Књижевне новине

ЗБИВАЊА

Иорахиму Хаџићу и Ђури Дамјановићу награде „Нендора (екулић“ за 1974.

ПОСЛЕ свестраног _ разматрања књижевне продукције у прошлој години, која по пропозицијама има услове да се за њу кандидује, жири за додељивање паграде „Исидора Секулић" у саставу: проф. др Милош И. Бандић, Томислав Богавац,. Светозар Влајковић, проф. др Араган М. Јеремић (председник жирија), Марковић, Димитрије ЛА. Машановић, Богдан А. Поповић и Божидар Шујица, донео је одлуку да се награда за поезију већином гласова, додели Ибрахиму Хаџићу за његову трећу збпрљжу песама „Оформити јединствену. животињу" (у издању Осоградске „Просвете"), а награда за прозу, исто тако већином гласова, додели Бури Дамјановићу за његову другу књигу, збирку — приповедака „Магла у рукама" (такође у из» дању „Просвете"). Награда за критику — есеј није додељена јер у 1974. тодини није објављена књига, а ни већа група јединствено конципираних критичких текстова неког аутора, којима би по пропозицијама за њу могао конкурисати. Ибрахим Хаџић припада оном месничком параштају који, дебитујући почетком и средином птезДХесетих година, српској поезији можда није донео склоност ка масовној комуникацији, _ вербалну атрактивност и емоционални напон, као што су то чинили претходници, али је зато у ту поезију унео изразито траталачки дух. Хаџићев нараштај данас доживљава пуни процват и резултатима свог трагалаштва, консолидује се у једну естетску — оријентацију веома јасних стваралачких одреЂења. Хаџићева трећа збирка плесама, „Оформити јединствену животињу" ту оријентацију лепо репрезентује. Састављена из три циклуса песама, ова збирка пма један унутрашњи развој, динамику и драматику, она се све више шири ка мајопштијем плану чо вековог живота уопште. Полазећи, у првом циклусу „Мртва природа", од положаја рајтчовеченот, отућеног човека, она се, у другом циклусу „Пут ка човеку", шири и усмерава ка могућностима потврде његових битних компонената, да би у трећем п лајважнијем, по којем је дело и добило наслов, бавећи се готово фундаменталним и питањима постања, апеловала за поновну интеграцију човековог бића, за враћање људскости по хуманости. А током целе ове песничке драме веома деликатно проткано је и питање смисла и мотућности песничког и, уопште, уметничког опредељења.

Буро Дамјановић се исказао Као свеж, сумосвојан пи аутентичан уметнички глас из Босне, п посебна Босанске Крајине, _ која је нашој литератури дала једног Кочића п једног Бопића. Припадајући једној од доминантних Данашњих наших прозних ормјентација, Дамјановић се у свом поступку ослања на народно приповедање, истовремено шкрто м 60тато, лапидарно и сликовито, али ме остаје на нивоу рустикалног“ и фолклорног, већ та узима као гтраЊу једне уметничке стилизације која је аутентични израз даха и духа“ његавог света. Истинито и Аоживљено Дамјановић сведочи о једном готово уклетом свету крајишких брђана, који, мада није карактеристичан облик, постоји као једна компонента маше дана“ шње социјалне стварности, М ње товој уметничкој оптици присутна су битна одређења тог света према човековим "егзистенцијалним, социјалним и моралним проблемима. Писац је песумњиво показао истанчано осећање за праву меру истине о том свету, тако да, ослушкујући глас једног пат ријархалног сељачког менталитета, без једностраности, пристрасности или пуке артистичке радо» надости, потврђује тегове ЉУА" ске вредности. и тежње, његову виталност и исконску доброту, као што и не скрива његове мане, посувраћености, атавизме. Да-

гјановићев свет Пета и недостајања, свет патње и туге, што. се сродно са јадом и чемером тежачког живота, ЗАН свет који је плонесен тежњом да изаће из тог уског крута битиса-

ња. ЈЕДНА Н ЕОПХОДНА ФУСНОТА

, татољењем се може констат ЗА а т лист обја-

воти да је један наш, вио нетачну вест да је награду

„Исидора и Пе. 197. годину, педодељену из

га којб је жири навсо у а образложењу, добио Милаћ Комненић за књиту ссеја „Ерос им знак", објављену У 980] години. То је један Од жалосних Ре зултата оног нашег, толико одо

Вито '

"новостима";

је свет оскуд:

Секулић" за есеј-крити-,

маћеног и у наш менталитет усађеног „нагона" да све знамо и да смо увек добро обавештени о свему, па чак и ономе што ће се тек збити — или се уопште неће збити, Ту нашу лошу особину Бран ко Ћопић је духовито приказао као „Зуку Зукића" у свом најновијем делу „Делије на Бихаћу", али, у својој добростивости, није приказао и њене честе штетне последице. Понекад, пак, та паша особина може имати и рђаве реперкусије, Пример је баш вест о којој је реч нп која је сигурно многе људе обманула, а, ако се бар накнадно не демантује, јел пога дана може чак да послужи и као писмени доказ.

