Књижевне новине

СТАВОВИ

За прогресивно ангажовање писца

Наставак са Зи стране

вог стваралаштва не би требало никакав диктат, никаква одредница, да буде „звезда водиља". Њихова лична. неприкосновена, аутентична стваралачка визија, која проистиче из њих самих — њихова је једина „звезда водиља".

Књижевно стваралаштво се, углавном и претежно, бави људском судбином, а људска судбина је, као што рече Малро, метафизички а не политички проблем. Писац и када пише о себи, у ис то време пише о свима и свакоме, пише о животу и људским улесима. А салржаји књижевних дела, која се баве људским збивањима, више су горки и тешки, него распевани и ентузијазмом надахнути. Писац је по својој мисији позван да, поред сликања светлих страна живота, зарони и у таму, у белу ЉУдСКИХ ствари. Позван је и обавезан да, поред величања добра, указује и на зло, да то зао осуди и да га жигоше. Само хвалити, клицати, повлађивати и амино вати није увек доказ искрености. а најмање значи да се доследно стоји иза онога чему се кличе. повлађује и аминује. Књижевност је одувек била, јесте и биће савест људског друштва, непоткупкива ИСТИНА и ОГЛЕДАЛО ко је верно и истинито одражава живот и љулске сулбине. И ако се “ том ОГЛЕДАЛУ покаже нешто троудо им болесно, не треба збот тога РАЗБИЈАТИ ОГЛЕДАЛО. већ Болест лечити, а трулеж ампутирати и одбацити.

Следствено, под слободом књижевног стваралаштва мора да се подразуме и приказивање неких негативних, тамних страна, наше стварности. Оно што ружи и из витоперује дик и племениту сврху социјализма, треба им на литераран начин жигосати кроз сатиру или било који други књижевни облик. А дешавало се, и дешава се, да се и данас, када смо дале ко од доба Домановића или Нушића, због смелости да каже неке истине, писац проглашава „сумњивим лицем". Међутим, и у социјализму има приличан број Остапа Бендера и поклоника „златног тедета“. И зашто да је писпу забрањено да такве „социјалисти чке" фарисеје узме на нишанг - М. вези: с тим слободан сам да упитам: да ди су увек целисходне "избправдане забране овог или оног листа, ове или оне књигте2 Такве забране, уз ону помало смешну напомену — „због узнемиравања грађана", доносе се, рекао бих, олако, брзоплето и једнострано. Нисам против оправданих забрана, али сматрам да такве мере не би требало доносити без претходне консултације са одређеним, у ту сврху установљеним, књижевним форумима. Јер саме, за бране и цензуре, као такве. још из прошлости имају веома лошу репутацију, и више узнемира вају и провоцирају грађане, не толи забрањени текстови,

Камо лепе среће када би се за. брањивали листови и књиге „збот успављивања грађана, због одвраћања пажње грађана од 2к туелних, горућих, животних проблема помоћу свакојаких шунамагазина, криминалних пиштољ“ романа и опијум-прича! Ако се живот „ослободи“ од врења и немира, претвара се У жабокречину. Гробље је најмирније: тамо сву без разлике, „почивају у МИРУ.

Стојим иза речи_ Мирослава Крлеже који каже: „за социјализам бескомпромисно, а У литера» гури за слободу против било пи ве цензуре па била она им социјаАистичка... Људска глупост „остаје једнако глупом и у социјализ му. Ту је, рекао бих, један од 00 новних неспоразума: кад напада те социјалистичку глупост У нај ширем смислу те ријечи, нађе Бе увијек оних који ће вам импуту рати да нападате социјализам ·

Сматрам да је и комунистички и људски, да писац својим СРЕ ствима, обрађујући Аруиштвену, у носно чисто људску проблема ј рони испод ПОЛИО Ба гтлазуре ствари ип Па ЈЕ Није и не може да буде „и 5 : јатељски акт", ако писац, ист то и објективно, са идејно Бе ПНЕ позиција, изнесе на Видело сну што. је гдупо. Мислим А еђу погрешити ако устврдим РН нама и У нама има и нега

појава. које су У Пе. Зи ј ти , , А могу да бУдУ

такве, и те како, | предмет писања једног клин ника, Мислим, штавише, да ј

е и прикривање та политички штетније, слободно ука

прећуткивањ квих појава неголи отворено и зивање на њих. „ еба заборавити да у мн т Енгелс били и пи тенденциозног улеп та вања отварности ла о иу пали и Горки, у погледу слобод Зи жавнот стваралаштва, били ши ки, сушта супротност окрутном Ста

