Књижевне новине

• У !

КАЗИВАЊА 0 ИВИ АНДРИЋУ

Десанка Максимовић

ХТЕО ЈЕ ДА БУДЕ СВЕ КАКО ВАЉА

НЕГДЕ ПОСЛЕ првог светског рата, у Бе. ограду, у неком надлештву, још као сту. дент, видела сам, срела сам Иву Андрића. УМ некој канцеларији, чини ми се. И први мој утисак био је: како је леп човек! Достојанствен... :

· Учинио ми се — врло строг. Данас бих то крстила — повучен у себе.

Ја сам знала ко је Андрић. Био је млаБи од Ракића, од Дучића, у то време угледних песника, али био је запажен писаџ.

Између два рата смо се ретко виђали. На неким скуповима, или Код Исидоре Секулић — не сећам се више.

А после рата наши сусрети су били че сти у Удружењу писаца, а уз то становали смо близу — Андрић у Пролетерских, бригада 2, а ја у Генерала Жданова 16. Са разних састанака, књижевних вечери — обично смо се враћали заједно, уз при

Он је човек који је живео у себи, а када је хтео да проговори то је била последица потребе да нешто каже, да подржи.

Првих послератних година ја сам обја. вила песму „Сумњалицама“ — о очевима и мајкама које не верују ни своме сину, ни својој кћери, занетим новим што до. дази. Песма се завршава да ће оне који џ све сумњају „цвећем окићена локомотива с песмом згазити". Знате, то је била пе. сма романтичарска, у неку руку естрадна — такво је било то време послератно. Припадала сам онима који су били одушевљени новим. То одговара моме духу уопште, Али, људи су то различито примили. У то време Андрић ми је, ваљда претпос. тављајући да ме је страх различитих ко. ментара, пришао:

„Знате, Десанка, један од мојих добрих пријатеља јуче ми је казао — мада он ни. кад не би такву песму написао, дубоко га је дирнула...' у

>“

Срели смо се једном приликом у Ср ској академији наука и уметности. Тек је била изашла моја књига „Тражим помиловање" и око мене је било пуно људи; ја сам се осећала збуњено — шта човек да каже у таквим тренуцима2 Андрић је приметио моје снебивање и добаци:

„Шта ћете Десанка, пред свачијом кућом мора мечка понграти ..." 5

А на једној од седница Одељења за је зик и књижевност САНУ пришао ми је:

„Десанка, давно нисам прочитао непт то тако лепо као онај циклус ваших песа, ма у последњем броју „Књижевности"...

Био је то циклус „Земља јесмо“, који сам касније објавила у књизи „Немам ви те времена“. Помислила сам оног часа вероватно му се то свидело и као писцу, али свакако је п недавна смрт његове Милице утицала на то да га ти моји стихови толико узбуде, те да ми тако топло и уз

тдљиво то каже...

Сећам се једне књижевне вечери. Позвали су нас у Пожаревац, негде после. ра та, кад још није било аутобуса сваки час, ни возова. Андрић је имао карактер човека који хоће да све буде како ваља. Пре поласка из Београда рекли су нам да ће нас одмах после књижевне вечери вратити, јер сви смо имали неке обавезе, састанке. Кад смо стигли у Пожаревац друг који нас је дочекао вели: „Е, сад да се договоримо како – ћемог Кола председника општине су отишла, не знам куда, секретара комитета, такође... " Ми стојимо и слушамо. Аутобуса увече за Београд нема. А Иво Андрић мирно (завидела сам му на том спољном миру) пита;

„А ова кола која су нас довезла овде, је су ли тренутно слободна2"

_„Да', каже тај друг који нас је дочекао. „Е, кад је тако, вели Андрић, сви ми има мо важне послове, сада да се попнемо у ва кола и да нас вратите у Београд..."

Одмах су нам рекли: „Не забога, наћи ћемо вам превоз, сигурно ћемо вас на зреме вратити у Београд“. Одржали смо књижевно вече а и домаћини су одржали обећање.

_ Није ми нешто било добро. Више се не сећам шта је било. Иво Андрић се јавио, вели — доћи ће да ме обиђе. Да, први пут је био у нашој кући.

„Десанка, у Босни је обичај кад се први пут дође у кућу да се донесе петао. Ја сам вам донео „На Дрини ћуприју"..."

Било је то, ваљда, пре десетак година. Мој муж Сергеј Сластиков му је кувао кафу, и њу је Андрић посебно хвалио.

Два лета смо заједно летовали у Мошћеничкој Драги. Једно лето био је са Ву: човим, а друго са Милицом. Сретали смо се скоро сваки дан у шетњи, На плажи га нисам виђала, ..