Можда је, међутим, још горе оно што се појавило у „Вечерњим Е погрешна _информација о разлозима што жири нико. га пије наградио за есеј-критику и напад на жири на основу те „информације". У чланчићу „Разлог", објављеном 2. јуна о. г., писац потписан иницијалима Е: М (Божидар Милидраговић) тврди да награда за есеј није додељена „из формалних, административних, бирократских и некњижевних раз аога". У том напису, у којем има више непроверених тврђења, најпре се сасвим произвољно тврлм ла је есеј за награду „Исидора Секулић" озбиљније конкурисао од остале, прилично велике проштлотодишње _ поетске и трозне књижевне жетве. Будући да и сам истиче како је есеј неразвијен у нашој (модерној) књижевности, а прошле тодине је објављено не сравњиво више књига поезије и прозе него критике и есејистике, очигледно је да таквим ставом итсац овог написа олако омаловажава многе врао талентоване песнике и прозне писце.

Даље се у чланчићу тврди да је жири, „после доста колебања", искључио из конкуренције књиту М. Комненића, што такође није тачно, јер се жири ни пајмање није колебао. По мишљењу чланова жирија, ова књига је својим квалитетом у потпуности заслуживала награду уколико испуњава и друге услове предвиђене правилником за додељивање ове награде. На жалост, она те услове није испуњавала, Она, пре, света, није објављена у години за коју се награда додељује "(1974), мето у овој, тако да за награду може да конкурише тек наредне године, Добра воља жирија виде ла. се, пак, у томе што је он настојао да се послужи чак и мо тућнотићу, предвиђеном пропозицијама, да Комненића награди и за само један целовитији корпус ссеја објављених у току проште тодине, аме испитујући не само лобре познаваоце љетовог _ дела него и званичну библиографску документацију, није могао наћи објективну основу за ово своје настојање.

Иако. ствари тако стоје, нашао се један човек, писац и пријатељ М, Комненића, који је на жири бацио оптужбу да је поступио _ административно, биро кратски итд. Да ли то зна чи да за њега поштовање прописа и пропозиција уопште пред: ставља административно и бирократско понашање» Није ли бат кршење прописа и законитости типично за бирократско понаштање2 Да ли, можда, уместо по добро промишљеним пропозицијама, треба поступати по. личним же. љама и симпатијама2 Та питања. се природно намећу кад се про: чита поменути напис у „Вечерњим новостима" и чини се да се у њему заговара једна пракса врАло опасна за стварно подстицање књижевног стваралаштва, пракса која управо може да доведе до низа произвољних и субјективних оцена м одлука, па чак и малверзација. М својој ревности да оптужи жири што пије наградио М. Комненића, Б; Милидраговић је, штавише, оптужио и себе! Наиме, он тврди да је жири „досад натрадио низ слабијих писаца а изоставио _ неколико најбољих". Он при том не наводи које године су награђени слабији писци пи за које књиге, а када су и за која дела остали ненаграђени најбољи писци. Али, пошто је и сам добитник _ награде „Исидора Секулић", он је, на тај начин, самога себе уврстио у слабије писце, који су награду незаслужено примили, Жири му је ту награду доделио уверен да је добро лоступио, али ако је он знао да је жири погрешио, зашто је ту па граду примиог Има и других пи тања која се овим паписом покрећу, али битио је сазнање, да човеку који је кадар ла себе јаз ио оптужује није тешко да без стварног разлога оптужује и Хру ге. (А. М. Ј.)

Били смо дјеца. који је правио

а нама су рекли:

постали путници.

ватра

СА МАЈСКОГ САЛОНА У ПАРИЗУ — АНТЕ МАРИНОВИЋ:; „ПАКЕТ ЕРОТИКЕ"

СВЕТИ НИКОЛА

12 — ХП — 1973

· Вјеровали смо у дједа медовину.

Увече је колиба била отворена

за све путнике и за сусједе.

