Књижевне новине

Наставак са 3, стране . Од критичара, сећам се и сад, спомињао је Милана Богдановића и Велибора Глигорића, затим један Финцијев говор у Загреду, ако се не варам поводом додељивања

овеље за животно дело, или Награде из. Давача, уз напомену да је једна мисао о хуманости његовог дела, њега самог, тад, веома обавезивала. Међутим, издвајао је, често, преда мном, студије и критике Драгана Јеремића, истичући њихову озбиљност, одмереност, осећање, како је говорио, да су мирне а непрекидно теже интегралном. Најтачније што је написано о књизи „На Дрини ћуприја", то је Јеремић написао, каже Андрић,

О трајању је говорио најрадије, нај чешће. Писао сам пуних десет година књижевну критику у „Летопису“ (1958—1967), и у једном каснијем разговору Андрић. се вратио опет на ту тему трајања и потребе за трајањем. На тему досаде и површ них утисака.

Матиће је волео неком чудном оданошћу за другу обалу, за један свет у који је гледао али коме није увек припадао.. Никоме није припадао, заправо. Поносно: је говорио како је код Леле Матић, у оној њеној вечитој одаји за пријатеље, одаји срца и срдачности, добро уписан, и ту се понашао чисто, отворено, без сенке. Негде у пролеће 1974. године, ваљла крајем марта, на ручку код Глигорићевих, спомињао је, одмахнувши строго руком, „случај" Кјеркегор, наводећи да је сасвим маАло требало па да % затвору дуго време самице проведе са Волтером! Толико су му биографске бриге биле јадне, ништавне, непотребне. Стално је говорио како се треба пре освртати за књигама, а не за писцима. Ту ме наједном подсетио на Вељка Петровића и на његову бојазан да се уместо о књижевности често расправља о књи: жевницима, који су имали своје бриге, вечито, али не много важне: грипе, жене, паре... О Јаши Игњатовићу ин његовим мемоарским „Рапсодијама" говорио је са великим поштовањем, одобравајући што је започела иницијатива за стварање филма и телевизијске серије по Игњатовићевим делима и мемоарима. ИМ, опет, причао је о Новом Саду, меко, утишано.

Нови Сад, 13. фебруара 1973.

Гвидо Тартаља

СУСРЕТИ С АНДРИЋЕМ

ЗА ПЕТ И ПО ДЕЦЕНИЈА нашег познан“ ства, које се зачело још 1919. године, кад је ускоро после првог светског рата дошао у Сплит на опоравак и боравио у пансиону на Мејама, и кад ми је, као један од уредника, објавио некоанко пе сама у тадашњем „Књижевном југу", видео сам Ива Андрића само једном да се наљутио, а то је стварно било потпџно оправдано. На моју молбу, он је 1958, го. Аине пристао да начини за „Просветину“ библиотеку „Бразде", чији сам био урел ник, један већи избор својих приповеда: ка, у који је унео и нове, још необјав_ Фене текстове, а пристао је одмах, и ра· Ао, да предговор књизи, као што сам му предложио, напише Ристо Тошовић,

Што се тиче његове слике која ће се употребити у Књизи, Андрић ми је дао једну своју фотографију, али се проти. вио да се она употреби, осим у књизи, још и на заштитном омоту (као код дАру-“ тих књига те серије), па је он сам нашао решење: на омоту ће, уместо његове фотографије, бити репродукција _ његовог попрсја које је израдио вајар Сретен Стојановић.

Кад је рукопис збирке дат у штампу, нагласио сам техничком уреднику дау књизи мора бити назначено чији је рад попрсје. „Ништа не брините“, казао ми је овај самоуверено. „Ништа не брините“ рекао ми је јо: једном Аок је књига би' Ла у штампи. И десило се да је књига ипак изишла —- без ознаке аутора попрсја, Андрић, познат као човек благе нарави, тактичан, сталожен, чији се душевни мир не да лако узадрмати ни избацити из потпуне уравнотежености, рекао је само: »То није смело да се деси“, али је био, видело се, револтиран, а ја, наравно, ни. сам имао речи којима бих покушао оп» равдати груби пропуст техничког уред: ника,