Сломим, једном руку, Аруги пут ногу, па опет руку и тако често сад једно, сад друго. Силазимо низ степениште у Савезу писаца Југославије — ја идем брзо, тако сам навикла, а Иво ће иза, мене: „Десанка, молим вас полако. Нисте сто. нога па да можете сваког дана по једну ногу да ломите. Морамо сада и своје покрете прилагодити својим годинама, Они не могу бити више ни оштри, ни нагли." А другом приликом, изненада; „Старити се мора, али морамо очувати

„фасаду“. | 1: ж

Волео је, имао је обичај, да похвали књигу коју тренутно чита — да каже како

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5

та је, углавном неки млади песник, изненадио. Радо и топао је говорио 'о писцима, о књигама. Бранку Бопићу се посебно дивио: „То само Бранко може..." Иди: „То са мо код Бранка може тако срећно да ис падне..."

„Или понекад каже; „Што рекла Десанка", или „Што рече Кош..."

ж Кад је Милица умрла, био је врло уту:

чен. Умрла је изненада. Дошла сам к ње му, а он ми је и овог пута поновио:

„Ето, сваког, минута догоди се нешто

што нисте слутиди...".

Затим би наставио:

„Десанка, ви знате како је Милица до бра жена била... Добра срца, дарежљива. Једном тек што је била изашла у град, вратила се да узме неку стварчицу и поклони је својој давној пријатељици, јер јој се ваљда учинило да она у нечему оскудева.." '

Видела сам га последњи пут у болници, десетак дана пре смрти. Болно је то. све било — видети га тако измученог, окруже ног разним боцама, апаратима.

Камо среће да га нисам таквог видела...

Врњачка Бања, 22. марта 1975.

Др Аушан Милачић ДЕЛИКАТНА ЗАХВАЛНОСТ

БИЛО ЈЕ то крајем зиме 1957. године, када се Андрићева књига „На Дрини ћуприја“ по јавила на француском језику. Пратио сам одјеке тог дела у франпуској штампи и прикупио доста података за чланак који је „Политика" објавила под насловом „На

Дрини ћуприја и француска критика" у броју од 3. марта. Сви судови француских критичара о нашем писцу били су крајње повољни и, без изузетка, _похвални, Андрићу је тај чланак морао бити пријатан, јер се из њега видело да га је француска критика схватила као писца универзалне вредности и поруке, од значаја чак и за књижевност тако вредну и богату као што је француска. Уз то, Андрић тада још није био толико чувен и славан као

' неколико тодина касније.

Чим се овај чланак појавио, неколико пријатеља ме је, чак истога дана, телефоном питало да ли ми је Андрић захвалио за тај напис. Одговорио сам да није, а мислио сам да ће то учинити првом пригодном приликом. Али он то није учинио ни кад сам га срео на улици, Тих дана срео сам га и у Удружењу књижевника Србије и поздравио се с њим, али о чланку није било речи,

После двадесетак дана, једног јутра, Андрић је дошао у моју канцеларију у На родној библиотеци им, пошто смо се поздравили, отворио ташну и из ње извадио луксузно француско издање књиге „На Дрини ћуприја", на којем је стала и пос вета: „Ар А. Милачићу, за добро сећање, Иво Андрић, Београд, 1957“.

То је био његов, андрићевски начин да ми захвали што сам писао. о изванредном пријему његовог дела у земљи Балзака и Игоа.

Војислав Станић АНДРИЋ У ХЕРЦЕГ НОВОМ

ЈЕДНОМ приликом пјесник Јеврем Брко вић довео је код мене Ива Андрића да ви: ди слике. Не сјећам се тачно кад је: то било али од тада смо били врао често за: једно. Много пута смо шетали мојом бар. ком и сједили пред бифеом „Обала“ са разним Новљанима с којима се Иво тако ђе био спријатељио. У МА

Он је, чини ми се, био један од нај скромнијих људи на свијету. Та његова скромност се огледала у свачему, па и у пићу: нијесам никад видио да је попио вате него једно мало црно вино (а било је врло важно да је вино добро 'и као што

