Књижевне новине
|
ПОЕТСКИ ТРИПТИХОН
Адам Пуслојић: „РЕЛИГИЈА ПСА“, „Просвета“, Београд, 1974.
НИЈЕ СЛУЧАЈНО што су одељци у новој збирци Адама Пуслојића названи књигама: сваки од три дела збирке која је пред нама представља на свој начин заокружену целину и доноси одређен поетски свет, презентирајући уједно и суверено владање песничким језиком и различитим 06лицима лирског казивања. Пуслојић је очигледно песник који се не зауставља на освојеним, потврђеним дометима — читава збирка приказује једно тражење, покушај да се досегну нови простори модерног пеоничког израза. Реч је о савременој поезији како у погледу песничког поступка, тако и у погледу песниковот односа према стваралачком чину, према месту поезије у свету, а и према свету уопште.
Први део збирке („прва књига“) под насловом „Елада“ чини се на први поглед највише разнородним. Спајају га у чвришћу целину ипак неколике нити: однос према традицији и антици, суптилан поетски хумор, као и иманентна филозофија настала из осећања пролазности и са гледавања временских континуитета, али исто тако прожета својеврсним релативизмом, Песник уме да се диви лепоти природе, уме да сагледа лепоту и величиму „мита: (на пример о Прометеју), али то своје дивљење не претвара у један идодатријоеки однос који би га оставио у границама песничке традиције, већ кроз иронично дистанцирање и аутохтон хумор ваја и гради свој лирски свет, истовремено и му“ дар, оплемењен класичним осећањем мере, и апсурдан, заснован на сазнању о човековој безначајности. Ваља истаћи да је Пуслојић овде успео да нађе своја реше ња, што је с обзиром на испеваност античких тема у нашој лирици (нарочито новијој) било на свој начин подвиг. Тај иронични, хумором прожети однос према антици води нас у поетске пределе који и географски и .„мотивски значе освежење у визу“ античких тема присутних У новијем српском песништву. Истакли, бисмо песме „Прометеј“ и „Пут за Томис - ту је Пуслојић понајвише на свом терену, најдаље од сличних тражења У нашој савременој лирици.
У“ неколиким песмама овота миклуса Пуслојић прелази потпуно у домен поетског хумора: тако песма „Окитите се, девојке, кромпировим пветом Аоноси својам оштробридим стиховима једно привиАно наопако виђење лепоте из кога, као изненадни пропламсај поетске мудрости, израста ауторов естетски став да „лепота има само један вид: живот. А управо У име тог вида лепоте Пуслојић се и окре. тад античким мотивима, или пак Аурској сублимацији путопианих тренутака, остваривши занимљиву итру временских проје књиту чини поема „Седам сте. пеништа“, саздана из преплета љубавног мотива с призвуком легенде. То је овлаштна адаптација мита о певачу и његовој драгани, с извесним алузијама на мит о Орфеју, али песник ни за тренутак не запоставља своје временске координате, превладавајући декоративност мотива и замке реторичности, Тако се спољашња обличја и димензије природе постепено губе уступајући место унутрашњем доживљају, прелазећи постепено У Аатрско исхуство богатог тоналитета и оригиналне ме
афоричности. р Ре „Негледуш“ који чини трећу књигу збирке стваралачки поступак чини се највише сложеним. „Негледуш је циклус сложене композиције и оркестрације. Видљиви су одјеци фолклорне баштине (а усмена књижевност и традиција често су извориште ПРИ УМ Ва у савременој дирици), али незаобилазна је и песничка игра заснована на језичком богатству И асоцијативности синтаксичких склопова. На први поглед, песник је п овде на свом терену, али | темељнија анализа ипак показује да овај Асо збирке није доведен АО перфекције претходних, Рекли бисмо да је песник овде суви“ шје пажње поклањао Једној од компоне-
Ната. свога стваралачког поступка, језиче кој игри, хумору који се јављао ј самом језичком слоју, али, је остајао без јач тезе са осталим слојевима песме. Зато су
у овом делу збирке песме „неуједначене, од ефектних минијатура („Искушење тринаесто“) до језичког аутоматизма тде није у поттуности остварена ни слика, ни мисаоно сажимање, тако да резуатат 0-
КРИТИКА
АДАМ РАТКО ПУСАОЈИЋ БОЖОВИЋ
стаје на нивоу звуковног доживљаја, без потребне _ асоцијативности – („Искушење петнаесто, велико“).
Оцењујући нову збирку Адама Пуслојића као целину, можемо рећи да је песник и овога пута остао доследан у свом тражењу, да је своје стваралачке концепте подвргао битном преиспитивању и да је остварио један низ песама које не могу бити лако заобићене када је реч о актуелним струјањима српске лирике. Овај пеонички триптихон, упркос извесној неуједначености у трећем делу, представља нов домет у стваралаштву Адама. Пуслојића и издваја се изнад стандарда текуће продукције као зрео допринос савременом тренутку орпске поезије.
Иван Шоп
слободно ВРЕМЕ (СПАС ИЛИ ПРОКЛЕТСТВО 2
Ратко Божовић: „ИСКУШЕЊА СЛОБОДНОГ ВРЕМЕНА“, „Идеје“, Београд, 1975.