ж

Нашао сам се једног дана. са Ивом Андрићем у „Просветиној“ књижари код „Балкана“, камо је он често навраћао и где му је Аца Константиновић, шеф про. давнице, показивао нова издања, После краћег разговора изишан смо заједно из радње ми, ходајући улицом, у разговору, Андрић ми је казао да он прочита сваку моју песму за деџу кад је нађе у „Политици“. Онда сам му ја рекао да ја увек Кад пишем за децу мислим и на одрасле читаоце. Казао сам му и то да имам код себе у ташни један примерак своје најновије књиге за децу и да ћу му га радо дати ако га имало интересује, Била је то моја збирка „Гусарска дружина“, Андрић ми. рече да ће књигу радо прочитати, али да жели да му се потпишем. Како смо се задесили пред књижаром Српске књи. жевне задруге, ушли смо унутра и тамо сам му Као посвету написао; „Нашем ве аиком писцу Иву Андрићу ову малу књигу посвећује“ — по ставио свој потпис,

Кад смо изишлан на улицу, Андрић ми је саопштио како у Загребу хоће да му објаве књигу у једној серији за децу.па се мало нашао у чуду. Казао ми је, се ћам с: „Знаш, то је Андерсен могао онако да пише за Аеџу и за одрасас, али је Андерсен бно један“,

АЊИМЕВНЕНОВИВ 4

СВЕДОЧАНСТВА _ 0 ЈЕДНОМ ВРЕМЕНУ

Бранко Бајић: „САБРАНИ СПИСИ“, Музеј социјалистичке револуције Војводине,

Нови Сад, 1975.

МУЗЕЈ социјалистичке револуције Војводине у Новом Саду покренуо је једну нову, значајну едицију: библиотеку „Социјалистичка мисао у Војводини“, у којој излазе сабрани списи истакнутих првобораца класног радничког покрета и Народноослободилачке борбе у Војводини, Као четврта књига ове едиције изишди су не-

давно „Сабрани списи“ Бранка Бајића, са“

предговором, објашњењима и у редакцији књижевника Живана Милисавца,

Бранко Бајић (Нови Сад, 1911— 1942)“

учио је основну школу и гимназију у своме родном граду. Истакао се већ као гимназиста у омладинским удружењима и сарадник дечјих н омладинских листова и часописа. Правне науке је студирао на универзитетима у Београду, Инсбруку и Затребу, где је дипломирао, После завршених студија враћа се. у Нови Сад ни узима активног учешћа у паду напредног Омладинског “културмо-привредиог покрета (ОМПОК)) као један од. руководилаца и као уредник часописа „Наш живот“, незваничпиог органа ОМПОК-а, а након ње гове забране покреће и уређује елсопис „Наша младост“, који је такође убрзо угушен. Био је један од иницијатора и оснивача издавачко-просветне задруге „Змај“, у чијем су издању објављени „Изабрани чланци“ Светозара Милетића, као и један од најактивнијих радника у плавинарском друштву „Фрушка Гора“, начелник омладинске секције и организатор омладинских логора код Беочина и на Тестери кол Черевића, који су, према речима Живана Милисавца, били »у ствари курсеви за скојевце у Војводини“.

Као новосадски адвокат и одличан гравник Бајић је пред судом у Бечкереку (данас Зрењанину) зналачки бранио Жарка Зрењанина, Тозу Марковића и друге истакнуте комунисте, Организован члан још из студентских дана, Бајић је 1940. изабран за секретара Градског комитета у Новом Саду, затим за секретара Окружног комитета КПЈ за јужну Бачку и за члана бироа Покрајинског комитета КПЈ за Војводину. У току априлског рата 1941. Бајић се са својим пуком пробио у Босну и учествовао у борбама са хитлаеровцима и усташама. Вративши се из заробљеништва, Бајић постаје један ол организатора и ' руководилаца Народноослоболилачког покрета у Војводини. Са Тозом Марковићем покреће у окупираном Новом Саду илегални лист „Слободну Војводину“, али је у тајном боравишту опкољен од мађатских фашиста и у борби погинуо 19. Х1 1942, Тим поводом „Слоболна Војволина“ Аоноси топао некролог. у коме се коттатује: „Смрћу Бранка Бајића наролноослободилачки покрет, а са њим и мароли Војволмне, губе јелнот од својих најбољих бораца п руковолилапа, човека који је све своје високе способности и своју снагу ставио у службу народне ствари им народне победе“.

