Књижевне новине

Ференц Фехер. Сенћанско јутро

Само је онај стари овај зов нетла, 'ћудљиве плочнике не препознајем више. Гледам ти лице ко небо вода светла,

и стојиш, и,пловиш, и са мном дишеш.

У непознатој соби позната жена. Њене очи облак а срце јој свело. Улицу посматра, живот успомена, и седи, и чека, и глади ми чело.

Овде је већ јесен. Силно пљуште кише. Кроз небеско сито из мог срца. лију. Вечита сећања буди и уздиже,

и врапце што, слећу на Калварију.

·-. По улици је стари одјек хода,

јутарњи з0ов петла више не препознајеш, Гледам твоје лице као небо вода,

и стојиш и пловиш и са мном умиреш.

.

УКЛЕТА СТАНИЦА

Она је упараћене моје сељане испраћала на свадбе, ратове, сахране.

Сигнал је увек отворен зјапио, дочекивао скитнице, бескућнике пратио.

Возове брига она овде укршта: касарне, затворе или губилишта...

У заливу њеном, ено, ко на гталији: од мртвачких војнички сандуци, спокојнили.

Дрежде вагони што преносе терете. Кроз решетке завирује неко бесловесно

дете. Ту свако јутро чека. бледа девојка фабричка. Бад њом бронзана амазонка — слика

туристичка...

Продавачица семенки која никуд не путује чашицом од дециса досадом тргује.

Оглас неке авионске линије: у џунгли икона.

'Виси у празно. Под кандилом станичног лампиона.

Овде је унезверена јурњава шина. Станично око — лобање празнина.

Јавља се станично звоно, све силније, за тобом дахћу тешке депресије.

"СОБЕ

Има: соба и ћелија, Сала, пагода, подрума,

"Има влажних земуница, гаупа, сувих вешерница,

ч бамбусових колиба, пуних мемљивог глиба,

О томе моје срце сања, ту живи човек пун поуздања,

ја та од данас осећам, он је ко дете беспомоћан:

он живи дубоко у мени, и. нема страст та храни,

нек грешни зидови падају, нек се и напаћени уздају,

које зидови раздвајају, који пате, који страдају,

кораке туђе само прежају, броје тренутке што нестају;

јиа нек се слумбају, поруше, грешни зидови што муче, гуше,

биле то собе или тамнице постоје и скровиште собице;

има јогл соба сањивих, (трећимо праг, будимо пажљиви),

У њој су сто и столица, она те зове и чека;

ко У прстену драги камен гориш ал те пе гута пламен,

не питаш дал је то затвор, ме питаш дал је та квака оков,

јер си и сам био ћелија кад ти је соба била пространија;

и овде кад си сам, баш зато, жсивиш за неког не за себе. само;

клшимрани и хладни животи слабе разлоге моту показати —

има соба где ти топлота ирија, али од загрљаја није топлија;

А ' дан су упалила ваша срца њено око је твоја Даница,

између пољубаца од сужањског рока опрашташ се кроз решетке ока.

Препевао Предраг Чудић

КРИЋЕВНЕНОВИНЕ — -6.

"ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ИМЕНА КУТИЈА

Јакоб Гробаров

ЕВО МЕ опет у некаквим полумрачним

. одајама у пратњи чувеног видовњака ко-

ји, идући неколико педаља испред мене, посрће попут спирале, Посрће, али се не да.

Испод јединог прозора утиснутог у свеже окреченом зиду — старац прикован за седало скупља вилице, а зуби му испадају у крило. и

Пружих руке према видовњаку, свом водичу, не бих ли му скренуо пажњу да

нисмо сами у овом тајанственом лавирин-

ту, када уместо његових широких, погрб-

љених леђа напипах гвоздена врата, ису-,

више тешка, да би ми сваки покушај да их отворим, био узалудан. Видовњак је значи ишчезао, |

Знао сам да он каткад воли да се по. мграва са људима, па ме ни овај његов тест није био изненадио.

Време је промицало. Зидови се сузили и ја више неодлучан него уплашен не успех да се преиспитам.

