Књижевне новине

ЕСЕЈ

ТРЧКА трагедија свој циљ не постиже искључиво кажњавањем јунака. Чинећи га, као Едипа, у једној елипси _ радње свјесним свијета, дакле ослијепљујући га, она му „отвара очи" за властити гријех. Едип је, дакле, морао ослијепи“ ти како би прогледао, но, исто тако он је ослијепио Да би дефинитивно затворио ову елипсу казне, да би саму казну разбуктао у луч којом освјетљава грани: це свијета, У том тренутку самокажњавања, или тренутку којим покушавају пат њу јунака приказати као самокажњавање, уздиже се вулкан свјетлости који освјетљава границе свијета,

__Едип не пада због казне богова, него због „свијета“ кога није успио пробити својом чистом жудњом, једном ријечју, због тога, што је „овијет“, грчки илп би Ао. који други, довршена и мимуциозна организација простора, што је као таква организација коначан н банално разложан организатор нашег либида. У је дној тези Фројд спомиње како у тој „отарој стварности“ управо чланови кора бивају они који узрокују јунакове патње, Не смије нас заварати касније ком промиано рјешење: управо ови чиновници судбине (који у каснијој драмској верзији бивају често и нарицатељи и, често они који на разне начине судјелују у јунаковој патњи) прави су ђЊавлови учени“ оци, демони у чијој је власти, дјеломично, „роштиљ“ трагедије, Трагедија се ка сније замагљује, баша се у очи прашина добрих намјера, долази до тога да они који: наричу испадају чисти и невини, а једини је кривац јунак. Штовише, «чл је сам крив и за своје патње. Ова „чиновничка“ попудбина отвара неслућене про сторе манипулације с ТЗВ. „свијешћу јединке“, а хтјели смо показати како за овај облик друштвених ићара постоје и најранији докази.

Споменули смо овај модел (Едип и границе свијета) као парадитму западу њачке, или, боље рећи, свјетске судбине. Ако је први тога постао свјестан Наполеон, који у свом познатом разговору с Тетеом спомиње како судбину у модернитету замјењује политика, онда то једино значи да је судбина у свом, пр: вобитном облику и првенствено: облик организације људске трагичности или организације либида у завршеном, коначном свијету. Политика додази на мјесто судбине, Но, ако је у класи чној трагедији било већ јасно какве она облике узима да би се докопала јунако ве главе, томе ће још једноставније прићи писац тзв. сувремености, за кога су, наводно, отпале све копрене митских та“ јни.

КАФКА ИЛИ ОРГАНИЗАЦИЈА СУДБИНЕ

_ Кафка је му једном виду писац који ' је највише везан уз „митски материјал

судбине, Ако су облици ТЗВ. „лакше лите-,

ратуре“ често оперирали с организацијом и њеним видљивим, злослутним облицима (криминалистичка литература, с посебним · видом литературе о раду обавјештајаца, итд), онда је први прави теоретичар теме организације и судбине био управо. Кафка. '

Овијет Кафкине литературе свијет је чиновника. Они на чудан начин доказу ју постојање „организације“. која се ни када до краја не именује, Када Јозеф К. истражује своју кривицу, никако не сазнаје праве тужиоце, што више из самих облика свакодневног израњају лица која су само знакови, поруке, пипци једног неименованог строја. Могло би се устврдити како Кафка своје посљедње снаге троши на то да сазна прави смисао овог тајног организма, и да нејасност његових списа није толико стилске, колико арти: кулационе нарави, Као и њетови јунаци, и он у одсудном тренутку остаје нијем, запрепаштен тајном коју сагледава, И, што је још занимљивије, поновно, нава“ љујући на њу повећава своју нијемост. Едип се ослијепио како би коначно „прогледао“ судбину, а Кафка занијемио како би нам указао на њу. Спремање те ве дике, очајничке шутње биле су и његове тестаментарне препоруке да се све напи сане странице његових књига. мниште. Брод нам је сачувао ту нијемост, која је многима личила на немуштост; каква случајност, која готово Аичи на Кафку!