ЗА НЕШТО више од сто година од објављивања „Манифеста комунистичке партије" (1848), када су се радници борили за увођење дванаесточасовног радног дана, радна недеља је скраћена за читавих тридесет сати, Тенденција скраћења радног да на и недеље, а повећања школског распуста и плаћђеног годишњег одмора, из деценије у деценију све је изразитија.
Љууди су се, уосталом од памтивека суочавали с проблемом времена, па ни слободно време није предмет расправа и проблем само савременог друштва. Али, феномен слободног времена и изразито крулни проблеми у вези с њим, јављају се у неким индустријски развијеним земљама већ у првим деценијама нашег века, све више се намећу у времену између два светска рата, а последње _ време, у вези с тим, постају изузетно крупни проблеми. Друштвено стање, узроковано ВР тоглавим _ растом техничких _ иновација, просто је приморало научнике да прилазе овом проблему са изузетно пуно респекта, О слободном времену, благодетима али и недаћама које је оно донело, расправља ђ студији „Искушења слободног времена"
атко Божовић, један од најбољих познавалаца ове проблематике код нас. Ова књига долази као логичан наставак Божови ћевих размишљања о овом феномену, започетих у његовој претходној књизи „Метаморфозе игре". к
У уводу књиге аутор наглашава скромност побуда: „Готово да и нисам имао другу намеру осим да обавестим о стању духа у овој области и да наговестим већ поприлично раширене заблуде" о слободном времену. Међутим, обимном студијом Божовић демантује скромност својих почетних намера на најбољи могући начин; 03 биљношћу којом прилази овом феномену и доприносом који је утолико значајнији што се слободном времену код нас не поклања потребна пажња.
Аутор књиге нам износи бројна мишљења о овом делу људског времена нагла-
х овом БРОЈУ ЦРТЕЖИ р и ВИЊЕТЕ ЕРИХА ДЕКЕРА |
шавајући да истраживачки напори морају бити усмерени на разрешењу једног битног питања: „Шта је, заправо, слободно време2"' Већ у првом делу књиге Божовић
нам предочава неслагања најугледнијих представника хуманистичких наука о обавезном, радном времену, ванрадном време ну, ослобођеном времену, слободном времену, доколици, беспосличењу итд. Најпо званији светски ауторитети у овој области често су различитих, чак супротних погледа на овај „најважнији сегмент" људског живота. Божовић нам наводи мишљења Фридмана, Себастијана де Грације, Каплина, Димаздијеа, Клосковске, _Струмилина (да поменемо само најважније) да би нам показао да разлика у мишљењима не постоји само на релацији запад-исток, већ општи неспоразуми у тумачењу и дефинисању већ поменутих појмова.
На основу у књизи изнетих ставова недвојбено се може закључити да дилеме на учника започт онда кад треба одредити границу између радног и слободног времена, које активности треба сврстати у ослобођено а које у слободно време и, најзад, како смислено искористити то слободно време које човеку стоји на располагању. Док једни социолози целокупно људско време раздвајају глобално — на радно и ванрадно, тј. слободно време, дотле Фридман и Димаздије убедљиво доказују да поред радног постоји ослобођено време, које као компоненту има слободно време.
У Совјетском Савезу проблемом слободног времена углавном су се бавили економисти, па је разумљиво што су истицали „ефикасно и рационално _ коришћење слободног времена са становишта процеса производње". Међутим, у одређивању гра „ница слободног времена и приоритетних активности у њему огромног удела има жжарактер друштвено-политичког.. степен људске слободе и циљеви друштвено-политичког ангажовања. „У одређивању друштвено-политичке активности као садржаја слободног времена социологу није свеједно да ли је грађанин субјект подитичке делатности или њен пуки објект" — подвлачи Божовић.
Научници су сагласни кад разматрају тешкоће ефикасног коришћења слободног времена. Друштво мора најпре да испуни извесне прерогативе да би појединац могао смислено, друштвено корисно да „тро ши" своје слободно време. Ту се, пре свега, мисли на одговарајуће објекте за културне и спортске активности, покретачке кадрове и, наравно, саму политичку оријентацију друштва, које мора бити свесна значаја хармоничног развоја људске личности, Али, исто тако, друштво мора да се бори и са тешко премостивим тешкоћама које простичу из разлика у пореклу, мате ријалном стању, степену образовања и „количини" расположивог слободног времена. |
Размишљање о слободном времену, како пише Ратко Божовић, постало је прека потреба данашње цивилизације и своје врстан духовни изазов. Јер, слободно време се нуди као могућност човекове самореализације, која му је процесом производње ускраћена, али и као проклетство мо дерне технологије са којом човек не може да иде укорак. Аутор ове књиге сматра да су неке индустријски развијене зе мље обезбедиле довољно слободног време на сваком појединцу зато што су процес аутоматизације производње довеле до перфекције, али повећање слободног времена може проузроковати озбиљне друштвене последице, уместо да постане „оаза" у којој човек може да се истински потврди као креативно и хумано биће.
