Књижевне новине

ИНТЕРВЈУ

Радом се постиже напредак у свету

Разговор са познатим књижевником и културним радником

Миланом Боковићем |

КЊИЖЕВНИК Милан Боковић се родио у Београду 1908. године. Дипломирао је југословенску књижевност на Београдском универзитету. Између два светска рата био, је новинар „Правде“ и „Ошишаног јежа". У току другог светског рата повукао се из јавног живота.

_ После ослобођења, најпре, учествовао је у обнављању листа „Политика", а затим у оснивању прве послератне глумачке школе, Драмског студија, и био први његов директор. Позоришни рад је наставио у Народном позоришту у којем је готово деценију и по био директор Драме.

Безмало читаву деценију био је управник Коларчевог народног универзитета, а последњих година, до одласка у пензију, стајао је на челу Југословенског драмског позоришта као његов управник.

Пажњу књижевне и уметничке јавности Боковић је скренуо на себе 1932. године, када му се у часопису „Мисао" појавила прва драма, „Бродоломници". Две године касније, Народно позориште ставља на репертоар прву његову комедију „Договор кућу гради". Потом, заједно са Рашом Плаовићем, пише три драмска текста — „Воду са планине", „Растанак на мосту" и комедију „Кад је среда — петак је". Све три драме су извођене на сцени Народног позоришта, а и на многим другим сценама ван Београда. Пред други светски рат је забрањена најпре комедија „Кад је среда — петак је“, а затим и остале две драме.

После рата извођене су Боковићеве драме „Раскрсница", „Љубав' и „После љубави".

Позоришни рад Милана Боковића огледао се и у позоришној педагогији, режији и, нарочито, у руковођењу театарским институцијама. Боковић је објавио и роман „Девет ноћи до зоре" и студију „Бранислав Нушић", као и више есеја и културно друштвених текстова. Преводи са руског језика.

Милан. Боковић је у протеклих тридесет година активно учествовао у друштвено-културном раду. Један је од оснивача Културно-просветне заједнице Београда и први њен председник. Био је и председник Културно-просветне заједнице Србије, Српске књижевне задруте и савета многих културних и издавачких установа: Вуковог сабора, „Нолита", Великог школског часа и других.

Боковић има више признања. Пред седник Тито га је одликовао Орденом заслуге за народ са златном звездом. Добитник је савезне награде за режију и Вукове награде.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Међуратно време, Ви сте поклонили поред театра и књижевности и новинарству. Били сте активни учесник тадашњих културних збивања. Какав је тада био београдски културни живота Да ли је уметничко стварање било у стању одлучно да изрази напредне оријентације2

МИЛАН БОКОВИ:

И поред свих стега, нарочито у шестојануарској диктатури, културни живот Београда у међуратном времену био је богат, разноврстан, утицајан. Прогресивне идеје су се тешко пробијале у јавност, али прогресивни ствараоци се нису повлачили из борбе и били су, са врло малим изузецима, главна снага културног живота Београда. Мислим да се то подједнако од: носи на књижевност, на ликовне уметности, на музику, на позориште — које, иако државна установа, није — сем у периоду пред сам рат — напуштало демократска уверења, а онда је отето и поверено људи-

"ма званичне идеологије. Питали сте и о новинарству. Било је то време великог успона новинарске професије. Организација новинара, сталешко удружење ове професије, доследно се борила за њен друштвени углед.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Ваше драме су извођене на многим сценама, али и забрањиване. Како оце. њујете то мебуратно позориште» Који су глумци, редитељи, писци давали печат те атарском животу између два ратаг

МИЛАН БОКОВИЋ:

Ја сам у позоришном животу запамтио последње године великана као што су би. ли Михајло Исаиловић у режији и Милорад Гавриловић или Сава Тодоровић у глуми. Имао сам срећу да још видим у снази Добрицу Милутиновића и да доживим моћ његове сугестивности. Из тадашње средње генерације сећам се театар. ских подвига Бранка Гавеле, чија је редитељска фантазија на београдској позорници устајала против конвенција и отварала нове путеве чак и по цену великих ризика која долазе од несхватања. Он је, ре као бих, неколико година давао печат мо. дерним схватањима у режији. Али никад не треба заборавити, из тог времена, ни велики значај редитеља Јурија Ракитина, који је дошао из школе Московског художественог театра, а од странаца, касније, ни значај Рудолфа Хецла, који је у Београд добегао гоњен хитлеризмом, Нешто

млађи, са њима је модерну режију засту-

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 6

пао и Јосип Колунџић, не само редитељ него и драмски писац. Али оно што ми је, као младом човеку било ближе, запамтио сам успон глумаца с којима је на београдску позорницу долазио један нов, нама ближи стил глуме око 1930. године или нешто мало раније. Двојицу међу њима, Рашу Плаовића и.Мату Милошевића, мо. ја генерација је још за време гимназијског школовања примала као носиоце нове позоришне естетике. Касније, они су ту нову реч изразили и као редитељи. Од сасвим младих, у оном времену, у авантардној режији на београдској сцени јавио се пред рат Бојан Ступица, доносећи нове и особене прилазе делу, нове тонове и боје у грађењу позоришне представе.