Ако је „Градња кинеског зида" могла дичити на параболу о откривању смисла тајне, тада је она управо џ томе да обичан смртник не може схватити крај“ њи домет читаве игре, него, само мање или више спремно у њој судјеловати. Чи“ тав свијет Кафкине литералуре. посвећен је различитим облицима судјелов а: ња. Од градитеља, чији живот истрајава у градњи само једног бесмисленог ДИ" јела грађевине, па до официра из „Каж њеничке колоније“, који смисао своје ор: ганизационе схеме брани властитом смрћу, уписујући казну У властито тијело. Није ли ту и распон КОЈИ товори 0 могу" ћностима изласка: он је везан уз рањи вост, осакаћење, смрт. На једном мјесту Кафка коначно и каже „да последњи издаз човјека затвара његово, властито че до"! Уписивањс казне, то је и Едипово осљепљивање, али и цивилизациони А који отвара свијет људске, неслоооде („Из вјештај за једну академију ), гдје се не: могућност излаза појављује .У обрнутој слици — судбини једног мајмуна, који, да би мо, поприма све људске зна: чајке! Кафки ће послужити како би до краја разоткрио варке о могућности сло боде. Као у обрнутом огледалу, мајмун

КЕИЖЕРНЕНОВИЕЕ 9

ОРГАНИЗАЦИЈА. КАО СУДБИНА у

· пролази ступњеве које човјек прелази до

слободе, али она је везана уз несвјесност, заборав, дивљаштво. ;

У дрвеном сандуку, сведен ма · своје тијело, мајмунски . „академик“ постаје свјестан прије овета оног најстрашнијег: неслободе, Тако почиње тражење излаза, Он га проналази у томе да имитира људе, да постане човјек! Али, по њему, то је „излаз“, јер не зна што је то осјећај „сло. боде“: „Као мајмун сам га, можда, познавао, а упознао сам људе који за њим чезну, Но, што је до мене, нити сам та

да тражимо слободу нити је сада тражим“,.

те завршавајући своју поруку: „Узпред да кажем: помоћу. слободе људи ће и одвећ често преварити једни друге“.

Да би изашао из кавеза, морао је постати што сличнији човјеку. То је оно је Аноставно школовање Кафкиних јунака које се понавља, у различитим приликама: они се труде пронаћи кључ тајне, привикнути се на. тјескобу, мучнину или, у кра јњем случају, казну. За Кафкино дјело

индикативно је да је једини његов. јунак који прозре организацију и успијева ·преживјети — мајмун! Остали страдавају, нај

ДА БИ ПРЕЖИВЕО, МАЈМУН ПОПРИМА СВЕ ЉУАСКЕ

ТЕМУ У, 1974.

чешће не знајући због чега, али још чешће прихваћајући кривицу. Процеси ко ји бтпочињу обично су безнадежни за оптуженика, Прије свега, они су ту управо због утврђивања осјећаја кривице. Бро“ јни чиновници, потркала, перовође дио су равнодушног строја који неумољиво обавља посао парничења и осуде, не улазећи дубље У суштину самих спорова. Они су ту да формално прате процес ко“ ји је унапријед довршен, јер могућности избављења нема. Чак и када се. чини да је то пиранделовска игра на позорници (као што наслућује Валтер Бењамин), сви играју у ствари властите улоге. Тако м питање Јозефа К. пред крај процеса господи у цилиндрима „У којем ка залишту играте“ погађа суштину њихове глуме, али не прекида његову осуду. Он јест осуђен у једном театру од глумаца који су мање или више добро играли своје улоге, али та,осуда је само симболич“ ки донешена на сцени, На тој сцени је и мајмунски лик једнако као ловац Грахус или капетан из кажњеничке колони“ је, једна од у лога коју се могло одиграти, јер се улога увијек и тиче учења, опонашања. Глума тражи дар, али прије свега пуно рада. Зато они који добро на: уче своје улоге имају шанси, али на сце ни, не и тамо гдје се говори о спасењу. У „Извјештају за неку академију“ Кафка каже: „Ах, кад мораш, научиш, учиш када тражиш неки излаз; учиш безобзир: но". Али у случају осуде нема призива,

