Књижевне новине
НЕПОСРЕДНА _ И ЈЕДНОСТАВНА АНРИКА
Сант Ораховац: „ИЗБОР ПЈЕСАМА“, „Веселин Маслеша“, Сарајево, 1974.
АКО БИСМО у лирици Санта Ораховца, користећи се превазићеним пи данас одбаченим поступком, посматрали — издвојено тематику и поетски израз, дошли бисмо до занимљивих резултата. Овај песник је, с једне стране, окренут актуелним проблемима свога времена, ослушкујући непрестано било п дамарање тренутка, опредељујући се и дајући својом поезијом Аопринос прогресу и прогресивним тенденцијама. Али на другој страни његова је лирика блиска артизму, а његов музички углачам израз више је у водама традиције него што би се очекивало од песника који сматра да „стихом треба рећи буру и олују + М томе двојству су и врлине п мане Ораховчевог певања, и на том раскораку он је градио своју поетику.
Сант Ораховац је више савремен него што је модеран песник, Он је исто тако савремен витие по ономе што говори нето по ономе како товори; Уз његову лирику намећу се, као резултат првог утиска, два атрибута: непосредно и једноставно. Песник у речима не налази могућност за коришћење различитим значењима; песма је за њега у првом реду ритмички организован језик чије семантичке могућности осгају најчетиће на разини свакодневног товора. Од елемената песничког језнка у 0раховчевим стиховима доминирају _ два; информативност и мелодичност. Отуда ова амрика упркос тематској савремености деаује већма традиционално, а онда, опет, упркос ослањању па поетску традицију, звучи журналистички ангажовано.
Ораховац пева о свету око себе, о друштвеним збивањима, о етичким проблемима свота времена; у његовој. ранијој лирици насталој у периоду између два рата, доминирају социјални мотиви, док се у каснијим песмама уочава тежња ка мисаоности и сажимању животног искуства. Ораховац о свему томе пева искрено, наДЛахнуто, . изразито емотивно, каткад романтичарски понесено, местимично прелазећи у патетику и у реторичност. Песник. свој поетски исказ прилагођава стваралачком програму: по његовом мишљењу песма треба да делује непосредно, било да позива у борбу за решавање сопијалних питања, било да говори о лепотама света, било да, коначно, открива опште истине до којих је аутор дошао.
У бољем делу своје поезије, захваљују-
ћи изворној сначи своје песничке вокације, Ораховац превазилази парадокс своје поетике. Он је искрен и неизвештачен пе. сник; за њега поезија, ако није начин, јесте барем део постојања м опстојања, а смисао њетовог стваралачког чина није битно умањен чињеницом што аутор своју поетику заснива на анахроним претпоставкама по тто своје уметиичко антажовање не потврђује пунијим савлађивањем језичке трађе, нити грађењем стаменијих језичких структура Мако ова поезија не прераста у аутохтон песнички свет, пако аутор није изградпо аутономан песнички „систем којп би се, независно Ол ванкњижевних елемената, одуптрао пролазности МАМ паметао поезији натег времена, пред нама је низ песама вредних пажље п лело настало у напсфу да се изрекне мн лефинттпе песников став и однос према свету. Лирику Санта Ораховца треба посматрати пз перспективе времена и историјског тренутка у коме је настајала по у таквом коњ тексту она несумњимо Лобија.
У поезији Санта Ораховца опис је че шћи но слика, Песник није остварио сублимапију поетског говора до те мере да би слика сама по себи могла да дође до изражаја. У многим песмама, такође, може се пратити развојна нит „приче", кази-“
КЉИЋЕВНЕ НОВИНЕ 4
»
САНТ ОРАХОВАЦ )
вање које се само привидно обликује у песму, у стихове. То разумљиво не улази у песнички поступак у модерном смислу, али у оном виду у коме их налазимо у песмама Санта Ораховца такви елементи не делују непесничњи (било је, уосталом, У историјг књижевности епоха када су управо такви чихмиоци у лирици били доминантни), Ораховац се ослања на традицију; на поезију модерне — или тачније на један ОА њених токова — а једним делом и на усмену лирику. Од њему савремених погтеких стремљења и оријентација (Ораховац ствара близу пет деценија) најбланжа би му, својом поетиком, била међуратна сопијална лирика. У оквирима сопијално оријентисане поезије између два рата Сант Ораховац без сумње има своје посебно место, а његови стихови носе псчат стваралачке индивидуалности која се најбоље може сагледати ако његов опус посматрамо у пелини. Песник је остао веран својим уметничким идеалима, развијајући постепено песничку мисао – (више као исказ него као део бића песме), а окрећући се новим просторима није запостављао оне вредности које је већ досегао.