Пошто не успева да се потврди у друштвено потребном раду, који се најчешће схвата као безизлазна принуда, човек је че сто спреман да побегне, у слободном времену, у ону другу крајност која се нуди као антипод обавезном раду. Срећа је ако се приклони некој конзумирајућој активности или чистом беспосличењу само да не прихвати непожељне форме удруживања које могу бити погубне и по саму јеАннку и по друштво у целини, Божовић сумња у реализацију човекових латентних моћи све док се не испуне неке битне претпоставке: материјалне, образовне и једнакост у дужини расположивог _ слободног времена. Да нагласимо још и то да Божовић инсистира да се слободно време истра жи, пре свега, као културни феномен због његовог све већег значаја за развој човеко вих интелектуалних способности и унапреЂетва целокупног процеса хуманизације.
Божовићава књига премашује почетни по стављени циљ и озбиљношћу којом прилаЗи овој теми превазилази све што је код нас написано о проблему слободног времена, „Искушења слободног времена" остаје као немали културолошки допринос У иначе скромној научној литератури о култури,
Добривоје Младеновић ,
система, ·
( Владимир В. Предић.“__ 7
· Три летња сновиђења
1
Пренух се. Неко зове.
Из тмине мора ветар рони, Хрид бела, кост земље, Паде ми у снове.
Ни даха више. Клони!
2 <
Доле, крај мора,
Као сред море:
Приземни ветар, пустош, сени. И бива све мемље.
А ти се вијеш горе,
У плавети,
Чиста ко пламен земље,
Тим путем крени!
3
Речи не чух.
Ветар им покида нити.
Море прокључа у страх.
На таквом мору бити!
У један мах —
Колена јој скрих.
И преста бура.
Видех тде усни кут собе, Дечји плач
И књига старих знамен тих.
ТОНОВИ ТИХЕ РЕЗИГНАЦИЈЕ
Вукман Оташевић: „ВИЈАВИЦА“, „Побједа“, Титоград, 1975.
ВУКМАН Оташевић је збирком песама „Вијавица“ покушао да одгонетне оно што су многи песници чинили пре њега: да свест о свету доживи као проклетство. Разумљиво, у таквој слици поимања поистовећује се човек и звер и немогуће је разаучити њихову нераскидиву преплетеност. Отуда се не треба ишчуђавати што ћемо песника видети у муци самокидања и неверице. У питању је једно искуствено становиште које је „репродуковао“ живот и непојамне силе у њему. Очито је да Оташевић на те силе хоће да одговори неком врстом своје силе — протестом, а понекад и мржњом! ;
_ Истина, у овој поезији нема прецизније филозофске одреднице: Оташевић се ослања на емоционалне импулсе, покушавајући да им да мисаоно-психолошку дДИмензију. Та емоционална страна води песника из једног у друго резигнантно расположење, јер све што се слутило и жудело затвара се кругом смрти, Па и слобода, та вечита човекова преокупација, окреће ћурак наопако, доносећи зебњу и немир: „Ако је ишта нестварно / Нестварна је слобода / Вјечно је човјек тражи / И вјечно гине“.
Рекло би се по ставу песника да је људски напор да се потврђује излишан и ништа нам друго не преостаје него да „безглаво падамо у простор гарући“. Песник то казује кроз јако наглашене слике, натопљене емотивно усмереном контемплацијом. Оташевић има сужен речнички фонд кад изражава своја расположења. Оркестрирају исте речи, а да би досегао право песничко чувство и лепоту, песник прибегава њиховој „конфронтацији“, чиме се доживљај продубљује и нијансира. Ту нас овај песник подсећа на Момчила Настасијевића, који је био језички „шкрт“, али који је стављањем речи у дотад непостојеће односе песмама давао нови садржајни смисао и звучање.
Оташевић је детињски зачуђен пред оним што откривају даљине. Он је опседнут простором. Природа је по себи поетична и на њој се може лако градити лир ска трансформација доживљаја, Песма „Глад бескраја“ најбоља је у књизи, У њој је све сложено системом унутрашње лепоте и ритмичке складности. Оно што песму чини упечатљивом а тиме и памтљивом творевином, то је суверено владање сликом као материјалом импресије. И када се „хвата“ ток перцепције и када се стварају асоцијативни сплетови (што је нарочито видно у циклусу „Поруке златоусте“), песма је увек удружена са сликом и тако удружена пружа богатији ОДсјај емотивно-мисаоног саопштења.
Аутор „Вијавице“ негује фину мелодику стиха, па и у случајевима када се он „слободно“ креће и ломи. Најважније је да је стих плод надахнућа а његове линијске токове усмерава и креативно оплемењује сигурно поетско искуство. Карактеристична је песма „Смењивање носталгичних брујева“, која, поред својеврсне звуковне структуре, поседује и веома изражену мисаопу компоненту, којом се изражава страх од бетонске инвазије, 60јазан од самоће.
„Вијавица“ представља биланс животног и поетског искуства овог песника. Биланс који је дат на добар начин, јер извлачи на светлост дана упутрашњи свет, онај који представља „чупање српа из коријења“.
Жарко Буровић
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5