Књижевне новине
ДОГАБАЈИ
ЦРНИ ОРФЕЈ – ТРИБУН УНИВЕРЗАЛНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ |
Поводом додељивања Златног ве нца ХТУ струшких вечери
поезије Леополду Седару Сенгору
МНОГИ наши песници који су прошли исти пут и добровољно понели слично бреме судбине као Леополд Седар Сенгор знају колико је тежак пут на коме се преПАУН некад прожимају и сливају, а некад супротстављају — личност песника и личност трибуна, посленика и поданика народне слободе. Знамо, такође, колико је потребно мудрости да се пробије пут у ново и не одбаци све оно старо што би
"могло бити џуткано у ново, а могло би се
и изгубити ако се непажљиво одбаци.
Близу Зеленог рта, полуострва посталог од античких вулканских острва, рођен је на обали Атлантика у месташцу Жоал ла Португезу песник Леополд Сенгор. За његову поезију нашли су многи праве речи. Жан Русело, Француски песник, каже да је „широко и дуго кретање његовог гласа израз мелодије и звукова црног континента", а Пјер Сегерс налази истину рекавши да је „то поезија која извире из свога: тла", док сам Сенгор вели да би желео да му песма буде певана и играна, онако како је то и данас у Африци, зна чи да буде синтеза више уметности. За нас који читамо Сенторове стихове, и без игре и песме, Сенторова песма и игра и пева.
У својим есејима „Језик и поезија Шрне Африке", 1954, „Допринос прначке поезије", 1953, „Црначко-афричка естетика", 1957, као п есејима о слободи и црначко-афричком хуманизму, и многим АРУтим, Сенгор је развијао своју хуманистичку мисао о недељивости света. „Поезија не сме пропасти. Иначе, где би била нада света“ — пише Сентор 1954.
Збирке песама: „Песме сенке", 1945, „Шрне хостије (нафора)", 1948, „Етиопске песме", 1956, „Ноктурна", 1961. и „Писма са ивернажа"“ и још 2 књиге предвиђене да се појаве ове године: „Велике елегије", и „Октобарске песме", — чине поетски опус Леополда Сенгора. Р
Његови есеји су прилог хуманизацији света, прилог стварању универзалне цивилизације. И сам, као човек, Леополд Сенгор је изразити хуманиста. Као политичар, он сматра да Сенегал и Африка морају наћи свој сопствени пут у социјализам. Иначе, Сентор је рано почео пут политичара и борца: министар за науку Француске од 1955—1958. у кабинету Едгара Фора, овај истакнути државник од 1958. године постаје привремени председник, а од 1960. године изабрани председник Републике Сенегал. Сенгор је и почасни доктор 22 светска универзитета, носилац 12 значајних књижевних награда, а у светској енциклопедији литературе пише да је пре. вођен на 11 језика, што је — одмах можемо рећи — нетачно, јер међу цитираним језицима нема ниједног југословенског, а познато је да је Сенгор превођен и на наше језике.
Њеегове песме су прилог ризници светске поезије. Овај велики песник, најпознатији живи песник афричког тла, да би изразио осећања своје сабраће, сплиће летенде и митове, шумове дивљих трава и савана, притајене звуке џунгле, ветар пустиње, и гргорење вода које се боре да избију на слободу, у јединствену и разнодику мелодију побуне и тишине, страсти и нежности. Пева широко, хумано, стихом библије и легенде, своју поруку њубави земљи и човеку. то не само прном човеку, већ човеку уопште, Сенторова песма је глас Шрног Контитента. на коме реч није изгубила музичку вредност и митску моћ. А читаво њетово дело израста из његовог малог села са обале Атлантика које је космос у малом, древна мудрост и борба за човеково живљење. Мосталом, није редак случај у литератури да. писап великог талента. своје мало село, завичај, долину или планину рашири до космичких размера.
» Време киша које сада почиње У Сенегалу н закује људе и војске у непокретност.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10
за имена из,
Све његове песме писане су за одређене инструменте Африке, оне се говоре уз музику или певају, али ми их осећамо и без инструмената, у слуху, и непеване, чујемо бубњеве, тал-мбате, кхаламе, и м-балакхе, кбре и соронте, горонге, болонге и балафонге, табале и сабаре, Ђунт-ђунгове и там-тамове, већ саме звучне спреге ових речи оживљавају нам звуке Африке, легенди — богова, царева, принцеза, духова — дочаравају древну прошлост и чупају на светлост дубоко корење ове културе и ове поезије, за коју неки кажу да је под утицајем Рембоа и Бодлера, а други помињу Сен-Џон. Перса и Клодела, ваљда због дугог стиха, којим оглавном Сенгор пише. „Ако хоће да нам нађу учитеље, паметније би било да их траже са афричке стране, — пише сам Сенгор. Мени се чини да је ова аутентична поезија слична самосвојном Астуријасу Неруди, Лорки или Витману, а највише себи самој. Дуга поетска реченица, дуги дах, дубоки корени, велике даљине и широки простори за орловско око, за оне понорне и увек поновне дубине живљења и борбе човека.