Читаопи који од песме траже пре свега једноставност и јасност, и који очекују недвосмислено и непосредно казану ,„поруку" песника, а исто тако и љубитељи старински интониране лирике ЉУПКТАХ утођаја, прожете сетним животним искуством, наћи ће у Саиту Ораховлу блиског и драгог песника. Поклоници модерног поетског израза, који очекују сложенији олнос према језику, биће с свим песником већ од почетка у теоријском неспоразуму.“ Пруг' жајући могућност за овакво опредељивање, песник је успешно обавио свој део посла.
Иван Шоп
НЕКОЛИКО ИЗВАНРЕДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Жика Лазић: „ВАШАР“, Српска књижевна задруга, Београд, 1974.
|
У НАШОЈ СРЕДИНИ, где се о многим појавама и вредностима. судови формирају набрзину и по споредним особеностима, писцима који су се видљивије окушали у средствима масовних комуникација — на модерним медијима, као што је телевизија посебно — суђено је да понекад буду помињани више по ономе што није важнији део њихове делатности, него по најбољим текстовима. Жика Лазић је управо типичан пример, јер њега чак и књижевни критичари, заражени широком попуАарношћу онога што је намењено забави и лакшем хумору, тумаче на основу сценаристичких текстова за телевизијске серије. При том се, по буквалном и праволњнијском асоцирању, пренаглашава улога ДАрамских и хумористичких елемената и у чисто књижевним текстовима.
Неопходне су за почетак осврта на но-
ву књигу овакве напомене, као што је .
неопходно и подсећање да је и ранијим књитама — а посебно збиркама прпповелака „Путем поред реке", 1957, п „Месечев знак", 1965 — Жика Лазић показао особине даровитог писца, који има свој поуздан ин постојан тематски простор и култивисану обдареност за занимљиво н Линамично приповедање. Нова књига, „Вашар", са петнаестак прпповедака, још ви ше уверава да данас, након појављивања доста прозапста који су означавани као представници нових и изворних литерарних струјања, Жика Лазић није изгубио свежину којом је обележен њетов улазак у литературу. Ова нас књига подстиче да размишљамо о лако успостављеним типоЛотијама и хијерархијама и, посебно, о тврдњама како је проза коју називамо модерном реалистичком почела да се ствара тек последњих година. Укупан приповедачки опус Жике Лазића, заједно са Делима још неколицине других писаца, подсећа да је такозвана. стварносна, од носно модерна реалистичка, струја у сргској прози присутна много дуже него што се понекад мисли, |
Код Жике Лазића је опредељење за реалистичне ситуације и за фабуле које су, и временским и географским одређењем, смештене у познате атмосфере — у оквире са којима укупна значења морају да рачунају — утолико значајније што код њега не постоји исфорсирана потреба за тематском актуелношћу. Ситуиране углавном око Мораве, тде живе и неки јунаци ранијих Лазићевих проза, приловетке ове књиге иду, по временској обухватности, од срелњег века, у првом тексту, па до данашњег времена. Међутим, Жика Лазић је на најсигурнијем терену кад прати судбине својих јунака ол ратног времена према нашим данима. Сигур-
но је да би тумачење које би залазило у
област социологије и психологије књижевног стварања истакао улогу тишчевих доживљаја и хронологију његових искустава на тематска опредељења. Обухватнија би књижевна анализа, међутим, запазила да је опредељење Жике Лазића да ситуира радње својих проза у ратно и послератно време — дакле у један изузетно буран период, са много брзих промена и са присутним противуречностима — у сагласности са његовом потребом да се прича занимљиво, динамично, разноликим стилизацијама, са алузијама и алегори-
јама. Своју намеру да имплицира и моралне
судове о појавама и људским типовима Жика Лазић не реализује ни директно ни наметљиво. Ауторово се критичко одређење разазнаје тек из укупног доживљаја, мотло би се рећи тек из атмосфере приповетке. Намерно се опредељујући за оне манифестације које су повремено на“ самој граници анималнот, и за ликове који су — послужимо се метафором наслова ове књиге — део једног тлароликог ваџштара са непредвидљивим исходом, Лазић је, уз остало, у свакој причи наговестио намерно та не доводећи до краја — пропес демистификовања патријархалних ни
сељачких нарави и различитих психолот-