љиновом догма: з ждановским „инжењерима“ и „лекарима" људских душа, Сматрам да о свим проблемима треба отворено говорити и тиме створити услове за слободан развој књижевног стваралаштва, изборити се за мес. то које литератури, у самоуправном социјалистичком _ друштву, безрезервно припада. Гунђања по ћошковима и буџацима заменити слободним разматрањем свега онога што у нама тиња и што нас, на овај или онај начин, спутава или кочи у раду.

Прогресивно слободоумље је изузетан узлет и сјај људског Ауха, драгоцено својство које човека разликује од животиње и програмираног робота. То и такво слободоумље не би то било, када би морало да се повинује и покслава разним смерницама и директивама. Књижевно. стваралаштво, као чиста уметност, неприкосновено је и безгранично. А то значи. да књижевно стваралаштво, идејно и политички здраво, не може им не сме да буде лакировка. него објективна и цела, неустрашива ИСТИНА. Не смемо дозволнти да наше слабости, нагце странпутице, недоследности, девијације и негативности, „открива“ она дру га, нама идеолошки, супротна страна. Када бисмо то дозволили, то би несумњиво био по нас велики минус у сваком погледу.

Сасвим је друга ствар, ако се ради о доказаној неприја. тељској делатности. У таквом случају административне мере су неопходне и разумљиве. Треба да је јасно, да слобода књижевног стваралаштва не сме да укључује у себе и слободу рушења оних принципа на којима се изграђује нагле социталистичко друштвено уређење. У гранипама наше земље за рушитеља друштвеног поретка нема и не може да буде никакве, па ни стваралачке слободе. А знамо да се чак и под златотканом естетском одором може да крије рушилачка, антисоцијалистичка политичка идеја. Књижевно стваралаштво не би то било, када би се бавило поткопавањем темеља наше заједнипе. М вези с тим, мислим да би требало анализирати и испитати одређене идејне појаве у нашој издавачкој делатности, — основне оријентације и ставове људи који учествују у стварању и реализовању издавачких планова, однос према писцу и његовом делу, као и место и одговорност тих људи у издавачким саветима, односно одборима. Ако смо за нове облике и садржаје књижевне речи, за мерила која ће објективно и без априорних, усконационалних приступа, ценити дело аутора, онда онемогућимо монополе и кланољве, и ликвидирајмо, у колико их има, националистичка легла по нашим издавачким преду“ зећима и другим културним установама. Још бих указао на једну нездраву појаву међ, нама. Мислим да у неким југословенским писцима притајено тиња жар кратковидог и себичног национализма. Има и националистичке мржње и нетрпељивости, која се само притајила, узела друге облике, камуфлирала се, повукла у сенку. Свака част и поштовање светлим и великим традицијама и духовима наше националне прошлости, али 4) поштовање, које апсолутнозаслужујутисве тан и велики духови и традиције, престаје оног тренутка када се о њима почне националистички хистерисати у смислу оних изрека да „нико нема што Србин имаде“, или да на овом белом свету живе ни егзистирају само „бог и Хрвати“, Нису, дакле, овде у питању светли духови и традиције, него је реч о ускогрудом на ционализму.

Ништа под овим сунцем не може тако и толико да облагороди и препороди ум и срце човека, као добрим духом надахнота писана реч. Али у исти мах, ништа не може тако и толико да затрује и помрачи ум и срце човека, као злим духом надахнута писана реч. А најпогубнији и најстрашнији отров, који разара,

- туба и усмрћује умове и срца

људи, јесте ускогруди, себични и слепи национализам. Тај избезумљени напионализам представља највећу опасност за нашу вишенапионалну социјалистичку заједницу. Зато се против тог и таквог национализма морамо свим силама и свим средствима борити, уништавати га беспоштедно “ ма ком облику и ма где се он јављао.

Писац мора социјалистич ки ангажовано да реагује на све негативности нашег друштвено-политичког живота, да стреми у свом стваралаштву ка општој свељудској једнакости, ка интернационализму, им да на тај начин, буде активан судеоник у револуционарном препороду наше самоуправне социјалис тичке заједнице, поштујући, у духу истинске равноправности, све специфичности н разлике које, и поред опргвданих стремљења ка југословенском заједниш. тву, постоје у нашим народима и народностима.