Мако ангажован многобројним политичким, публицистичким и лруштвеним задужењима и обавезама, Бајић је у току свога кратког и тагло пресеченот живота Аоспевао да се бави и књижевношћу. Писао је песме, приповетке, чланке о књижевним и културним проблемима, опмене и приказе. Сарађивао је на „Летопису“ п „Годишњаку Матице српске“, „Војвођанском зборнику“, „Књижевном северу“, „На шем животу“ и „Нашој младости“,

Бајићеве песме спадају у домен социјалне лирике, која: је цветала у разлобљу између два рата. У „Успомени лојалног чиновника на Хеладу“, Бајић са фином иронијом пева:

Платон, Плутарх цџ Аристотело

и у сну украден пољуб хетере,

Енеја, Нерон. и Отело,

Шекспир са брадом и Гете без браде

мучили су нам дане младе,

кидали душу и ломили тело,

када смо гледали наше мизерабилно

одело

и тражили везу између празног.

стомака и антике.

Еј Хелада!

КРИТИКА

ПЕТАР МАРЈАНОВИЋ

БРАНКО БАЈИЋ

У снажној песми „Учитеља тражим“, која се први пут публикује) у овој књизи, Бајић оцртава лик народног учитеља и барда:

Учитеља тражим који пева песме силне, које дижу из тамних, понора, који тражи смело што се рећи не сме, који реже оно што се сећи мора;

када срце стеже јад, туга, покора, који мишљу храбро по целој планети даје вољи слабој крила да полети.

Бајић је написао и објавио и две запажене приповетке, у духу новог реализма, са непосредним осећањем стварности, са добро погођеним психолошким анализама и са изнијансираним стилистичким квалнтетима.

Поред часописа „Наш живот“ ОМПОК је покренуо и своју малу библиотеку, и као прву свеску објавио „Одабране песме српских песника из Војводине“ (Нови Сал, 1938) у редакцији и са објашњењима Бранка Бајића. У Збирку су увоштене карактеристичне песме од Змаја Јована Јовановића све до Богдана Чиплића. Збирка нема антологијски карактер, али се из уврштених песама даје осетити да је реч о посниџима који су стварали у духу сло бодарства, пацифизма и вере у културни напредак. Бајић је написао и белешке о свима песницима које је уврстио у збирку,

Бајић је узимао учешћа и у многим значајним дискусијама и полемикама свога времена, Када су неки београдски књижевници покренули питање евентуалне сеобе Матице српске из Новог Сада у Београд, јавно мнење Војводине устало је јелмодуштно против овога покушаја, а Бајић је писао у „Нашем животу“: „Мало је било људи који би исправно схватили да се проблем Матице не може исправно решити а да се не узме у обзир војвођански проблем“, изразивши жељу напредне омладине да Матица буде „универзитет народа, академија наука, па и народно просветно жариште“.

Поред Бајићевих књижевних текстова и публицистичких радова, књига доноси и један део његове необјављене преписке, документације и информације о изворима, литератури и сарадницима који су лали разне податке о Бајићу. Посебну вредност књите представља исцрпна и документована студија о Бајићу из пера Живана Ми„лисавца, првог уредника „Нашег живота“ и једнога од руководилаца ОМПОК-а, блиског сарадника и саборца Бранка Бајића. Израђена на основу самосталних истраживања, непосредног посматрања, консултовања већег броја савременика и учесника у напредном покрету и богате изворне гра ђе, ова студија представља најбоље што је написано о Бајићу.

Посматрани у целини, „Сабрани списи“ Бранка Бајића представљају _ драгоцено сведочанство о једном истакнутом борпу м аутентичан докуменат о једној од значајних епоха наше историје.

Коста Милутиновић

0 ПОЧЕЦИМА СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА

Петар Марјановић: „УМЕТНИЧКИ РАЗВОЈ СРПСКОГ НАРОДНОГ

ПОЗОРИШТА 1861—1868“, Нови Сад, 1974.

ПРИЛИКОМ отварања сарајевског Народног позоришта 1921. године наш познати комедиограф Бранислав Нушић је о почецима позоришта код Срба рекао следеће: „Као што је мање-више познато, почец позоришне уметности у нас залазе у 18. век... Представе са школском децом. при којима су приказиване највећим делом редигиозни и нешто историјски комади, трају све до краја 18, и кроз цео први децениј 19. века, и то широм целе Војводине. Почетком другог деценија, 1813. године, јавља се Јоаким Вујић са одраслим дилетантима и световним репертоаром... — Но, Јоаким Вујић, најтипичнији вандрокаш из историје наше литературе, нити се могао скрасити на једном месту нити је могао, на начин како га је он изводио, начинити позориште једном