Питао сам оца; „Ко је путник2" Свети Никола, рече отац и запјева у сиромашној нашој колиби. пјесму. Ми, дјеца, писмо то све разумјели, али, учинило нам се као да су сви храстови из наше дубраве

Касније — свијест, мора, даљине "али свуда мирис приганица, сира, медовине и пјесма. очева.

8. Знали смо из ње само то да нам је свети Никола друг, дјед пи отац, на огњишту, куће. Планина и процијеп што се у нут претварао да би нас везао са свијетом,

мирис око

Ја, вјечни бродоломац, поздрављам те свече саздан од облака, беспућа и вјетрова. што примаш смоласт брод из руку дрвосјече у њедра пуна тостопримног зова гдје ријеч У, осмјех бљесне, а срце — златни бич ко муња понад мора црни удес шиба. О, пријатељу бајки давних, њежни водич буди ми кроз ову пустињу што зиба сироте голе дане у непријазном крилу, да тласник будем теби пл штапу твојем пратња, претвори. ме, о часни старосто, У вилу, Крај колијевчица дјечјих тдје вреба студ пи патња о, смилуј се, учини да заједно кроз тмину фењером машемо мједним морнару и пастиру. Залуталима ружу завичаја, лиру нјеснику подај, снијетовц кад мину стопе нек твојс трају у чимширу

путна расвиретане Теби, сину 1

2: ума славтанских, одакле извиру

= СУЗЕ И ЗВИЈЕЗДЕ вијека, кроз мланину ивезије пробитах се, У миру на праг да сједнем Божин, божје; слуте ис окитивши. луком бајне дуте у клупку зиме, а на вучјем.:пиру, (На Николиње писано на папиру заједничком. За пас пи оне друге.

Сачувво нас Бог од глади, рата и куге!

И вечерас такб, опст мирише изгубљени крај, мрак везује дубраву, а лед се хвата. Куће су нам разрушене од времена.

Остале су саме.

Ипак као'да из дубине вулканског села одјекује пјесма: Ото, о'кто.

И процијеп се отвара на малој кабили малог свемирског брода,

ове наше земљице. Умцремо у дроњцима

али с пјесмом,

ИМ свјетлост нас облачи,

Весна Парун Божо Милачић

Песму „Свети Никола", коју су написали заједно Весна Па рук и Божо Милачић, уступила нам је из заоставштине пок. Ми»

лачића, а Милачић.

Ји

уз Аопуштење Весне Парун,

његова супруга Кармен

СТАВОВИ

Рани Андрић –—

без Андрићеве воље

Наставак са !. стране

ност по себи изоловану од свега што ће доцније услиједити, него у тијесној узрочној вези са пјелокул ним Андрићевим дјелом, не губећи при томе из вида ми његове засебпне квалитете, квалитете израза по стеког записа настајалог у младалачком раздобљу питичева живота и у посебној кризној оптуацији. „Ех ропјо" је по свему крик млалог сензибилног бића пред суро-

воштћу свијета и тврдоћом његова.

пеумитна поретка. У часу прогоњености, узапћености, лишености слободе, _утамничености. У том тешком часу млади човјек немиповно се пита о смислу и бесмислу постојања, свог и свачијег, 0 немзбјежности патње и укуса бола и смрти, о искушењу и паду, и о. часовитим пробљесцима наде, све у граничним димензијама етзистенције. Са странипа, из редака ове поезијом натопљене прозе, из.

бија клица надања тако карактеристична за доцнијег Андрића, Мистичне религиозне трауме смјењује осјећај за природу као луку из бављења, за њенс вјечне дражи. Од безнађа и резигнације до збиљскости свијета — у том кружењу протиче Апдрићева поетска мтсао у „Ех роп!и", иди, боље речеио, пи у „Ех ропеи".

Доцније ће Андрић готово сасвим напустити лирски исказ, лирску форму прешавши на прозни облик, приповјетку и роман, опе цифични роман-хронику, са нагла“ ском на епско, на оно дакле што је у нашој духовној умјетничкој традицији, преко усмености, Њетоша и Мажуранића, најтрајније и наше најособеније. (Истина, Андрић ће повремено и надаље писати лирске медитације, али не ви. ште исповједно нето објективно, витте окренут свијету но себи, ако