'Никола Дреновац

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

ДИЛЕН ТОМАС

Баглеска поезија у А веку

Реч је, заправо, о поднаслову књиге Џофрија Терлија (Тћитеу) „Иронична жетва" недавно објављене код Едварда Арнолда, књите која је изазвала доста занимљивих коментара. Један од таквих коментара је у Тајмсовом литерарном додатку недавно објавио познати енглески песник и критичар Доналд Дејви.

Дејви, пре свега, каже да је у питању књига која је закаснила читавих двадесет година, јер је дело које објављује пренатлашено придавање пажње иронији у теорији и пракси енглеске поезије требало да се појави 1955, кад је то било чињенично стање енглеске поезије. Штавише, продужава Дејви, несумњиво да постоје још провинцијалне и колонијалне академије у којима су Ри чардсови „Принципи књижевне критике", „Седам типова амбигвитета" Емпсонових, Ливисови „Нови правци енглеске поезије" и Бруксова „Модерна поезија и традиција" кључне књиге које уз дижу иронично осећање као. не опходно потребно песнику дваде-

јеве књиге води читаоца управо ка уверењу да је третмам ироничне самосвести штит бопшт поетског стваралаштва, а реч је заправо о различитим врстама стерилног самозадовољства.

И не само то, у овој књизи има гласова још из веће удаљености. Ко се још бави извесним песмама Едит Ситвел (Терли вели за једну њену песму да је „међу најфинијим и најозбиљнијим песмама о рату у нашем времену"), кад је неко последњи пут чуо да. је Дилен Томас хваљен због „чистоте сензибилности и префињене снаге речи" или да је Томасов свет био успешан само зато што је он био Келт, итд.! Да ли је можда господин Терли, попут Рип Ван Винкла, повратник из једног неоплаканог света, или млади Турчин који је обишао круг и не знајући тог" Терлијева теза је да је Спендер био супериорнији

сетог века; прва половина Тери-

_ разноврсна.

као песник у ОАНОСУ на Одна, да усмеравај поглед ка њему добијамо, у исти мах, друкчију слику енглеске поезије тридесетих година и схватамо традицију која нас води ка Лоренсу пре но ка Хардију, ка Елиотовој поезији више но ка његовој критици, и ка Вилфреду Овену рађе но ка Едварду Томасу и која се, данас, развија у Теду Хјузу више но у Филипу Ларкину... Младом чи таоцу оваква позиција личи на „ортодоксију 1950-тих' на ексху. мирану ситуацију која нема много утицаја на данашњу. Критичка позиција Терлијева је, вели Дејви, не нео-класицистичка, већ много старија, она. се, штавише, мимоилази са аргументима и доказима који су последње чиме се аутор ове књиге бави.

Лутеви реализма

Судећи по изузетно живом „раз говору" поводом књиге П. Палијевског „Путеви реализма" која се појавила прошле године у из дању „Савременика"“, разговору који се протеже на више од педесет страна московског часописа „Питања с" књижевности“ бр. 8 1975. — ова књига је мора бити веома вредна и данас свакако потребна. Реч је о књизи коју ни сами учесници разговора, деветоро истакнутих совјетских критичара и стваралаца, нису дефинитивно сврстаћли ни у књиге критике, ни у књиге књижевно-теоретских расправа, признајући јој припадност и једним и другим и, штавише, понеке значајне одлике уметничког дела по себи.

Девет заједно објављених чланака очигледно је писано са познавањем сваког аутора са садржином претходних текстова, па континуитет разговора као и коментарисање појединих изречених у њима тумачења чине да се о књизи стекне представа богатија од сваке друге коју би и најбољи приказ могао пружити. У исто време, није лако дати за право једном или другом аутору у згу снутој њиховој полемици не само о конкретном, везаном за поједине одељке књиге о којој се водила реч, већ и о ширем, о књижевно-теоретском ка чему или до чега је књига сама водила, јер свака аргументација _ углавном има. добре. разлоге, што потврђује и вредност књиге.