Питате и који су глумци давали печат томе периоду. У овако кратком осврту тешко је набројати сва имена неколиких генерација од оне Димитрија Гинића, Боже Николића, Марије Таборске, Жанке Стокић, Александра Златковића, Злате Марковац, Николе и Драгољуба Гошића, Душана Раденковића, Владете Драгутиновића, преко генерација Десе Дугалић, Љубинке Бобић, Даре Милошевић, Миливоја Живановића, Блаженке Каталинић, Не. венке Урбанове — до тадашње најмлађе којој је припадала Олга Спиридоновић.

У међуратном времену јавила су се и многа нова дела, многи нови писци. Свакако да је Мирослав“ Крлежа међу тим писцима био за младу публику најинспиративнији, не само у позоришној него и у читавој југословенској литератури уопште, Стари Нушић је за широку публику био највећа привлачност, па је и он пред крај живота ушао, са својим „Покојником", у воде социјалне литературе и освојио симпатије борбене треће галерије, која је имала врло развијен слух за критичке идеје.

Овај, као што видите, врло сажет осврт на београдски позоришни живот не може да мимомиђе, напротив, мора да истакне изванредну улогу Милана Предића на положају управника, у чијој су се личности врло срећно стекли и књижевно естетски и идејни погледи.

МИЛОШ ЈЕВТИБ:

Књижевни живот је у годинама измеБу два светска рата био у великој мери везан за часописе. И ви сте у неким сараЂивали. Били сте или учесник или сведок надреализма и социјалне књижевности и свих других књижевних појава. Шта ми слите'о међуратној књижевностиг Какав су значај имали књижевни часописи» Да ли је било тешко објавити књигу2 У којој су мери многобројне новине подржавале књигу и писца2

МИЛАН БОКОВИ:

Нема спора да је надреализам у време цветања разноврсних видова реализма о диграо врло значајну улогу, и уметнички, у првој својој фази и друштвено, у АРУтој. Надреалисти су најпре уносили у књижевни живот немир тражења, а после су допринели да се развије обавеза идејног опредељивања. Што се тиче социјалне књижевности, њени припадници нису били тако чврсто организовани као надреалисти. Пре би се могло рећи да је социјална уметност, не само књижевност, била, тако да кажем, дух времена, као неко служе ње народу, нека врста опредељености за критички однос према друштву. Дневни листови, „Политика“ на свој начин успе. шније него други, били су простори на којима су се живо кретали и утицали на расположења скоро сви иоле значајнији ствараоци. То време није, мислим, било У знаку кланова, говорећи уопште, иако је кланова било. Него више у широком идејном повезивању разних генерација и чак понекад разних естетских схватања. Можда се то и такво окупљање и повезивање најбоље види у часописима. Српски књижевни гласник је неговао своју традицију грађанске демократије, а исто. времено рачунао и на сарадњу књижевне и уметничке девице. А „Наша стварност" којој су печат давали комунисти, позивала је на сарадњу све оне чија је јавна реч бранила друштво од фашизирања. Нарочито је тако било у време појаве Народног фронта у западној Европи и гра. Банског рата у Шпанији. У том времену, уредници најбољих часописа и дневних листова, не сви разуме се, били су свесни опасности која се надноси над судбином света, иако не увек и довољно борбени у супротстављању тој опасности. Али, МОЛИМ Вас, та су стања била одвећ сложена. То време још чека праве и потпуне анализе, пре него што се о њему дође до поузданих синтеза.

МИЛАН БОКОВИЋ

Иначе, и то сте питали, било је и издавача, предњачио је „Нолит'; он је тада у прогресивном смислу био најдоследнији, — било је и других издавача који су, у мањој мери додуше, прихватали текстове борбене садржине, или критичке садржине. У сваком случају, многе књиге такве опредељености дошле су до читалаца.

Часописи, „Стожер“, „Млада. култура", . „Младост", београдска, пробијали су се, иако често забрањивани од цензора, до

својих читалаца.