хик типова. Ако би се местимично и мотло учинити да је и мимо граница животво 'уверљивот наглашаван дијаболизам, онда се не сме превидети да овакав поступак има јако стваралачко оправлање у настојању да се вештим резовима сатиричне стилизације и хуморних сенчења конкретизује и отелотвори зло, које је притајена и увек могућна реалност. Пренет на књижевно-теоријски план, овај нас моменат, јоп: једном, уверава како је литература у преммућству над осталим дисциплинама кад осуђује зао: она може да га рашчлањава и различито осветљава без 'обавезе да се, претходно и дискурзивно, о њему декларише,
У књизи „Вашар" има две врсте приповедака. Прву би чиниле оне које само унеколико надрастају облик силуетарности. У њима је сиже на коме су саздане укомпонован у на изглед узгредне детаље па се права значења и потпуни доживљаји формирају тек у областима у које Лопиру асопијативни одсјаји. Другу врсту чине развијеније приповедачке форме, које су, по спољашњим обележјима — по дужини и току радње, по развијању ликова, по улози поглавља — блиске класичној приповеци, оној што се граничи са романсијерском нарацијом. Међу оваквима су најбоље приповетке „Вашар" и „Калеа, краљ бицикла", а оне су и најуспелије у овој одличној новој Лазићевој књизи, У њима су најбоље испољени компактност триповедачких елемената пи функционалан. рнтам приповедања а по тим се особености ма осећа у коликом су се степену намера и приповедачки поступак стопили и узајамно преобразили. А при пажљивом се читању формира утисак како ове дугачке приповетке могу само овакве какве су и да буду; да су краће пи силуетарније — изгубиле би ону ширину слика и богатство значења, а да су развијене у роман, за шта постоји више разлога — остале бп без оног омамљујућег ритма којим су остварене. Е
А приповетку „Вашар", која је, нако можда и без великих претензија на фигуративност наслова, оданчно обележила књигу као целину, посебно би вредело анализирати. Она је изванредно сложено приповедачко ткиво па би је вредело тумачити и кад се намеравају илустровати општији проблеми модерне ЛАитературе. Но ова је приповетка, нако, по мом мишљењу, најбоља, само једна од вредности нове Лазићеве прозе. И по укупним је квалитетима збирка „Вашар" од најбо-' Љљих прозних књига које смо последњих година добили. :
Чедомир Мирковић
Нема с мора ни лахора
Сунце стало насред
Велимир Милошевић
Ветрењача
о
шају ветрењач Губи ми се са очију 1 66га
| шаренота нема Нема ветра ј нека
Студен треје док се веје
А ја могу кору хлеба и сухога
свиленота
2)иС чила Ко да љуљне тешка к рила плаветни/ неба олујнота
Као да га је моја срећа задесила
са несвестииг «ни ми се са пропланк а ; Си би тора задрхтала
Свести ми се да 9 : Ти још ниси пи виосла моје лице
А већ би ми насред лица проплакала
Нема грома ни пролома пп О Ни ода сине из висине небесница. Земља нуди беле труди пуне мрака А сан неће да полеће с трепавица
Склони ми се сунце си ми заклонила Па ми сенка преко пола дана пала
И ко и ти ширим руке као крила Шекам ветар који си ми растерала,
БУДИ НОЋАС ПОРЕД МЕНЕ
Буди ноћас поред мене Немоћан сам као пламен с цел сна п дома
ум до грома мрак до мрака
Има уврх неба звезда. Тешка као хладан
Има облак око звезде Има. стрела у облаку
камен
Поред моје лезе руке Поред ломне успомене Као никад као никад Тако близу а далеко Као после моје смрти. Буди ноћас поред мене Као да то ипо ти ниси Као да је други неко
Док још трепти док јоша светли
Сетна сенка нашег дома Е Лелујава и дрхтава
Светлост док ми роси чело Могао бих да изаћем
Да се наћем покрај грома Да ме трумен таме труне
У ме дуне невидело
Поред моје мртве тлаве
" Поред живе несанице
Као никад као никад Окренута небесима
Буди свесна и потресна Несвестица несвестице
Не дај да у ропство паднем И допаднем чудесилма.
МОЈ ЧУДЕСНИ ПРИЈАТЕЉУ
Дотодиће ти се чудо Мој чудесни пријатељу Будеш ли се заносио Мој чудесни пријатељу
Гониће те преко горе Мој чудесни пријатељу
Будеш ли се узносио | Мој чудесни пријатељу
„Водиће те преко воде Мој чудесни пријатељу
Будеш ли се заводио | Мој чудесни пријатељу
Док се с чудом не рашчудиш Мој чудесни пријатељу Будеш, ли се зачудио Мој чудесни пријатељу
Ни у дому ни У гробу
Мој чудесни пријатељ Нема дома нема гроба“ “. Мој чудесни пријатељу
Дог се с чудом не рашчудиш Мој чудесни пријатељу Док се чуда не начудиш Мој чудесни пријатељу.
Слободан Тадић
Неспокојство
Под притиском силовите магле помамна обзорја ћуте као да некој несрећи слуте виновници несреће сецкају време луде им главе кљују гавранови изоране кости са хумусом Е глођу пашчад гладна блудан ветар толе гране љуби, злобне кртице омећеним њивама. необуздано рију ] опире се земља беспомећно кривокљуни. кобац У уобразиљи својој спрема се у походе > обезглављена аждаја масну вече спрема. преиспитивања, предстоје н на путевима неповрата
!