.то није варка или привид). У тој

измјени форме, у прикаону епско

психолошкој прозодији, у тој видљивој одступници од себе ка свијету, О4 личног ка општем и објективном, можемо лако пре познати ране Андрићеве експонтовске мисли о човјеку и његовој судбини, теме о болу и безнађу, злу које тиранише човјека од како се осјетио човјеком. Ако стоји Ничеова тврања да писац читава живота ствара само једну књиту, књигу живота, онда Андрић. несум њиво не одступа одте ничеанске максиме. Андрићева књига живота је његово свеколико дјело, али му зачетке, коријенс генезе, извориште налазимо управо у раним постеким објавама и записима у којима је млади Андрић сензибиално-спонтано изразио стрепњу и зебњу модерног човјека у њему несклоном свијету, и то не књишки, на основу лектире Кјеркегора. или неког сличног, него из густине властитог доживљаја. У потопу тјескобе пи егзистенцијалне изгубљености човјека-јединке, бескрајно је сићушна и крхка нада у човјечност опријета општем бесмисалу и хаосу, али ма колико се чинила безизглелна она истрајава и карактеристично за Андрића постаје све јача како вријеме протиче и сабирају се животна искуства. Људи граде мостове, неимаре. Мостови спајају обалс, људе, народе, времена. Симболично али и стварно. Андрићевски стварно, историјски верификовано. То истрајавање на дјелу и у дјелима Љу4> ским манифестоваће се у Андрића у начелу неимарства, у визији мостова и задужбина који посвједочују човјекову окренутост будућности, Но Андрић ни тада не таји лажне утопије и илузије о човјеку и човјештву, он по тала разобличује химеричност, и човјека види и доживљава у тоталитету, интеграАно, као историјски условљену че“ стицу добра али ми зла мо у коме зао зна да буде тирански окрутно и самовољно безаушно.Није чуд: Ано да Андрић управо историјски, из протилости, посматра човјеков ход кроз вријеме, јер управо историја потврђује, врло издашно, такво виђење свијета и човјека као плијен зла. Но гледати у проттлост змачи за Апдрића само тледатимиз прошлости у будућност.

Ако пак данас, и ОВИМ ПОВОдОМ, поново читате Андрићеве поетске лаписе из „Ех ропга" у свој њиховој тананој сензибилној прозрач“ пости, онда се, по којп пут већ, увјеравате ла је Андрић све што је казао 0 човјеку казао из дубине властите доживљености п дуптевности, Он је имао дар, пначе тако драгопјен и ријелдак, да свијет осјећа као дио себе,као самог себе, елементарно, примордијално, збиљски, аџтентично, исконо, првобитно, као твар и окус вјечиости, као вјечност саму, али пижал; апстраховану Од земаљске своје појавности и мјере. Свијет Лидрићев је стота материјалан и спиритулАан напоредо, у истом часу. Непоновљив и јединствен. Живот под Андрићевом палетом је лопста пуп свих могућности, наслућених јоп1 у расколима и распонима „Ех ротва", у тужном изгнаништву кад човјек гледа непрестано у себе унутра а видовито види унапруијед. Тим бескрајним могућности“ ма људског Андрић ће остати трајно одан и привржен, Најтречим путем Андрић прелази са животне абиље на медитацију која има универзални значај и карактер. Са овољудске стопе диже се Амарићева мисао до козмичких волумена, Између конкретног п симбол. ског (поетског) за Аплрића нема оптреке, за љега је свијет јединство у сталним супротностима, жикућа дијалектика. То је могуће зорно запазити и у реченим тамничким записима, Из осамљениттва самице, Анарић драматично спознаје величину свијета, њетове границе али и бескраје. Ламар тог свијета туче у њему као његово властито било. Дахне та— и наг — свемогућа пролазност и смрт наст. Човјек је без олоране на сво“ јим усудним путевима. А ипак корача, усправља се сваког јутра! Андрићева дјела као да су паста. јала у стисци времена („Ех роп[о" за првог свјетског рата — прозне епопеје под окупацијом у БеограАџ за Аругог). М као да жиг тих трагичних времена или певремена драматично избија, вите посрем но, из читаве Лидрићеве умјетности ријечи. У прозним дјелима АпАрић ће све више бити окренут свијету. Од „Ех ропта" па падаљс писац „На Дрини ћуприје", „Травничке хронике" и „Проклете авлије" све отвореније ићи ће у сусрет свијету у коме човјск злружује свој јад са јалом других да би на тај начин, лишен малолушност, лишен властитих траума и опсесија, живио за друге и кроз друге. Ла би опстао. Слојевити, објективизирани, пјелокупни Андрић, касни и зрели и коначни, ипак би нам био можда и теже доступан, и чак мање присан, без слабости и

рањивости „Ех ропга", те прелом“

не дилеме његове личности на лутом и стрмом путу ка тријумфу!

Ристо Трифковић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11

4