Жива историја Африке, вековима под влашћу туђина, стрепећи од даљег целања народа и култура, од „балканизације" — како је рекао Сенгор, ова поезија тежи не само синтези афричке уметности, нето њен аутор жели да створи велику заједницу култура на тлу Африке. Сенгор сматра да ни безброј језика афричких нису баријера, а ни друге различитости. О о4носу према белцима у Африци каже: „Ми не само што не мрзимо белце европског порекла који живе у Африпи, већ их чак сматрамо с" равноправним Африканцима" И даље: „Оно што ми њима не признајемо — то је да имају већа права а мање обавезе од Црнаца и Азијаца." Сенгор товори и о будућности: „Мир је у сваком случају услов универзалне цивиАизације, која ће бити заједничко дело свих континената, свих раса и свих народа". 3
Мало ми познајемо овај нови велики црни свет, свет безброј култура, Африку о којој је још некада надахнуто писао Растко Петровић. Као да још нисмо ушли на отворена врата, а Сенгор тако често говори о отвореним вратима своје земље. Песма, игра, култура и слика тамо су део живота, а културни радник се не бори за аутономну или издвојену културу, он се пре свега бори за слободу која је предуслов стварања аутентичне културе. То је схватање и Сенгора, изразитог представ-
"ника афричког тла, оне уметничке узавре-
ле Африке, која се Западу наметнула снатом новине, свежине, богатства нових слика и раскошних боја, и која целом свету нуди отворено своје мисли и ритмове, и» ражене сопственим симболима, неочекиваним и изненађујуће свежим метафорама. Мудрост Африке као да је ближа источњачкој мудрости него картезјанском духу и рационалности западног света. Насупрот томе. Сенгорова поезија је слила у себе особине песника древне Африке, он је сажео у њој и тражења многих савремених песника, успевши да у својој личности сједини визионарске снове афричког тла са смислом за политичку ствар. ност, и да буде сањар и у политици. Леополд Седар Сентор није узалуд назван Црним Орфејем. Рођен, као што ре космо, на самом тлу црне Африке где се отварају видици Атлантика, провео је детињство са чобанима својих серерских сеаа, у живописном куту, играјући се на обали и сањајући даљине. Умео је да осаушкује звук траве, шума, таласа, али и гласове бића из маште. Оживеле су у њему личности из народних бајки, оне приче које Сенегалка из уздржаности и стидљивости, а можда и из гордости, не може да прича одраслима, нити да пева храброст и умешност мужа, јер се то не пристоји, нето сву своју фантазију и љубав преноси деци причајући бајке: о злим и добрим дусима, о крокодилима чуварима извора, о чудним воденим змијама, о свуда присутним душама предака... Причала му је мати, а причао му је и ујак, те древне бајке које су остале да живе у апши осетљивог дечака. Учио је прво у
УСРЕТ ПЕСНИКА ИЗ ВЕЛИКОГ БРОЈА НИЗА КЊИЖЕВНИХ МАНИФЕСТАЦИЈА — ПОЕТСКИХ РЕСИТАЛА, КАО Што СУ, НА ПРИМЕР, БИЛИ: МАКЕДОНСКА ПОЕЗИЈА Ђ ЗИЈЕ СЛАВКА ЈАНЕВСКОГ, ПОЕЗИ-
НАСТАЛА ИЗМЕБУ ДВЕ СТРУГЕ, ВОЈВОБАНСКА ПОЕЗИЈА, ВЕЧЕ ПОЕ 5.
ЈА ОТПОРА, СИМПОЗИЈУМ СА ТЕМОМ „ПОЕЗИЈА КРОЗ ОТПОР, РЕВОЛУЦИЈУ И СЛОБОДУ“ И ДР. НА СЛИЦИ: ТРЕНУТАК КАДА ДИРЕКТОР СТРУШКИХ ВЕЧЕРИ, КЊИЖЕВНИК МАТЕЈА МАТЕВСКИ, ПРЕДАЈЕ ЗЛАТНИ ВЕНАЦ ХТУ СТРУШКИХ ВЕЧЕРИ ПОБЗИЈЕ ЛЕОПОЛДУ СЕДАРУ СЕНГОРУ,
Леополд Седар ПОН НЕ и ИМ
ХТУ СТРУШКЕ ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ, ИЗВАНРЕДНО ОРГАНИЗОВАНИ С ЗЕМАЉА, БИЛЕ СУ, У ИСТИ МАХ, ПРИЛИКА ЗА ОДРЖАВАЊЕ ЦЕЛОГ
Песма пролећа
За једну девојку ружичастих пета
1
Пењу се по небу искони умивене песме тица
Зелени мирис траве пење се у априлу
Чујем дах зоре, облаке беле мојих завеса покреће
Шујем песму сунца што слеће на моје распеване капке
Осећам као неко дисање и сећање на Наету као да на мо,
И крв моја завереничка против венама
Ти си то, моја пријатељице, слушај топли неког другог континента
м голом потиљку подрхтава
моје воље добује ми У дах Африке са
а једара рода. нта
(0 слушај кад клизе ласти слеђана крила од плаветнил Слушај шуштање бело и црно на ивицама разапетих Слушај поруку пролећа, другог неког доба другог неког контине Слушај поруку Африке далеке и песму твоје крви
Ослушкујем сокове априла који певају у твојим жилама,
Ш
Рекох ти: — Ослушкуј тишину под пламтећим гневом олује
