Књижевне новине
УЛОГА И (СМИСАО _
ЧАСОПИСА У СРБИЈИ
КАО И СВАКЕ ГОДИНЕ, и ове су,
како је ред и обичај, часописи за културу и уметност послаам на конкурс Комисији за доделу сред става Републичке заједнице културе, своје пројекте рада, планове о увођењу нових рубрика, тема и подухвата, У жељи да се: најдемократскије и потпуно самоуправно расподеле не тако: велика средства за дотације (7,500.000. динара), Комисија за културу ЦК СК Србије, Републичка заједница културе и Културно-просветна заједница Србије недавно су на саветовање о часописима и Аистовима из области културе ин уметности, одржано у Културно-просветној заједници Србије, позвали представнике свих часописа регистрованих у републици, друштвено-политичке, културне и јавне раднике, дакажу своју реч о томе како даље радити, шта су основни проблеми и слабости и где се виде могући излази.
' На самом почетку саветовања речено је да Комисија практично још није почела са радом и рас поделом средстава за ову годину, да јој предстоји тежак, мукотрпан и одговоран посао, а да проблема има напретек, Исто тако, тражена је могућност да се кроз дискусију, ако не одреде, оно бар назру и оквирно уобличе основни критеријуми вредновања рада једног часописа, којима би се руководила Комисија приликом доделе средстава.
Испоставило се да су средства која се добијају од Републичке заједнице најчешће једина којима одређени часопис располаке, да многи часописи од својих издавача добијају малу, или занемарујуће малу финансијску помоћ.
Ако бисмо покушали сачинити позитивну „личну карту" једног часописа. како су је видели сазивачи саветовања, она би отприлике изгледала овако; Садржина — у коликој је мери часопис истински окренут култури и уметности; Посебност тематике — јасна физиономија часописа и што већа разлика од дритих сродних (многи часописи, од броја до броја, мењају физиономију. и концепцију па су час антологије, час су посвећени само једном
писцу или књижевном периоду, .
да би поново кроз неколико следећих бројева били оно што им је и основна намена); Социјалистичка усмереност не схватајући ово буквално, потребно је да приступ књижеви ти и уметности буде, тамо где је то могуће и колико је могуће, у социјалистичком и марксистичком духу, на основама самоуправног понмања културе и праћења друштвених промена; Културним интелектуални ниво Овај атрибут требало би да се подразумева када је реч о часо: писима за културу и уметност, али, на. жалост, често није тако. У многим часописима отворен је простор за „протурање" текстова (ово се најчешће дешава када један београдски уметник не може да објави текст у центру налази простор на страницама часописа у унутрашњости). Сви часописи не могу да имају подједнак интелектуални ниво, јер имају сарглнике. различите интелектуално и знанствене снаге, али очити падови, када је у питању овај критеријум, не би се смели више толерисати; и на крају Допринос зближавању и упознава њу култура народа родности — иако је ова ставка'потпуно јаона, не ретко се дешава да.се она најмање испуњава, јер многи уредници љубоморно задржавају простор часописа за „своје“ људе. Представници Комисије су инсистирали да се има у виду да никаква „прлоритетна листа" није раније сачињена и да она не постоји.
то ж х
Сви учесници саветовања говорили су о томе како је ова област веома „болно" питање, да се излази из низа тешкоћа, или не виде, нам су веома тешки и замршени, Разговор се често кретао око тога да ли је у Србији 49 постојећих часописа и листова за културу и уметност мало, или много. Даље, товорићло се о тиражима часописа, о хонорарима (и једни и дру. ги су поразно мали), 0 често само фактивним и замрлаим одно
сима часопис — оснивач, часопис |
издавач, о тешкоћама око штампе и све скупљим штампароким услугама, о томе како се један те исти аутор са истим, само мало измењеним и прилагођеним текстом, ореће у неколико
Наставак па 2. страни
Ратко Адамовић
ина
БЕОГРАД, 16. ЈУН 1975.