МИЛОШ ЈЕВТИБ:

У јавности сте познати, друже Боковићу, и као доследни борац за такозвану масовну културу која је често потцењивана и одбацивана2 Шта мислите и као дутогодишњи председник им републичке и град ске Културно-просветне заједнице, о ма совној култури2г Да ли позитивно оцењу. јете настојања у овој области, почев Од акције описмењавања и развијања аматеризма, па до организовања културних програма у радним и сеоским срединама»

МИЛАН БОКОВИБ:

Они који су се залагали да се усред среди већа пажња на отклањање неких стања као што је висок проценат неписмених и низак степен јавне хигијене, да не помињем друго, уколико је протицало време добијали су, на жалост, нове потврде за своја стара непревазиђена мишљења. Данас се у целом свету и код нас осећа потреба да се људски живот хуманизује пре свега заштитом околине у којој човек живи. Одбраном телесног и душевног здравља од разноврсних и стихијски неконтролисаних с фактора обезвређивања живота. Понекад се чини да су људи угрожени као рибе у загађеним водама. Кад је реч о елементарној култури или оном минимуму цивилизованог понашања који би заједно са обавезном елементарном писменошћу морао да има снагу законске принуде у интересу човека, равнодушност ће само повећавати негативне последице. С тим у вези, ја сам уверен да културни програми у радним и сеоским срединама имају посредно велики значај. Исто тако, и развијање аматеризма и спортских дисциплина. Није потребно да сви људи буАу оратори, нити је то могућно постићи, али је могућно у великој мери научити децу да разложно кажу оно што хоће. Мислим да је исто тако и могућно и корисно развити уметнички и спортски аматери зам као функцију свестраног интересовања друштвене заједнице. Аматеризам се некад схватао као резервоар професионализма. Он може и то да буде, али је много важније да он живи и да доприноси задовољству људи и животној радости пре свега у својој средини.

МИЛОШ ЈЕВТИЋ:

Шта у послератном животу Београда пре свега, свеједно да ли је реч о институцији, манифестацији или једној представи, има трајну вредност, па је већ постало део наше театарске историје2 Којих бисте, рецимо, десет или свеједно који број послератних представа оценили као нај. боље2 Који су позоришни уметници нарочито задужили ово време2 |

МИЛАН БОКОВИБ: у

Као сарадник „Историје Београда", чији је главни уредник“ професор доктор Васа Чубриловић, био сам пред истим тим питањем, јер сам писао о позоришту у Београду до првог светског рата и од првог светског рата до 1968, када је обележаван један век Народног позоришта, прве овакве установе у Србији и Београду која је и остала до данас. Али, да скренем пажњу на неке тешкоће, Кад се, на пример, пише историја о ратовима, онда се сви фарови упере на војсковођу као на личност која управља биткама. Немогућно је и било би врло погрешно кад би се ис. торија позбришта свела на идеје и орга. низаторску активност његових руководи“ лаца. Пишући и о њима главна пажња мора да се посвети онима који стварају

представу, а то је по правилу много људи, .

Зато, кад пишемо о старом или данашњем позоришту, морамо да говоримо о они. ма који непосредно стварају представу. А њих је много и њихови односи су сложе · ни и изукрштани .Могућно је, пре свега,

као о трајној вредности, како сте рекли, говорити самоо ономе што се дефинитивно завршило, Нпр. у Београду више нема оног позоришта на Шрвеном крсту,оног његовог духа тачније речено, из кога су се рађале представе „Смрт трговачког путника „или „Мачка на усијаном лименом крову. То је већ историја. Ипак, у Београду је мно-

то више онога духа који траје и о којем

се не може говорити само у прошлом времену, јер још живи и ствара.

Позоришни живот се разгранао, про. менио се. Талената, великих талената било је и некада. Сада су и редитељи и глумци пре свега у школском смислу много образованији, а публика бројнија, док позориште живи и ради окружено мно. гим врло примамљивим спектаклима на спортским стадионима, биоскопским пала: тнима, концертним дворанама, а уз то све су те атрактивне манифестације, преко телевизије, још усељене човеку у стан. Сад позориште мора да се бори за своје место. Ако неће да прави компромисе, мора да

"чува уметнички углед и то није ни лако

ни једноставно. Па ипак, пре овота рата двадесет реприза се сматрало као велики успех. Сада имамо и ПР која је за три године доживела преко 250 реприза. Значи, представу коју су у том времену, релативно стадиона на последњој утакмици између мадридског „Реала“ и „Црвене звезде". Постало. је готово сасвим. обично, на пример у Југословенском драмском позори: шту, да се представа понови сто пута.

