Књижевне новине
УЛОГА. ИО СМИСАО |
ЧАСОПИСА У СРБИЈИ
Наставак са 1. стране
часописа истовремено, о томе ка Ко неки људи „седе" у више радакција и савета и како се многи уредници, па пи главни и ОдгОвВОрни, уређивањем часописа баве као трећеразредним_ послом и обавсзом, На примедбе неких учесника разговора да се средства деле на Оуџетском принципу, представинцм Комисије су објастпили да не постоји буџетски, превазиђен“ систем финапсирања, већ да Комисија заправо, уз сав самоуправни напор, покушава ла расподели срелства добијена од џаруженог тада и пропзводње. жо " х
Оно што је као крупан плод. лем, на жалост, присмттО већ годинама јесте то што сеодвајкада пе зна тачно, чак ни најмагловитије, ко чита одређени часопис, колики је његов стваран утицај на средину у којој излази и да Ап се часопис уопште чита, Пред ложено је да сваки часопис за себе подузме озбиљно проучавање овог проблема и да копачно покуша „склопити сланку" своје читалачке публике.
Ипак, ма колико су многи У Аискусији покушалн да помогну" Комисији, веома мало учесника је говорило крајње отворено и конкретно. Издавојићемо само не ке дискутанте,
Ар Петар Волк тешкој ситуацији специјализованих часописа, којих је најмање, или их у појединим областима “опште нема. Мисли се пре свега на часописе који се баве, или би требало да се баве, позориштем, филмом, ликовним уметностима и музиком. Волк је даље рекао да ови специјализовани часописи пе моту да се пласирају у пролајну мрержку. У немогућности да на њима било шта зараде, не примају их књижаре, а одбија њихову дистрибуцију _— и високотиражпа штампа.
Вујадин Јокић је указивао на превасходну _ потребу – постојања часописа, да се њихова, ма коме ка улога била, пе сме заборавити и пренебрегнути ин да им свим начинима треба помоћи,
Светлана Велмар Јанковић је говорила о тешким условима рада „Књижевности" и сти „Просвете" да часопису финансијски виталније помогне, булући и сама у тешким, условима. Она је посебно наглашавала већ рудиментарну сарадњу часопис издавач, предлажући неизоставно одржавање састанка представника часописа, издавача, оснивача и аутора везаних за одређени часотис. Она је такође истакла да се, од часа излажења, часопису губи сваки траг и да не постоји ни овлашна евиденција куда иде, ко га и колико чита.
Бура Јакшић је, говорећи конкрегно о часопису „Про музика", навео пример да се за штампање једног броја потроши 50.000 дина» ра, а за хонсраре ауторима и накнаду за рад редакције, припадне само 10% од поменуте суме. Не може се, рекао је он, вечно ипеловати на ентузијазам, добру воЉу и „свест" сарадника, који су, пајчешће, најеминентнија пера из области музике и културе.
Доста разумних и неразумних речи било је изговорено о односу београдски часописи — часописи у унутрашњости, Како помирити и ускладити два основна императива када је у питању часопис у унутрашњости. Јер, он мора да носи печат средине у којој излази и да презентује културне вредности тог краја, а истовремено да прати збивања у центру ида свој
, простор уступа пи налознатијим ауторима. Сви часописи у репубЛици треба да буду вредновани истим аршином и не, може се више дозволити да се беопралски читају једним оком а ,„лровинциј!|ски" другим, Два начина читања не смеју да постоје, као што не постоји пет врста књижевности, већ само књижевност и она која то није.
Адам Пуслојић је, говорећи о овом проблему, рекао да'су часописи у унутрашњости често моно> поли и колонијални амбари одреЊених стваралаца из центра, да се не ретко дешава да се услугом за услугу отварају поменути про стори, а да се за последицу добија, најчешће, презентација грећеразрелних вредности, Пуслојић је нагласио да је смена главних уредника толико ретка и да одреЊени људи деценијама воде неки часоџис п поред тога што је њихова стваралачка, друштвена и ангфжована оштрица већ отупела. Хтели ми то признати или не, Аодао је он, највећи проблем креирања дугорочне политике једног часописа ми одржавања његовог трајно високог нивоа, тред-
је говорио о
КЊИНЕВНЕНОВИНЕ = 2
немогућио“.
"ву уметника,
стављају, често поразно средства.