На сцени је то увијек случај, и у жи воту, који је театар, дакле, можемо разтлабати о случајностима, Код осуде, УМ случају Јозефа К., наступа судбина, Он

не само да је осуђен, исто тако,он и не,

зна да је осуђен. Попут Едипа, он ће властитим напорима ископати своју осуду из пепела бесмислености и безразло“ жности, и завршити у шутњи, Случајности више нису случајне. Људски живот је организирана судбина,

ОРГАНИЗАЦИЈА. ПОРОДИЦЕ |

Можда би требало разоткрити оно шу тљиво у Кафке, гдје се збива организи“ грање човјекове судбине, Ако су „ по

#

јавност у чијој тјескоби расте шутња је "Анет окривенот ета, онда и осуда ни: је осуда брбљавих уста глумаца. Осуда долази послије ислијећивања, слично као у Едиповом случају. Мли доказивања не. виности, Или, као у случају Грегора Самсе, у самом Хрилу породице, једностав ним одбацивањем улоге, Тада, као

из кукуљице ДУдОВОГ свилца лептир, из

синовске кукуљице испада наказа отпад: ника.

У приповјетци „Изненадна шетња“ Кафка објашњава случај изненадног из. ласка, једне вечери, из интимног круга породице, на улицу, у мрак, и то У вријеме када нитко више не излази, када су све норме пристојности на _ страни оних који остају, запањени и потресени у кругу свјетлости: „Онда“, каже Кафка, нонда смо за ту вечер сасвим иступили из своје обитељи, која се одвија у небит ност, док ми сами, врло чврсто, црви од своје омеђености, лупкајући се по боковима, израстамо у своју истинску сподобу“.

Бењамин је примјетио колико су У Кафке очеви храна чиновничке власти. „Мното указује на то, да је свијет чинов: ника и свијет отаца за Кафку исти" У приповјетци „Осуда“ млади трговац Георг Бендеман откривајући лик свог болесног оца, открива лик једног силника. Као и чиновници, он је прљав и запу, штен, готово. паразитски наслоњен на _ синовљеву попустљивост. „кри

ЗНАЧАЈКЕ — ЈОЖЕ ЦИУХА: ВАРИЈАЦИЈА НА

"вња _ га · привлачи _као и службе нике суда", каже Бењамин. А кри вња се открива у прадревном сукобу оца и сина, у обнављању митског ритуала испитивања граница свијета, синовског овијета. Неоспорно је основица сукоба У неисцрпним сукобима хијерархије, али сукоб прераста и у одсудно питање кривице. Организација је начин дијаболичне одмазде, али и терора над синовима, над онима који долазе, Као што Кафкин отац („Осуда“) притишће сина и паразит“ ски живи од његова живота, онемосућавајући га у његову зрењу, женидби и ос нивању продице, — исто тако и чинов' ници живе као запуштена, паразитска гомила на леђима осуђеника '(изопћених синова). Сви су они осуђени, како Кафка каже, за источни гријех, али који пада на сина! Но, као што је то видљиво и У Бењаминовим записима, Кафка нигдје не говори да се ради о неправу или непра“ вди. „Овдје се одвија постојани процес", каже Бењамин, „а ни на једну ствар не пада тако лоше свјетло као на ту за коју се отац изједначава с тим чиновни“ цима, тим судбеним уредовницима. Није у њих најгора безгранична корумпираност. Јер њихова је језгра устројена тако да је њихова подмитљивост једина нада која остаје човјечанству."