КЊИ
ТОДИНА ХХУП
у
БРОЈ 489 _ ЦЕНА 3 ДИНАРА
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
СЦЕНА ИЗ ФИЛМА „АМАРКОРА“ (СЕЋАМ СЕ) ВЕЛИКОГ ИТАЛИЈАНСКОГ РЕЖИСЕРА ФЕДЕРИКА ФЕЛИНИЈА КОЈИ, НАКОН ВЕЛИКОГ УСПЕХА НА ОВОГОДИШЊЕМ ФЕСК-у И ДОБИЈАЊА ОСКАРА, ДОЖИВЉАВА ВЕЛИКИ УСПЕХ КОД НАШЕ ПУБЛИКЕ ,
УМЕТНОСТ НАШЕТ ВРЕМЕНА
РВЕДЛМ, АМСОВА!
КАДА ФИЛМСКИ редитељ дође у извесне године пред њим се указују. две могућности, Јер, оно што је имао да каже већ је углавном речено, његов опус је наизглед · завршен и „затворен, па 'он може или да понови оно што је раније учинио или да започне нешто друго. Понављање је, нема збора, мучан посао. Почети нешто ново јесте, с друге стра не, ванредно тешко, готово. немогуће: године, искуства, стечене ' предрасуде, изгубљена гипкост духа и тела, те томе, слично и: тако “даље, чине редитеља у
матски хендикепираног у ОдНОсу на оне који тек долазе и којима ново припада по самој, природи ствари. Ништа тужније од редитеља на прагу шесте деценије живота који се упиње да
ђу хипицима или о томе како рок-музика делује на сентименталне госпоћице, нарочито _ оне
цама. Шта, дакле, да учини редитељ у извесним годинама; први пут има одрешене руке, најбољи глумци не мрдају од телефона _ чекајући његов позив,
захтеве и рокове, али, истовре-
са свим тим, куда, како, зашто, чему2 „Неугодна, паклена смјеса упитника" (Крлежа) на ко
правог одговора.
У таквој ситуацији за редитеља у извесним годинама најбоље је да следи Фелинијев пут и да, се инспирише његовим при мером. За већину ће се то катастрофално _ завршити, али ће неколицина "можда успети да сазна зашто је за редитеља у из весним годинама најбоље да уз ме све што му дају и да се забавља Не водећи рачуна о ре зултату. Ради се, наравно, о неозбиљности и Фелини то зна. Он је. муке редитеља у извесним годинама већ превалио преко главе и нико му не може пребацити да | није све покушао. Почео је,
који жели да каже нешто о привидно измењеном свету око себе, и говорио је у „Дантубама", „Пробисвету", „Кабиријиним ноћима", па чак и у „Улици". Када је делимично завршио тај посао учинило му се природним да прозбори нешто о томе каква је стварна и суштинска животна позиција човека који филмом, „сликама _ које се крећу", „смрт на послу": зато је, како год да се узме, „Осам и по" био Фелинијев врхунац, или, што је исто, почетак његовог краја, те је, гледано из тог угла, амерички критичар Џеј Кокс у праву ка-
| руку, » " јето скр
поодмаклом средњем добу ауто.
каже „праву реч" о љубави ме.
које имају проблема са бубуљи_ника који умире снимајући фил-
продуцент не поставља никакве
мено, он први пут не зна шта би,
је као да нема нити може бити.
неодговорности. .
и тамо · негде при крају рата, као човек
фиксира , | „Осам и по", који је више тодина
| уочиту предност, да је оса
да претпоставља да су сви његови каснији филмови само при: према за „Амаркорд". Како се та припрема састојала од безуспешног рвања са ситуацијом која му. је дефинитивно 'измекла из | Амаркорд“ (неки кажу да аћеница за „горко · сећање") могао је да сними само човек који је своје стваралачко искуство есенционализовао на начин „Осам. и по" и који се претворио у Гвида Анзелмија, јунака тог филма, истог оног за кога Ранко Мунитић бележи да је „сензибилни уметник који никако да започне снимање свог новог дела. Исцрпљен, преморен и без инспирације, он непрестано тражи уточиште у интимним _ халуцинацијама, у сећањима на детињство, у стварању неког посебног, иреалнот _ света којим лута бежећи од стварности" Ако је управо тих година Лукино Висконти неким својим филмовима маркирао смрт као циљ коме уметник тежи, онда га је Фредерико Фелини као Гвидо Анзелми изврсно допуњавао својим конкретним примером умет-
мове: његова нулта тачка на том путу звала се „Сатирикон".