Књига Палијевског састављена је од његових чланака писаних у времену последњих десет им више година. Тематски, она је Од првог чланка „Уметничко дело", са везивањем за Белинског и Доброљубова и третманом књижевног дела као „живог, непоновљивог света" чији су сви елементи испуњени смислом за којим треба трагати не губећи из вида целину коју остварују, са анализом Толстојевот Хаџи-Мурата „где се фина уметничка интуиција и научна анализа сливају у једно", преко чланака као што су „О структурализму у науци о књижевности", „На граници уметности и науке", „Мера научности", мили „Експериментална књижевност", „Документ у савременој литератури", „Поводом појма геније", до чланака о Булгакову, Фокнеру („Пут Вилијема Фокнера према реализму"), Греаму Грину, Михаилу Шолохову. Готово сваки од чланака изазвао је мање или више бурну реакцију. Било да су у питању одушевљена прихватања (најчеш ће уз чланак „Поводом појма геније" — „сјајни памфлет" у коме су „нештедимице разоткривени типови и модели тенијалисања,

карактеристични __за авангардистичке струје века, све: до шарлатанства“), полемични при:

лази (чланку о Шолохову, на при. мер: „Ево дубокот новаторскот рада о Шолохову, тде се реч овог писца покушава интерпретирати у светској мисли књижевности о човеку — народна истина целине која крчи себи пут преко узајамног уништавања крајности", пише А. Ањински; „Мислим да је ТПолохов тумачен сувише једнострано, то јест неправилно", вели В. Гусев; „Чини ми се да је то, уза сву спорност, један од нај дубљих у зборнику", кажеза исти чланак С. Ломинадзе, и слично) или је реч о обухватнијим оцена: ма, готово су редовно присутне похвале изузетном таленту, великом знању, ширини, свестраности и надахнућу аутора књиге. Мож да је, судећи према коментару самог писца књиге, којему је он дао наслов „Да би се ишло на пред", суштина најбоље изражена у чланку И. Золотуског. „То није покушај — каже он — да се споља повеже прошлост и садапе њост, да се оне помире и да се изгради позитивни ланац који би нам сутерирао племениту мисао о непрекидности. То је сједиња. пање унутар себе противречно, враћање да се добије светлост која није узета да би се у њој са тледао сам и да би сагледао своје време. (...) П. Палтјевски не иште понављање, већ обнављање, али обнављање почетка како је говорио Бахтин", ,

Велимир Милошевић

Мастило које пламти

Писати песме — бити Мастило које пламти

А онда вино пити А онда умирати

Сићи на земљу тихо Низ вечност низ слепило

Да не примети нико Шта је на небу било

љубити макове руже Вртове зачуђене

Да не остану тужне Строфе недоречене

Снити у неком добу Заумном умне снове

По рођеноме тробу Гајити божурове

Писатци песме — бити Мастило које букти

А онда вино пити до касно после смрти,

МАСТИКА

Мастико мевај — блесни Да затрепере брезе

Страшно је у мојој песми Заноћити без звезде

Кад плану крила — лети Из пламена — ласто

Плавог се неба. сетих И поста — љубичасто

И везах небом очи И склопити их не смем

Гледам како се точи Пламен у моје песме

Док ватра ме одева Ко фина измаглица

На небу итица пева На небу пева птица

Мастико пепељаста Сва загасито бела

Буди ми бар та ласта. И певај из пепела.

Охрид, Струга, лето 1973/1975.

ЛЕТОПИС ЛЕТА >>

Писах лето — ласту Описивах југом

Једну љубичасту Звезду палих ружом

Горели ми прсти Писах шаком дланом

Пљуштали августи Засипали пламом

Јуришах у шуме У биље у влати

Од огња не умех Ни згасти ни сјати

Бежи из пламена. Из звука из тела

Да ниси жена. Већ би изгорела.

И спалих све то А само сам хтео

Да опишем лето Кад сам изгорео,

БОЖУР-ПОЉЕ

Божур-поље — чаша вина Бунар-небо — утопих се

Пало перо из висина Дубок бездан да опише

Сву наискап сунчаницу Сву наизуст божурасту Од пламена на мом лицу Маковц по небу расту

У дну душе врт чудесни У дну врта ружа тиха

љубнем ружин дах у песми У два ока у два стиха

Два ми срца у недрима Два пламена узвитлана

Једно ватра друго зима Једно звезда друго тама

Божур-поље -– чаша вина

Бунар-небо — утопих се /

Пало перо сред дубина Дубок бездан да потпише,

ћ

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11