Па ипак су сви синови у Кафке осуђени, Било да је то. Грегор Самса или Јозеф К. нема никаква излаза. Подудара се то и са чудноватом болешћу Кафкином, од које као да се и није хтио лијечити. Сјена „оца“ била је прејака. Он није мо гао, као Санчо у његовој приповјетци, . нахранити, Дон Кихота, свог особног ђа вола, авантуристичком лектиром, како би га овај оставио на миру. Неће то чинити само Санчо, Но, Кафка није могао.. Његов излазак из круга породице, ноћу, у изненадну шетњу, онда кад бива „црн: од своје омеђености“, није могла одбацити терет кривње. Питали су га да ли онда

"има уопће наде, било какве наде. „О, до-

вољно наде“, одтоворио је, „бескрајно много наде — само не за нас“.

Бранко Бошњак

Јован Радуновић

Поприште ватри

Црвени прсти размичу небеске засторе падају звездана лица међу обале воде нестаје зверад с пастирима својим овца с вуком на ротовима вечном огњу сличи ко да умири ову игру кроз коју протичу бдења ко уме да оде остављен на дну пожара. ко да превари црни глас и да та други препознају не угасише золемо чудовиште бели извори. живота и врискови бременитих жена. над избезумљеним постељама не затворише се катанци над костоломним | ветровима сваки трм удише огњени зрак можда ће неко замахнут до меких звезда | допрети

САЕЗАЕ. САГЕЕТШ5 Т0УИЈЗ5

Нема. ловорови венци сперу сва црна крила и све немуште мисли панегиричара над Сирмијумом гори жута рука светлости Цезар Галерије Јовије разгрће пожаре и пепелишта дозива Јупитера да му хумку излечи прете нови видици голим врховима ; ветрова легије мртвих варвара скидају Цезаров пурпурни плашт његове божанске нити имају већ смрт у костима Галерије Јовије напустила су те бела леђа дечака са Лезбоса твоју смрт походе мраз и празни снови ћуте венци звезда над твојим потиљком

КРАЈ ЗИДА

Моја ћутња је од твоје хладноће

од твоје усправности пред временом

које има друкчије навике

моја ћутња је од густине твог леда

од твојих скамењених удова

које ни земља довољно не оцрни

моја ћутња је од твојих белих ребара

од јама у недоглед прошлог

које су примиле нечије лобање

моја ћутња је од твојих тешких опека

од мрких светиљки над тајанственом утробом

чија су се деца оружјем зазидала

Небо изнад моје главе

Наставак са 5. стране

“

Замислите, какав би то био диван мир, какво спокојство, какав склад међу људима и њиховим стварима, баш као међу камењем, кад не би било тих личних заменица, тај. изум, та наша измишљотина; ја, ти, он, она, и т. д.2 Кад бисмо живели само међу именицама, и то пре њиховог именовања. Кад би свако од нас остао само са својим именом, и говорио о себи, и у себи, као што о нама други говоре, и онако. кад ми нисмо присутни. Каква мудрост видети себе и говорити о себи као да нас нема! Или као да неко други говори, а ми само живимо то. каква 60жанска равнодушност би то била према

_ ономе што је само мишљење, како би ре-

као Платон, као феномен, како би рекао Кант. Ни заповедног начина, ни погодбевог начина, ни категоричког императива: камен, камен камену не заповеда; камен не условљава камен; камен не зна категорички императив, Камен стоји крај камена, као војник до војника у строју кал пада команда, и за сва времена: мирно. Ни трпног, ни активног стања: све је трпно-активно — круг: љубав која све покреће, а не зна за себе. Грци су то већ знали на свој начин: кружно кретање било је за њих најсавршеније кретање: све се креће, а и све мирује. Круг: пајсавршенија линија. Сама себе услапљава, и само себе. Да постоји ништа друго није потрес. бно да постоји. Као два огледала која се нетремице гледају, под правим углом, без_ сведока.

Ни „идеална грешка руже", ни „штампарска грешка срца".

Верно преписао Душан Матић

(Из књиге „Тринаест писама Душана Матића")

|