— Ускоро ћеш остати без зуба. — опо-

менух старца, јер ми се било учинило да

он из'пуке досаде пљује сопствене зубе. Уместо одговора, старац ме сажаљиво погледа, извуче испод поабаног хаљетка кутију, коју некаквим дугачким штапом Ддогура до испод мојих ногу, | — Да убђемг — упитах помирљиво.

Схватио сам да ме једино послушност мо: же спасти од ове неочекиване. ситуације, какву пре само неколико тренутака нисам могао ни да наслутим. ;

— Чекај = насмеши се старац, задовољно трљајући рукама, попут трговца,

после Добро обављеног посла. — Зар не видиш да је кутија затворена и да најпре треба да скинеш са ње поклопац.

Не знам да ли од зиме, или изненадног страха, тек моја доња вилица се наизменично кочила и тресла.

Ипак, клекох поред лимене кутије и тек што сам подигао поклопац, одркочио сам у страну једва одржавајући равнотежу. Мислим да се не бих толико уплашио ако бих препознао себе у том минијатурном мртвом телу, али открити ту, баш ту душу пред хладним, осакаћеним телом чувеног видовњака било је за мене исто толико поразно колико бранити се од овог беспомоћног, за седало прикованог старца, чије је лице, разапето од патње, одавно навикло на ружне речи, псовке и клетве. | Он се грохотом смеје шупљим устима, а истовремено сузе му се котрљају низ лице.

Збуњен сам и страх ме је и плашим се и стидим се и зидови се отварају. Лепо видим житна поља и светлост надире као пијана, али зар смем да закорачим2

Не, не, остаћу овде, живот се не може поновити.

А ево и сенка прелази преко поља. Односно, поље је у сенци.

Није ли боље да ово своје тело прострем и истрошим „овде у овом мраку2 Мој водич је ионако неупотребљив. А старац... нека га, нека и даље броји своје зубе док не намђе нова жртва,

ПОРУКА

НИЈЕ нимало лако извући ноге из жилавог блата. Схватио сам то тек пошто ми је понестало снаге, Срећом имао сам у рукама штап, а он ми је у том тренутку итекако добро дошао.

Још једна добра околност је та што се у невољи рађају идеје, какве у.топлом кревету ни у сну не би могао да наслутиш, Дакле, прва идеја која ми је пала напамет када сам већ беспомоћан и тонем све дубље, била је да се послужим својим штапом и да њиме испишем поруку. Да, али коме2 Неко ће већ наићи, Није ни то Добро. Мпак — написаћу је. Због себе, Да бих умирио себе,

Истину говорећи, и нисам загазио толико дубоко. Тек негде изнад колена. Значи, имам времена да шарам по блату.

Само морам да искористим дневну светлост. И она ће се уско повући. За који тренутак. Морам да пожурим са писањем.

Ову малу незгоду збиља нисам предвидео. Пишем, а истовремено слова се губе, Чим извадим штап из блата. Одустајем од поруке. Глупа идеја. Колико сам само времена утрошио док сам смислио шта да напишем.

Ноте су ми већ сасвим у блату. А светла,... остало је можда још само за једну реченицу. ·

Предраг Богдановић-Ци

Попут галебова

Одмереним. кораком прићи гротлу вулкана. ,

Елимтичан је унутарњи монолог пред гмазом магме.

Јара жроз затамњене наочаре благе очи сватова из воде.

Попут галебова у зеницама и мишљење о смрти је смрт.

о

Опет сам на брзину изабрао једну ОА идеја. Боље да се послужим цртежом. Зашто се не бих послужио цртежом Мислим да се теже губи. А може да се црта и у мраку,

Прелазим на цртеж. Шртам капелу. Зачудо она не ишчезава. Остаје на површи

ни блата. Нацртао сам малу капелу, Не

знам којој религији припада. То није ни важно. За сваки случај оставио сам отворена врата. За то време добро сам бно загазио. До пупка. “

Унутрашњост капеде ми је некако празна. Ништа зато. Знам ваљда како изгледа одтар. Напртаћу олтар.

Па ово је невероватно. Какав диван цртеж. Нисам ни слутно да умем овако лепо да џртам.