ИВО АНДРИБ У АРУШТВУ ДЕСАНКЕ МАКСИМО ВИЋ ПРИЛИКОМ ЈЕДНОГ ИЗЛЕТА

сам рекао умио је да се заустави на тој пјело). =

"Једном сам био његов тост на: вечеру У симпатичном бифеу. „Обала", који је баш тада био преузео један нови | угоститељ. Чим смо сјели за. сто, Спасо, тај нови власник, ставио је чист столњак и цвијеће, што није баш био обичај у том бифеу. Поручили смо барбуне. Спасо је'донио двије пор. ције. Међутим, ја сам одмах видио да то нијесу барбуни него кањци, Треба бити ведики лаик да би преварио и поред из вјесне сличности тих риба. Али, по квали. тету те рибе се разликују толико да док је барбун приган или печен има најукусније месо које се лако одваја од оне средње кости = кањац не ваља ни приган, ни пе чен а уз то је пун ситних и крупних кос ти и драча да ако је неко већ луд да једе кањца онда то мора урадити са највећом опрезношћу и вјештином да се не би уда: вио. Било ми је непријатно због Ива да протествујем, а како је он одмах почео да једе — помислио сам да није ни примјетио разлику, па сам и ја почео. да се мучим са ћавољим кањцима. Једног тренутка ми је било жао да га гледам како се мучи, па сам му рекао обазриво, тобоже као ни. јесам сигуран — Шјор Иво, чини ми се да ове рибе личе на кањце, као да нијесу барбуни ... Он ми на то одговори: „Видим, видео сам то одмах...“ и настави да једе. Одмах сам позвао Спаса који се извинио и одмах је било све уређено. А, ето, Иво је био у стању да поједе све те кањџе са мо да не би довео у неприлику тог новог, иначе доброг угоститеља.

У Новом се често чује анегдота везана за један излет у Молунат барком, гаје је вшао Иво са још неким Новљанима. Кал су се враћали сви су били понапити кона-

„воског вина, а нарочито Томажо Барке

риол, који ће једног тренутка рећи Иви: „Шјор Иво, није важно што сте ви космонаут, важно је да сте добар човјек..." То је било у оно доба кад су летјели кос монаути а Андрић је добио Нобелову на: граду па се Томажу све то помијешало што се говори на радију, телевизији и пи

ше у новинама. Знао је да је Иво важна и значајна личност...

] 12

_ Био је бескрајно стрпљив. Јелан млади пјесник га је непрестано „давио“ својим стиховима које је помијешао са Јесењино. вим. Иво га слушао стпљиво сатима а ни. је га могао никако избјећи јер би га тај „тесник" свако јутро сачекивао испред собе у хотелу „Бока", гдје је Иво одсједао прије него је направио кућу у Новом. Ди вио сам се Ивином огромном стрпљењу, али нијесам био никад сигуран да ли је то било само стрпљење или му је можда тај човјек на неки начин био интересантан.

Иначе, у Новом се пуно дружио с Бранком Лазаревићем, познатим књижевни. ком и естетичаром. Шетали су често зајед; но и били у кафани...

_ Иво је шетао свакодневно и сам по околним брдима, по Савини, обалом... Са тих шетњи кући је увијек носио корење и суве гране необичног облика — тога 1е имао једну велику хрпу у дворишту.

ДХолазио је са Милицом код нас кући, Имао је често важне госте из земље и странце, његове преводиоце и издаваче, и многе од њих доводио је код нас. То ми је било врло корисно јер сам некијема "продао слике баш у доба кад сам најторе материјално стајао...

Једном смо били у мојој тазбини на. поауотоку Луштица, у селу Моровићи. То је једно лијепо село усред маслина, са јел: ном необично кривудавом каменом ули: цом, Никад ми није било јасно зашто су куће у том селу чудно распоређене. А Амдрић, чим је ушао у село, схватио је ду: ховитост распореда тих кућа: каже да је

" то била клопка за гусаре који су често

вршљали око тог отока...

Мој таст, иначе, сваке године направи по неколико стотина литара најбољег ви. на на свијету, толико колико отприлике

· попије са својом фамилијом. Иво је често · добијао по који литар тог дивног црног

вина и тако га је умјерено пио да му је један литар могао трајати по неколико дана. ЧЕ Њђ

„једној чаши, што мене није никад у.

Сјећам се, негдје у "послије нашег познанства, било је у мојој кући десетак. петнаест људи, једно весело друштво. Не могу: да се сјетим шта смо прославља ди'— вјероватно ништа. Пило се вино, сви су били весели а пјесма се чула преко цијеле обале тако да су свратили са улице и неки људи које нијесмо познавали... Ода: једном, на вратима се појавио Иво Ан дрић, стидљиво рече да је чуо пјесму ин

ушао је... Био је срдачно дочекан. Неко. лицина мојих робусних пријатеља такоре-

ћи га је шчепала и пренијела преко стола на једно слободно мјесто... Кад сам не ким људима у Београду причао да је тада Иво пјевао с нама — рекли су ми да да жем... А он је стварно дискретно пјевуштио, пратећи остало друштво... Тада ми је рекао да га је то подсјетило на њетово друштво са сликарем Игњатом Јобом... +

Кал је Милица умрла више се никал није вратио у Нови...

Херцег Нови, априла 1975. Драшко Ређеп АНДРИЋ И НОВИ САД

ОАМАХ на почетку живота новосад ског Филозофског факултета, у школско) 4954/55. години, Иво Андрић је — за нас, тек новоуписане студенте, и бруцоше и ап солвенте у исти мах, — држао пред препу ном салом 32, тада још непроширеном, али већ познатом, циклус предавања о Петру Кочићу, Безмало, био нам 1е први профе. сор књижевности. Наиме. било је у тој пр. вој ) коаској тодини младог факултета неупоредиво више предавања. курсева. па и професора лингвистике, него књижевнос ти, СА тада, за последњих дакле двадесетак година, Андрића сам виђао. с њим разго. варао не одвише често. али свакад неза боравно.