Мира Алечковић је нагласила
мала
да бал: зато што секњита у нас“
не чита, или још чита орамно маХо, часописи би требало да буду предворје у којем се ствара и формира стална читалачка публика, па је тиме пи вредност часописа већа. Коначно, додала је она, цела једна плејада младих писаца, несумњиве вредности, управо се афиомисала на страницама наплих водећих часописа у којима су добили простор и могућност афирмације, “ ж ж
Веома оптимистички звучала је тврдња представника Комисије за расподелу средстава часопнонма и листовима из области културе и уметности, да им је овај разговот био, и да ће им бити, од велике користи, .Мада, када је у питању ова културна делатност, потребно је много заједничких напора како би ускоро уследила раликална промена у условима рала часописа и, исто тако, да би часописи спровели у дело све он, Комисији _презентоване, планове и пројекте,
У сваком случају, ово савет вање је било корисно и срећа би
била да оваквих, јопг отворенпјих
и конкретнијих _ разговора буде што више, Јер, покушати рептавати не значи и успевати, али, ис покушавати извесло значи не успевати. Коначно, ма колико У овом часу средства била пресулна, а основни критеријуми врелповања _ још недефинисани, ма колике Опле дилеме око Опоја часописа у Србији. ни ма колико опи који средства расподељују показивали самоуправну свест мн очит напор да се не погрешт“, је атно сами часописи, својим ралом, особеношћу и значајем у својим срединама могу да опоРрпну, или ла потврле све за плп против о њима речепо,
Ратко Адамовић
ПЕШ, АХСОВА!
Цаставак са 1. стране
филмовима _ подражава механи“ зам сећања, Ако се некад за поједине амбипиозне редитеље ГОВОрило да „пишу" камером (камерасстило), онда се данас за Фе. литија може рећи ла се „сна
камером. Шта то може да знач“2 Ништа _ Аруго осим тога Аа У „Амаркорду"“ поједине спизоде из уметниковог детињства не служе као унапред замишљени _ делови једне рационалне — претпоставке јучерашњег света, већ, напротив, да се један свет, до тада само фрагментарно присутан у искустфилмом _ изнова ствара у садашњости из самог зби ра епизода ослобођеног сећања. При таквом поступку често се испоставља да је збир делова већи од целине, аап да је зато цедина увек нова целина. ОслобоЂено сећање је феномен _ близак драматургији сна. У „Амаркорду" пешто што је својевремено било безначајност свакодневице сада у позадини потискује слику која нам се раније чинила доминантном и судбоносном. Мит једне приче прекида се сасвим немотивисано да би се направио простор другој
„причи и да би се, често са још
мање уочљивих мотива, трећа прича исказала као природни наставак прве. Почетак је често на Крају, крај узима на себе функцију почетка, све се раставља и изнова саставља у процесу вечног обнављања „точка бића". Време које нам се чинило дефинитивно изгубљеним поново по стаје наша својина. Један живот, фратментаран као и сваки други, поново се реконструише и, самим
СА МАЈСКОГ САЛОНА У ДАРИЗУ = ПЕТАР омчикусе | „ВИНОГРАДАВМ == | ЈЕ
#
· никљивог
тим, успоставља онај поредак ства ри који се обично назива истори-
јом.
Историја. С једне стране, „АмаркорА" је, као прича о редитељевом детињству, врста посебне историје: породица, мали град, дечачке маштарије, еротски снови, хипертрофиране облаине продавачице · дивана, луди стриц који „ховно ипа доппа", Градишка, Гари Купер, анархисти и фашисти, снет до гуше, супермен на моторциклау, Мусолини од ружиних латица, речју: провинција, или, како то Славомир Мрожек каже, цен тар, „пошто је сама провинција цен тар, само центар, провинција мема периферије... И тако смо, дакле, у центру, али то није центар свемира" С таква лична историја, без обзира колико била ексклузивна у својој концевтрисаности на периферији свемира, није никако. Аругачије замислива осим као сама историја света, јер, опет ће Мрожек, „сваки човек, из провинције или не, јесте провинција“, Фелини на то додаје ла је „Амаркорд“ по вест „лењог, затвореног, нетроживота _ италијанске провишије, њене _ лакомислености, ситничарства, њених помало смешних _ аспирација... И ево фашизма, тромости ума, условљавања које гуши машту, аутензичност". Процес је јасан: посебна "историја детињства дечака Тите, са» чињена од провинцијадне _ „тромости ума" пи „условљавања које гуши машту", јесте права повест италијанског фашизма, јер се у јупаковој судбини реализује У потпуности она „метафора затварања" која је, Као репрезент провинцијског духа, центра изван све мира, била стационирана у самој основи феноменологије фашизма схваћеног у виду еруптивне матифестације стутане енергије потиспутог и фрустрираног малограђапина. Но, такав смер, који фаптизам приказује као својеврсно отелотворење „философије паланке", био би сасвим незанимљив — и безначајан за људс који _ данас имају четрдесет и мање година да се, у обрнутом процесу, смером „повратне спреге", историја итаапјанокот фашизма „Амаркордом" пе понавља као посебна историја у“ историји детињства коју _ смо сви проживели и која је отишта псторија света.
