. Затим сам ·се умешао са „Универзалном загонетком". Бошко Петровић је био уредник за прву свеску (или обе). на сећам се, песника ХТХ и ХХ века који нису имали своје' посебне књиге, Замерио сам зашто је код . Срезојевића изоставио Унутрашњи

дијалог.

Наставак у следећем броју

Душан Матић