Негде у пролеће 1959. године, објавио

сам рецензију на Андрићеву књигу „Пано. рама", с посебним увилом у прозу „Осати: чани", с оним чувеним сад већ одељком с мајсторству, у свему. Андрић ми је упу тио писмо. неочекивано, дуго, охрабрују. ће. Та тек сам почео да волим рубрику књижевне критике у „Летопису". под ми. хизовским насловом „Ол истот читаопа"! Почетком 1960. или 1961. године. али сва како пре него што је постао нобеловац, на једном банкет“ после неке Матичине све чаности, — канда скупштинег — у малој сали старе новосадске „Војводине", Ан: дрић се био распитивао за мене. Тражио је да седнем до њега, и то је, потом. Бор. Би Си. Радојичићу послужило за једну 04 оних типично парадоксалних анегдота... Разговор је био приватан. неочекивано от ворен. Пита Андрић; колико већ дуго пи. шем у „Летопису'2 Кажем, три године. Не. ћете дуго моћи, вели он, код нас ствари брзо досаде. Два пријатеља вечеравају са женама. па после извесног времена један пријатељ, тихо, кришом, тражи Од оног другог, да му жена промени хаљину. Доса: лила ми, вели... Заинтересовао се за мо. је порекло. Од Високог сте. каже. Био је тада невероватно предусретљив, говорљив, а ја, почетник, запањен јелноставним ре дом реченица које нису нимало околиша ле. ништа заобилазиле. Говорио је тад, још, о времену, младобосанској својој младос ти, о Новом Саду (присно не само с успоменама на тетка Олгино угоститељство у сал већ старом Парк хотелу), о младима, и увек изнова о трајању на које једино ва ља помишљати. . Неко време иза тога, а свакако после објављивања есеја „Нови Сад, град на ре ци", био сам, са пријатељем, у Београду и стану Андрићевом. Разговор је опет кренуо на Нови Сад. Вели — допада му се што се у Новом Саду говори много језика, чак пет или шест. Обилазио је често но восадске пијаце. Тај космополитски жагор, то европско комешање, то је само онде мо гао да види и чује... Нас двојица смо без прекида имали дојам да је то заправо пред нама нобеловац и пре додељивања Нобе. лове награде. Био је миран, обрћући вечи. то малену имагинарну планету у рукама, тек нешто нервознији кад смо му споми. њали могућност доласка на Трибину мла. дих, или на неку другу предавачку устано ви у Новом Саду. Није марио за тај све чани, парадни ход свечаних академија. А био је готово нечујан и говорећи, заправо, није. престајао да нас испитује, посматра, тестира. имајући сад на длану наше тла. сове, ликове, кројеве глава, профиле, приче, као мало воде на длану. у

Још нешто, за ову прилику. Године 1962. био сам месец дана у Пољској. По. том сам. негде у августу исте године, пос лао „Политици“ мали есеј „Ринек, тачно у подне", Текст је објављен, варира тему Кракова, Андрића, ћутања, а заправо стал но говори о „ћуталицама" какви су и Ан. дрић и Краков. Андрић ми је потом напи. сао писмо. опширније него обично, срдач но, са срећним осмехом што ми се Краков допао, што сам у Кракову био на његовом трагу. Наиме, моја теза је била, и остала до дана данашњега, да књигу о младом Ан. дрићу треба почети управо овде, у Кракову, на терену где је препознао себе, Вишеград и где је похађао курсеве из историје уметности и старих пољских културних спо. меника. Поновио је ту реченицу коју ни. кад нећу заборавити: „Могао сам, и волео

'сам тада, да постанем пољски писац“. ;.

Андрић се враћао на своје велике, је динствене теме, веома радо. Тако је, само преда мном, у неколико наврата причао при чу о "настанку разговора са великим Гојом. Недељом и празником, у Мадриду, ни послуга не цени онога који не одлази од куће, на службу божју. Андрић је, уместо у цркву, тада, одлазио на велику ретроспективу Гоје у Праду. Ревносно, шетачки, о биљно и у почетку, како је сам говорио, скрушено. После додељивања Вукове наг раде, у априлу 1972. године, када сам га, пред камерама београдске телевизије, упи. тао и о томе — поново — одмахнуо је Ру ком, остављајући опет могућност да је ве роватно управом у том ходочашћу Гоји, тад, у Мадриду, нанлазио један Од оних првих подстицаја одакле је Аријаднин ко. чац његовог великог опуса могућ,

Наставак на 4. страни (У 3