«

трајном усхановом... Но, у доба Јоакимовог најживљег делања, тако пре стоти: ну година отприлике, или да тачније означимо, године 1825-те, наиђу из Пеште у Нови Сад три млада правника или јурата, како су тада називани слушаоци правних наука. То су били уједно три млада сртска списатеља: Стефан Стефановић, писац трагедије „Смрт пара Уроша“, Лаза;“ Лазаревић, писац „Владимира и Косаре“ и Јован Рајић, преводилац „Вертера“ и писац сатире „Војвода Шиподер“. Ова том млада јурата, списатеља удруже се у Новом СаА са учитељем цртања Анастасијем Нико лићем, познатим драматизатором пародних песама, и организују једну позортшину Аружину, која је најрадије приказивала њихове сопствене комаде“,..

Па ипак, све су то само аматерски, непрофесионални покушаји, те се о стварању првог правог позоришта у мас мо же говорити тек од отварања Српског народног позоришта у Новом Саду. „Народно мезимче“, како је оно најчешће називано, није било само културно-уметничка тнституција него и пациопално-политичка. М то готово за све време аустооугапске владавине. Отуда је, не без разлога, МиЛлопт Црњански о овом позорттшту рекао: „Престиски театар олиграо је не мању УАОТу ОА српске књиге, па и покве“, И зато су се многи наши позоритимн и култуђни“ историчари бавили талом ове најстатле грофесионалне погортине пиститупије (Лаза Станојевић, Бошко Петровић, Димитрије Кириловић, Миховил Томанлл им Ар.). Али, док су они поетежно и највитте испитивали и истицали његов рад на културном и нациопалном плану, у мајновијој књизи Петра Марјановића говори се о његовој уметничкој делатности и дометима. Пан оо | )

Писац ове занимљиве стулије обогћиује само почетни период, од 1861. до 1868. тоАине, време када се на његовом челу налазпо ткетов „отац“ и оснивач Јован Борћевић. Што је тако учињено лако је разумљиво: не само да су почеџи сваког рала најинтересантнији, него се пасле тота у историји „маролног мезимчета“ није одиграло нтшта посебно тпто се у малом није већ десило у почетном периоду Ао 1868. тодине, Па иако се бави кратким временским периодом, аутор је размотрио комплетну (и комплекону) историју овог позоришта. Он ће веома испцртно гововити о репертоару (посебно о делима домаћих, посебно страних писаца, а посебно о тзв. посрбама), он ће пратити све фазе рала на припремању позоришних представа, покушаће да реконструише редитељске и гаумачке домете иако је имао веома мало материјала о томе, да говори о подели уЛота, Да разматра проблем сценског говора, рад на мизансцену и сценским кретањима уопште, а говориће и о проблему декора, костима, осветљења, маскирања и сценске музике. Једном речи, Марјановић ће посматрати рад и раст Српског наролног позоришта из свих углова и са свих аспеката, а нарочито ће обратити пажњу оном што позориште чини посебном уметноштћу, Рад Српокот народног позоришта основано се на основном плану одвијао у оквиру борбе за национална права и политичке слободе. „Позориште је требало да буди националну свест, подстиче отпор према хегемонистичкој политици бечке и пештанске реакције, штрећи, истовремено, слободарске и демократске идеје које је гушила не само доминација Хабзбурговаца већ и реакционарна политика српских клерикалаца“, каже на једном месту писаџ. Отуда, првенствено у репертоару, приказивање националних дела и родољуби. вих комада који у чисто уметничком погледу нису били на завидној висини. Отуда се више играју Стеријине (слабије) драме н трагедије него његове (много 60ље) комедије. Отуда и толико п а а не правих и оригиналних превода, јер су и страни комади прерадама добијали нациовално обележје а. не ретко у поруци имали наглашено српско родољубље.

Књига Петра Марјановића је рађена Аокументовано и исцрпно. Понекад њена опширност смета, мада би се тешко могло рећи шта је у њој сувишно. Писац је консудтовао веома обимну и разноврсну литературу и грађу. Штавише, не ретко налазио се пред тешким, готово непремостивим, тешкоћама да говори о уметничком развоју на основу извора који најмање говоре о уметничким квалитетима позоришних остварења. И управо у тим пионирским, чисто позоришним и чисто уметничким аспектима његове књиге ми видимо њен значај. Зато ће бити велика штета, ако Петар Марјановић не настави проучавање историје Српског народног и друтих српских позоришта,

| Драгољуб Влатковић