Поставимо ли питање шта публику највише може да привуче; најприближнији одговор би био, ја бар тако мислим глумац. Али, глумац и данас још треба да Аобије текст, дело, писца. Онај ко седи у гледалишту. жели да чује реч која одговара на његова питања, питања његовог времена. Значи, тражи реч свог савременика, писца свога времена. Позориште се упорно мора залагати за свога писца. Али култура има и своје континуитете, Има писаца који су нам блиски као да живе с нама, иако нас од њих деле деценије или векови. Класика, старија или млађа, може да. буде и наш живот у позоришту, Сетимо се да је у Југословенском драмском за двадесет пет година био на почетку Држићев „Аундо Мароје" Бојана Ступице, Мире Ступице, Јозе Лауренчића и осталих, а после четврт века Сухово-Кобилина „Тарелкинова смрт" Бранка Плеше, Николе Симића, Мио драга Радовановића и свих осталих заједно са статистима. Сетимо се, такође, да између те две представе стоје као споменици понекад, „Јегар Буличов'“ Горког, Мате Милошевића, Миливоја Живановића, Рахеле Ферари и других, „Федра" Жана Расина, Милана Дединца, Томислава Танхофера, Марије Црнобори и других, „Ожалошћена породица". Нушића, Мате Милошеви: ћа, Миливоја Живановића и других, све до „Таоца", „Тангоа" и „Мистер долара" Мирослава Беловића, „Прљавих руку" Боре Драшковића, „Хамлета" и „Варвара" Стеве Жигона, да чак и у таквом једном списку нису поменуте све најбоље представе само једног позоришта. У Народном позоришту незаборавне су улоге у Клајновој „Шуми", у Гавелином „Хенрику ТУ" Шекспировом, у Крлежиним „Глембајевима" и Вајадовој „Лепези леди Виндермир", улоге Раше Плаовића, Љубише Јовановића, Невенке Урбанове. Треба се, кад говорим о београдском позоришту уопште, у целини, сетити нових тенерација глумаца као што су Бранко Плеша, Јован Милићевић, Љиљана Крстић, Ксенија Јовановић, Љуба Тадић, Северин Бјелић, Оливера Марковић, Мира Бањац, Васа Пантелић, Стево Жигон, Раде Марковић, Стојан Дечермић, Миодраг Петровић-Чкаља, Буза Стојиљковић, Зоран Радмиловић, Маја Димитријевић, Милан Пузић, Бранислав Јеримић, Ружица Сокић, Зоран Ристановић, Славко Симић, Марко Тодоровић, Радмила Андрић, Никола Симић, гаумпци генерације Миште Јанкетића, Светлане Бојковић, Мирјане Вукојичић... Сетити се да је између Милана Ајваза и Александра Берчека равно пола века.

Стално ова моја помињања имена и наслова остају, чини ми се, непотпуни, али ипак претпостављам да говоре о томе да десет одабраних представа за ових три. десет година не би била правично састављена антологија, уосталом као и свака антологија. МИЛОШ ЈЕВТИЋ: _

Молим, Вас да на крају разговора, по нашем обичају, кажете у чему видите и налазите смисао сопственог живота и живога готово сваког човека.

МИЛАН БОКОВИ:

Културни напредак, као планиран и свестан напор да се постигне депши, људскији живот колектива, а то ће рећи и сваког појединца у њему, део је оног општег плана којим се баве свако време и свако друштво. Мислим, разуме се, на цивилизована друштва, или она у која продире цивилизација. Тај напор је врло сложен. Он претпоставља визију која је заснована на конкретним, практичним мо гућностима и потребама, али та визија зависи и од непредвидљивих околности. Стваралачки резултати у науци, као п уметности, не могу да се планирају. Њи-

ма се тежи и обавезни смо да им обезбе-

Њујемо услове. Може се добити и више него што се жели, али може понекад и мање, Често мање. Основно је, рекао бих, да стрпљивом _упорношћу или упорном стрпљивошћу те услове стварамо, као што је основно да верујемо у. функцију науке и уметности, функцију културе. То значи да одржавамо и развијамо свој однос према њима. Талентованих људи увек има. Треба чинити све што је могућно да се

' њихови таленти искажу, да се развију. Је.

дан истински талентован човек увек више остави потомству него што су савремени. ци уложили у њега, у његово образовање, у његов рад, у материјална средства 'неопходна за његов рад. Не могу ипак пре. ћутати да не верујем у талентоване нераднике. Радом се пре свега постиже" напредак у свему па и у уметности, у култури.

Део интервјуа емитованог на Другом програму Радио Београда. ; ,

кратком, гледала два препуна