Глас Африке који лебди над бесом-дугих топова · Глас твог срца твоје крви слушај је испод главе: полуделе од твојих кжрикова Је ли то њена кривица што је бог-од ње тражио-првенце њених жетви Најлепше класје и најлетша тела пажљиво изабрана између хиљаду народа · Је ли то њена кривица што јој бог претвара синове у шибе |
за кажњавање најбољег народа Слушај њен модри глас у ваздуху опраном од мржње, погледај Приносиоце жртви како.тросипају вино по хумкама Глас трепти од узбуђења од ког задрхте тела под топлим дахом априла. Он најављује љубавно ишчекивање обнове у грозници овога пролећа Живот који расплаче два новорођенчета на ивици јаме гроба. Он говори о твом пољупцу снажнијем од мржње и смрти У дну твојих узнемирених, очију осећам мирноћу блештаве светлости лета. Удишем међу твојим брежуљцима благо пијанство жетви. ЊЕ та роса светлости дрхтавих крила твојих ноздрва! А твоја уста су као пупољак који бубри на сунцу И као ружа боје старог вина што ће се расцветати од песме твојих усана. Слушај поруку, моја тамна пријатељице ружичастих мета
Мујем како ти клија срце ћилибарско у тишини и Пролећу.
5 и
УРАГАН
Уратам шида све око мене
Ураган чупа у мени лишће и мролазне речи.
Ковитлаци страсти звижде у тишини
А мир је над вихором сувим и над бегом биваковања (над мртвим ходом
војске)
Ти Ветре, страсни Ветре чисти, Ветре младости, сагори сваки цвет сваку мисао е лажн;
Чим падне поново песак над тихе сметове срца. Ц
Жено, заустави свој покрет кипа а ви, децо, итре своје и смехове од
„ - 4 Е . слоноваче,
ека прогута твој глас са твојим телом, нека осуши мирис твоје пути
Пламен који обасјава моју ноћ, као стуб, као палма.
Сажежи моје усне крвљу, Душе, удахни живот у жице моје корс
Да се подигне моја песма чиста као злато Галама.
својој земљи, у Дакару, и наставио да ма--
шта о узбудљивом детињству и поезији, али и о будућем животу својих земљака, о животу који је желео да измени. Учио је онда у Франпуској, тле је у чувеном Лицеју Луј Ле Гранд и на Сорбони завршио класичне студије. Живео је дуго као професор грчког и латинског у Туру. предавао затим у гимназији у Паризу, за владао француским језиком до савршенства, осетио вредност француске културе, лотакао се галскот духа и успео да нам француским језиком оживи не само ле тенде црне Африке, легенде својих предака, свог детињства и родног краја коти остаје трајни извор његових инспирација, и да их преда светској култури, него и дух нове пообуђене Африке. Пошао је у рат и заробљен код Лоаре. М наставио 1е да се бори у покрету отпора Француске где је прошао школу борбе сличну оној нашој у ослободилачком рату,
са најбољим синовима Француске.
Ишао је изузетно тешким путем, том по ивицама само реско осветљеном стазом уметности и народног опстанка, из међу та два брида (као и многи, овде КОД нас, слични њему, час више писци, час више револуционари и трибини), а у звезданим тренуцима те две светле ивице су се сливале. Било би то онда славље душе
великог песника.
Мира Алечковић
другујући
МОЛИТВА МАСКАМА
Маске! О маске! 4 Маско црна маско црвена, ви маске бела им црна Маске са четири стране одакле допире Дух Ја вас поздрављам у тишини! не последњег тебе, праоче са тлавом лава ' и чувате ово место забрављено за осмех жена, за сва џех кој Би прочишћавате ваздух вечности ту где ја дишем прах знетин. сне на РА Маске с лицима без маске, очишћене од сваке јамице као од бо 1 које сложисте овај портрет, ово лице моје нагнуто над олтар бе, т6а По својој слици и прилици, слушајте ме! ' Паре Ево умире Африка царстава — то је азонија једне принцезе која Као и Европа с којом смо пупчаном врпцом везани. па а 2 Уперите своје укочене очи на децу вашу којој други заповедају Која дају свој живот као сиромах своје последње одело У Треба им одговорити да смо присутни на поновном рађањ С Потребни као што је квасац брашну белом. ИЕ Јер ко ће научити ритму мртви свет машина и топова2 Ко ће довикнути радосно да пробуди мртве и малишане у зоту Рецитв, ко да врати сећања на живот човеку распорених нада> · Кажу нам да смо људи памука кафе уља “ Кажу нам људи смрти.
Ми смо људи игре, ноге нам добијају снагу ударајући об тврду земљу
1 · (Превела Мира Алечковић)