Кад је већ тако зашто не бих нацртао и свећњак, Пртам свећњак, ;

Изврсно. А сада Њу запалити свећу, За живе. Мислим да се то ради у горњем делу свећњака.

Свећа гори. Наравно за живе, За све живе.

Ево, још су ми само руке на површини. Осећам да ми прсти клизе низ куполу, И пеку. Важно је да се свећа не угаси. Сигурно ће је неко приметити.

Смрт ми реку

Једина сам рана ноћи, увир светлопада кроз поље магнета.

Тајност зденца уже не досегну кладенац је спасење простора.

Ведро воде нада избављења. сопственим се обмањујем ликом. Смрт ми реку примиче ка челу дубина ми измиче јутрењу.

57

Мило Бошковић

Откривање _

пепела

јући једном кроз црни камен, НИ ит у праху пепела урну неког дјетета, жене неке ил човјека, Пјевач рече: тајни је то знамен, гробар је даље дрско ногом гурну и рече: нек своје вријеме причека.

Кад чека до сад нек се даље подаје земљи, нека чами како „досад чами. Што ће нам без од свијетла да мами, само да узима а ништа нам не даје.

Потом неко упали могућа свјетла, смрви љуто прах између дланова_ да види: шта прах од праха крије. Простор се обоји перјем пијетла, дјечак рече: Играчка је опет нова. Пјесник успје пјесму да открије.

НЕМИРИ ЗБОГ УРНЕ

Урна ми опет не даје мира, У сан улази, па у сну видим себе како полако силазим у глинену амфору гдје се прашина кости и меса суши. Нијесам више јак, ни у снази да се браним, нити ка свјетлости одлазим,

нити кад хоћу у непресушни свијет мостим,

Јер урна у сан улази и намјешта слике преломљене кроз огледала сипке воде. Кроз мозак у колонама урне проходе, потирући за собом гробља и неприлике.

Ал од своје урне не могу да се одвојим, нетдје ту је, у мозгу, и не више у сну. Једначи разлике што су се некад гложиле што љепоту будућу с љепотом спојим, док копна и мора кроз вријеме се гусну да би моју урну, ко друге, јавно | « уништиле,

НОЋ ГРИЈЕХА

Челом у чело кад пукне простор свемира, ако се по живим траговима лијепо дише, ко зна докле је суђено мојој звијезди да брани копно, да поново пркоси најезди кристалних искри што кроз свијетло | 5 кише звоне неким звоном или складношћу мира.

Кад кост препукне шарином, ивицом шава, разум протрчи, блатом се по пепелу |; купа. Што ноћ раскрилити кад неко дрско д лупа, кад ноћ од гријеха грешнике ме ; | спасава. Може се у кости нагнијездити шта било, пјесма смјерна што долази од пјевача мртва, ил свирка што му ко ријеч посрне, Из мемела што никне — то се не . | . . веселило ко ни оно што једном прође иснод мача. Из мепепла свјетлост не може да се врне.

ПРАХ У ПРАХУ

Црне се јаупљине душе али бојг није, лобања је бијела, бијело је и чело,

и земља испуњава испод повија думље. Прах је у праху, зуб се наслијепо смије, за такав смијех живјети није вредјело,

па трагати живот кроз празнине шупље.

1 у пемелу нема ништа што живот дише, можда је то данас тако а другог није. Ако 6 зрак густ да та нико не пије, нека. је, јер небо на земљу тако кидише.

Негдје је била ватра и неба нека. стара, мутни су токови који односе судбину свим оним — којим бијаше тешио

: р мрајети јер их Ибар свијет за себе пут става,

% обање мисле, исту слутњу брину, олови ће свима у исто вријеме узрети,

МЕТАМОРФОЗЕ

и ћудљиво знаме пламен. (а к ови у мес , Огњеви расипламсани

, ни меки, час н 5 не , чак ни поспани, ко га више не може с мјеста да крене.

И сунце би, окупано на задњој страници Забоље кост, у кости коино се испод

црвенилом крви, лудог свијета. отровом псета, ноту у прашину смрви.

пусто је све, не одз:

: 5

амо се на човјека, и живот окоме несреће.

,

ж

Из збирк « ставштвим по МА која се налази у обимној за0; ини недавно преминудог писца, Е