Чињеница да у календоскопу Фелнинјевог сећања препознајемо епизоде из властитог, ексклузивпот искуства јесте само доказ да је то мокуство универзално и је дино је зато могуће да искуство „Амаркорда" присвојимо као своје у потпуности. И баш као што су смрт мајке, пад дечачког идола у прашину „свакодневице (удаја Градишке за Ћелавог. карабињера), те прво еротско искуство увек епизоде којима се детињство окончава, и баш као што неке руте _ ствари чине „Портнојеву бољку" Филипа Рота београдским романом, тако је сваки гледалац „Аамаркорда" стварни јунак приче која се, по свему судећи, догодила у Риминију, Фелинијевом род пом месту, а то, опет, само „значи да искуство „тромости ума , „у ловљавања _ које гуши машту", једноставно; фашизма као психоАотшког феномена грађанске по родитце која се затвара – пропорционално отварању живога и света, припада и онима који су с ову страну граница приче коју приповеда Фелинијев филм, Исто као што је ситурно да нам ништа пе припада тако као прошлост, очито је да ништа дефинитивно не припада прошлости, најмање пне она сама: „Амаркора“ је У том смислу, могућ ми Као „горко сећање" на будућност.
Богдан Тирнанић
“
друте стране,
ЛЕТОПИС
КРИСТИЈАН БАРНАР
Кристијан Барнар – романсијер
Пионир операције замењивања срца, најславнији хирург освета, А МИРО ки лекар Кристијан арнар, који је више пута скренуо пажњу светске јавности, У последње време изазива пажњу Као — романсијер. Написао је м објавио роман. „Људи никада пе умиру", који је већ објављен и па француском језику, а нема сумње да ће ускоро бити објав-
"_љен и на многим друпим језици-
ма у свету. Није тајна да Барнар овај роман није написао без помоћи, и то помоћи једнот од нај бољих _ јужноафричких писаца: Сигфрида Стандера, али критика запажа да је, чини се, писац био толико импресиониран _Барнаровом личношћу да се није мешао у дело онолико колико је требало, јер стил је баналан, дитресије су бројне, а главне личности лекара су испуњене само добрим
карактерним _ пртама, Али, упркос слабостима, роман је прожет мобрим _ познавањем _ проблема
болнице п болничког лечења, па и друштвених проблема Јужне Африке. Из романа се понешто може научити о хирургији уопште и кардиохирургији, па и ге пнетици, а најдраматичнији моменти су свакако тренуци операције срца. Барнарови _ лекари су у приватном животу несрећне личности: Бели хирург није сре. ћан у браку, а његова кћерка се дротира, док се црни хирурт развео, а његова мајка умире од
рака. Има у роману од сцена које откривају пехумане, расистичке прилике у Јужној Африни; па пример, велики бели хирург и славни прни тенетичар, који су велики пријатељи, не могу заједно да ручају, јер У
њиховој земљи не постоји ресторан у којем могу заједно да се. де прни и бели људи, Али најбоље странице романа су оне које приказују ситуацију у бол нипи, драму оперисања, сукобе лекара, постеље умирућих. Због тога ће овај роман, иако без већих литерартих врелности, ситурно са занимањем бити читан свуда гле буле штампан,
Југословени на Мајском салону у Паризу
На ХХХ1 Мајском салону, који је недавно отворен у Музеју модер-
не уметности у Паризу, једној Ол,
најпознатијих анковних омогри у свету, Југословени заузимају ис такнуто место, како по броју позваних учесника, тако и стварала» чким дометом изложених дела, Десетак наших сликара и вајара, чија су дела изборила своје место на Салону, представљају малу панораму југословенског ликовног стваралаштва. Иако су овде ла ступљени аутори из неколико те нерација _ (разаичитих _ опредеље
„ња), то ипак не представђфа теш-
коћу да се сасвим опгурно мотуУ препознати, на овом — „највећем вашару светске уметности" са 444 излагача. Можда тај заједнички печат па различите пндивидуааности утискује исто, поднебља м менталитет, али исто тако постоје и друге особености њихових дела које међусобно _ кореспондирају. У том смислу, није претерано рећи да је југословенска селекција једна од најатрактивнијих на овотодишњем Салону. Ту су, пре света: маши „парижани", у овету у: метности већ истакнута _ имена: Дадо Бурић, Љуба Поповић, Петар Омчикус, Бата Миханловић, Влада Величковић. Заступљени су и Ивачковић, Кнежевић, Мусић, Ширбеговић и Миковић. Од младих, по други пут је позван вајар