Схвативши једног лепог дана да излаза нема и да је сваки даљи напор узалудан, Фелини се дефинитивно помирио са додељеном му судбином, што значи да је У том часу био спреман да умре. Али, када је већ спреман да. умре, човек смрт прихвата објектив но и она је тада, како нам је то у „Српској кафани" једном тумачио Кејџ, нешто што долази споља, нешто „друго“, Сагледав- | ши феномен своје сопствене стваралачке смрти као дела спољњег света, Фелини је дошао на спасоносну идеју да о томе
сними „филм у маниру „хладан поглед“:
„Кловнови" су, заправо, дело у коме је мртви циркус само метафора у документарној репортажи о смрти једног филмског редитеља, а можда и о смрти самог филма. Уколико та, међутим, не тумачимо сасвим површно, онда су „Кловнови" били нека врста тотово несвесног открића | не врсте калеидоскопа у коме се „провртео" читав "живот његовог ствараоца, па је, сачињен од живог ткива сећања, филм _ самим | собом · поништио своју почетну тезу о смрти као једином исхоАжшту свих људских напора: из тог разлота је сасвим разумљиво што филм нема правог краја или. што тек почиње онда када се · заврши. Насупрот свом јунаку из
играо улогу његовог абег ера, Фемини је са „Кловновима" открио
како човек у његовој позицији |
има ту очиту предност, и само ту. обођен свега сем успомена, те да ће по-
· нате,
_ да: пишу своју
· Претпостављамо Да Фелини
ново проживљена прошлост, једино што му стварно припада, на најбољи начин одредити смисао и сврху његовог живота, баш као што му је кроз „Кловнове" вратила ово што је једном изгубио и што су били његови филмови. Радило сео некој врсти „световног спасења" у прави изадњи час и све оно што је Фелини снимио после
„Кловнова" — „Фелини Рома" и „Амаркорд“ — било је само конкретизовање _ једног менталног
процеса који се одвијао у реди-_ тељу пред сликом његовог на из-
глед заокруженог и завршеног жи
вота.
Нема сумње да је тај драгоцени процес својствен сваком човеку. Ватрослав Мимица га је добро антиципирао када је 1963. године записао: „Сви људи су синеасти! Сви производе своје филмове, гледајући их у облику својихмаштања и снова. Разлика. између тих филмова и оних "правих" у томе је што су ментални филмови богатији и садржајнији од оних других... Криза данашњег филма је у томе што филмови које људи данас у себи "производе" (одражавајући на тај начин сложе не трануткелнашег 'преломног времена) далеко надилазе својом драматичношћу филмове који им се нуде са екрана". Фелини је изузетак од овог прађила: ако нам се „Амаркорд“ "чини неупоредиво драматичнијим од нашег сопственог „унутрашњег филма" на ис-
ту тему, онда је то зато што се
његов аутор још раније домогао кључа којим се индивидуално ис-
'· куство претвара у 8
| универзално. Тачно је:свакоби, у принципу, мо гао да сними филм као „Амаркорд", тим пре што су сви људи стварно и непобитно синеасти. „ја из Кракова, он из Риминија. Ја М
жек, он Фелини. Осим тота — све исто". Мосталом, да се помогнемо примером из литературе, личности о којима пише Бора Босић такође су нам свима добро познаке међу њима су више наши неголи његови рођаци, али ако би сви почели
породице у. светској револуцији“ апсолутну већину би то дове-
" Ао До поражавајућих резултата:
јер, пре тога је потребно написа-
"ти „Кућу лопова", а ако то до да
нас већ нисте учинили касно је да почињете, | Но, како то Фелини и њему слични чија имена још не знамо универзализују _ своје искуство, које је, не треба заборавити, саПе а ен чак и онда ; Део универзалног искуства (што ће се рећи: историје). кето' чини тако што у својим новијим
„Наставак ма 2. страни
Богдан Тирнанић 7 75:
„Улогу · моје |
У ОВОМ броју
КЊИЖЕВНОСТ ЈЕ ШИРА ОД ПОЈАВНЕ СТВАРНОСТИ — интервју с Мешом Селимовићем водио Душан В. Станковић
Душан Матић: НЕБО ИЗНАД МОЈЕ ГЛАВЕ (2)
"Славко Леовац: МЕСТО СВЕТОЗАРА МАРКОВИЋА У и КЊИЖЕВНОС-
Бранко Бошњак: ОРГАНИЗАЦИЈА КАО СУДБИНА
Мирко Вујачић: ЗЕМЉА Из. "БРАЗДАНИХ ЛИЦА — путопис из Судана к
"Песма Весне Парун и Божа По СВЕТИ НИКО.