Анте Мариновић, 2 Слободан Иванковић и Коса Бокшан су мећу најозбиљнијим КВНАНАВАМА ва једину награду Салона — АДАМ, коју додељује жири“ састављен пОкључиво (Фил ЛИКОВНИХ стварала ца, Треба, на крају, споменути и то да се међу бројним излата чима налазе и великани ликовних уметности: Ханс Хартунт, Хуан Миђфо, Ман 'Реј, Калдет, Лиљов и многи други, (А. ПО
Гостовања удпери
Низом гостовања Опера је про теклих дана побудила велико интересовање. На првом месту ис тичемо долазак италијанског тенора Ламберта Казатија који је освојио све симпатије београдске публике, жељне доброг и лепог певања. У _ Дон Карлосу, 7оЈ тако специфичној тенорској партији, која је највише по узору на француску традицију — не теба _ заборавити да. је Верди „Дон Карлоса". писао на француском језику — Казати је от крио ову депоту свога блиставот гласа са једним мало чудним призвмком у најнижем ретистру. Већ после првог љубавног дуета са чудесном Милком Стојановић, чији глас није никад тако меко и тако свеже звучао, овладао је пелим гледалиштем. Морамо рећи да смо након тог, заиста, блиставог тренутка, имали утисак да се Казати опустио, и Да је као у неком полуантажману и довршио представу. Три дана касније, уз Радмилу Бакочевић, видели смо та као Пинкертона у „Мадам Бетерфлај", у тој типично италијанској роли, у којој је његова. распеваност била и већа иангажо ванија. Имтресионирала нас је његова неусиљена 'ипра, његова лежерност која, међутим, никад није постајала приватна. . Прво вече у „Дон. Карлосу представили су нам се први п у новим улогама Ал. Бокић (Фимит), М. Чангаловић – (Инквизитор), 3. Александрић (Родриго) и као гост Александра Ивановић (Еболи). Прво ћемо истаћи импресивну појаву М. Чантгаловића који је донео једну неумољиву, наднаравну снагу слепот Инквизитора, пред којом се може бити само покоран. Овакво тумаче ње коштало је Ал. Бокића, који је свог Филипа градио на широким и меко извајаним фразама, и нерава и гласа, тако да је пос-
де. те сцене био прилично хен-
дикепиран. Иначе, његов Филип, у целини узев, за нас је пријатно изненађење, и ако бисмо не што желели то је да га У ТОЈ улози чујемо на нашем језику. · Александра Ивановић запевала је на сцени наше Опере и најтежу улогу Вердијевог репертоара на начин који је у сваком погледу импоновао, Тешко је замислити да би ико, својим првим корацима на сцени, онаквом ла. коћом и шармом, донео она чаробна звучна пијана у аријн с велом, и с онаквом сигурнотићу претешку арију „О, доп Талаје"... Са лепом појавом, са завидном Аикпијом, са природношћу спенског ·мзраза, Ал. Ивановић је реална мн вансеријска сната тако да је право чудо што се, у познатој кадровској ситуацији, јотп
иикако не налази у редовима сталних чланова натце Опере.
3. Александрић као Родриго успетино се, „носио" са својим славним _ партнером _ Казатијем, и ово остварење би га морало
витпе охрабрити на освајање новог репертоара, С нестрпљењем ттичекујемо _ његовог Севиљског берберина, чије би га остварење морало _ уврстити у ред првих сомиста млађе генерације наше Опере.
За. два дана видели смо два „Трубадура", У првој представи Анастазију Димитрову, тај лепи и надасве лирски глас, који је, изгледа, у сталној баби са кратким дахом, те отуда зна по неку висину и да не домаши. Штета да се на пашем репертоару не налазе „Боеми", имали бисмо у њој, верујемо, веома добру Ми. ми... Рус, А. Пјавко стари је нат познаник, тај незаборавни Радамес, приказао се као Ман. рико у по нечем изазовно велик, у по нечем наивно пателичан, са гласом који је знао Да нас преплави својом мужевном летотом, и збот фороираних пијана да ос тане без боје и да буде напросто. ружан. У сваком случају, склони смо да ово схватимо и као жељу за излажењем из уобичајених _ шаблона, а миз сцена нас је уверио да је Пјавко на најбољем путу да изгради јелдинствену ролу, што најбоље доказују прва и последња слика.
Небојша Маричић те вечери твт пут се појавио у костиму Феранда. На његов, већ“ њему својствени, начин он је п у овој улози тражио и откривао нешто своје, што је у условима његовог мастозног бас-баритона, знало ла буде и каткад противречно, алн не и немнтересантно, У њему полако израста један уметник, с којим ће се наша Опера ускоро подичити....
Слободан Турлаков