Богдан авнанић: ВЕШШМ, АМСОВА!
ПОЕЗИЈА (Гордане Тодоро-
· вић, Весељка Видовића, Јо. вана Црногорчевића, Виктора Б. Шећеровског, Јована Радуновића, Вере Приможић и Милисава Миленковића ПРОЗА Славка Лебединског
КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД — о књигама Радета Војводића и Вите Марковића лишу Богдан А: Поповић и Миодраг Рацковић
ПОЗОРИШНИ И ЛИКОВНИ ПРЕГЛЕД с пишу Петар Волк, Владимир В. Предић и Срето Бошњак
„7
СТАВОВИ
РАНИ АНДРИЋБЕЗ АНДРИЋЕВЕ ВОЉЕ
Уз посмртно, часописно објављивање »Ех ропга«
ЧАСОПИС за књижевност и културу „Живот" априлску свеску посвећује, поводом смрти нашег нобеловца Иве Андрића, првом посмртном објављивању његових поетских записа „Ех роп!о", са критичким прилозима Милана Бог дановића и Радована Вучковића (одломак из „Велике синтезе"). Ово је, у ствари, тек треће издање „Ех роп!га", од прве.појаве у публикацији „Књижевни југ" 1918. године. (Истодобно, у такмичарском духу, појављује се и репринт издање ове прозне поеме и „Неми ра" код Књижевне заједнице „Петар Кочић" из Београда.)
Ако оставимо по страни праве, суштинске разлоге због којих писац за живота није дозвољавао прештампавање речених записа, те их разумљиво нема ни у „Сабраним дјелима", ти разлози су постали заувијек неодгонетљиви са пишчевом смрћу; може се само претпоставити да је битан, иако не. једини. ни можда основни и пресудни, разлог управо то што је Андрић током свог зрелог ствара лачког живота зазирао од сваке исповједности,. субјективности и интимности, али вјероватно и то што је у „Ех роп!и" понекад зазвучала и религиозна нота, данас добрим дијелом непримјерена читатељству а дубоко страна и самом аутору. Но, било шта било, извјесно је да је Андрић био против поновног објављивања овог свог раног дјела. То донекле доводи под сумњу и у питање разло те његовог прилично преурањеног часописног штампања. И нехотице, испада као да се једва чекало да аџтор оде са животне сцене како бисмо му иза леђа брже-боље публиковали оно што је он из од: ређених разлога остављао по страни од главних токова свог стваралаштва. Ако овоме прибројимо и оне силне неукусне написе у који“
· ма велики писац навелико ћаска 0 свему и свачему и са безмало сваким, онако како за живота није поступао, иначе познат као достојанствен, уздржан и скроман чов-
јек у свему и зазирући од публи, |
цитета и рекламе (што све зајел: но, хтјели то или не, деградира лоудски морални лик писца) — то и објављивање „Ех ропга", у овом "тренутку бар, мако не сумњамо У добре намјере уредника, не дјелује особито осмишљено.
Ван тих релација, текућих а ипак нимало неважних, Андрићеве ране почетке у поезији, критици и, наравно, у „Ех ропш' и у „Немирима", ваља посматрати.не само као безазлене почетке једног вели ког будућег прозног писца, јел“ ног од највећих које смо имали, а нити само као аутономну вријесл“
Наставак на 11. страни
Ристо Трифковић