Књижевне новине

ПРИЗНАЊА

%

КРУНА АНРСКЕ МУДРОСТИ

На вест о додељивању Његошеве награде Блажу Конеском

(0562) СТИХ БЛАЖЕ КОНЕСКОГ читљив и једноставан на први поглед, у својим структурама крије веома сублимирано, упечатљиво искуство о македонској земЉи, македонском „човеку, о историјском догађају, миту и легенди, као и величини човековог хода ка свом вековном сну, својој слободној будућности... Међутим, ништа мање је и паралелно с тим у овој поезији присутан један, богато вариран, соноран глас, чежњив и дрхтав звук с интроспективне жице интимних песникових расположења. Критика је већ указала на рафинованост тога лиризма, његову непосредност, спонтаност и лепршавост меких боја. Оно што плени око и дух, поред осталог, то је усклађеност тих боја у раму Аирске слике испуњене животношћу, звуцима и соковима природе и човековог сентимента („Раж", „Пшеница", „Бура", „Пустиња", „Поноћ", „Игра с дететом", „Ружа", „Галеб", „Дуб“ и др. у збиркама „Песме" и „Везиља"). Чак и у песмама од којих је компонован циклус „Стерна", објављен у другом издању „Везиље" (1961), у којима се варирају митски симболи и архетипски садржаји историјског народног памћења (песме „Стерна", „Одузимање снаге", „Болани Дојчин") лирски се феномен у вертикали субјективног осећања открива свим својим примарним значењима и раскошно доказује њихову усклаЊеност са феноменима историјске или митолошке свести.

Стерна прети поплавом, прети уништењем, али је и човек ту да се бори и одолева њеним претњама још од времена

Марка Краљевића, који је — према народном предању и казивању Марка К. Цепенкова — затворио ту воду — стихију

испод Маркових кула, у Трилепу, спасавши на тај начин Прилепско поље да не постане као Охридско језеро.

Како укротити ту горопад природе,а не постати и сам њен део2 Како је надвладати и безумљу слепих сила у њој не допустити да овлада тобом, без обзира из којег си времена и да ли твој пркос заговара легенда или те на отпор вуче само сазнање о људској угрожености у конкретним условима данашњице2 Постоји код Конеског, не само у овој песми, једна стоичка и продуховљена раван идентификације — човек и легенда су, наиме, два дица једне исте појаве натчовечанске борбе за опстанак пред чељустима мрачних сила разарања животних основа. Зати, снувши Стерну чиме је год могао, он, Марко Краљевић или песник, или једноставно човек, свеједно, за тренутак се сасвим усправио, удахнувши целом душом ваздух и тишину, али је тада чуо

неко се под земљом, далеко, кикоће као да је прекрио уста дланом!

Претрнух.

И ево опет је ноћ и опет је позно доба. Сви спавају, а ја сам изгубио сан. Бучи ми Стерна у ушима као никад, као да је претекла сва у мене

овде, у груди, -

и по дамтрима '

ми надолазе тамне подземне воде

без престанка,

као да ја стварам Стерну

и треба да изрекнем њену реча

Мислим да се ова песма не може значењски „дешифрирати" уколико се не схвати њен, асоцијативно раскошан, метафорички смисао. Стерна је, у ствари, значењски веома слојевита метафора противуречне човекове природе, добра им зла у његовим хтењима, неимарског и рушилачког у његовој свести и инстинктима, разумног и нагонског у његовом бићу... Летенда је овде само полазна инспиративна тачка, мотив-подстицај, мисао-водиља, енертија историјског времена, дубина, Од којих се кругови лирских мотивација У вертикали шире све више навише, према нашем времену и сензибилитету данашњег човека. Подсетимо се

као да ја стварам Стерну и треба да изрекнем њену реч.

— каже песник и двоумљења нема да се изнад тога последњег мотивацијскот круга

распознају црте једног упаниченог лика,

који — после свега што је доживео У сусрету са Стерном, у бици са њеном стихијом — више стрепи од њене утваре у себи самом него од њене руке у земљиним чељустима. с „Просту и строгу македонску песму Конески. је и пре и после „Везиље" тражио и налазио, дакле, у мотивским пределима где су се, кроз лирски грч, у пуном смислу речи идентификовали - митски фепомени и субјективни доживљај песников. Наиме, у лирској слици се инфлуенца митског разазнаје као јарка човекова ми'сао у маглуштинама времена. Актуализујући мит, Конески актуализује Антеја и с његовом митском снагом рачуна У свакој прилици — да подсети, да укаже, да улије поверење у незаустављив човеков ход и динамику историјских кретања. ОТУА његово обраћање Марку Краљевићу, Болану Дојчину, Григору Прличеву и др, а ни мање и'митовима из других група,

шта сакралног, соларног или овоземаљског акцента, од чијег спрезања. или прожима-

ња, ако тако можемо рећи, у највећој Г 1 какав ће бити интензитет и

мери завист 2 привода самих емисија (порука) песниковог лирског доживљаја. При свему томе

р жла да је душевне треба губити из в' > : но о код овог песника по У ово] поезији, она незаменљива, често варирана а оду“ век поп рја5 МЕ

јом се песнички опредмећује и критички

Мрошевића (Антологија „Савре-

1" Превод Владе ка поезија и проза, на српско“

мена македонс

хрватском језику, љачи; А. Спасов, М. Бурчинов и А. Солев).

га естетска константа ко.

Нолит, Београд, 1961, састав-

подразумева развојни лук, континуитет и величина овог лирски тако осебујног ру-

"кописа!

Разуме се, као поетска константа и као естетичка категорија, конкретно и начел-

но, сама душевност није богзна ка-

кав квалитет којим се у свакој прилици може махати као заставицом за распознавање естетских вредности песме, поготову данас када су више на цени извесни рационалнији инструментарији, стварно или тобоже прикладнији као песмотвори суд. чени са модерним човековим сензибилитетом. Отуд и становиште, или становипта, да је интими одавно одзвонило, да је тзв. лирика меких и нежних штимунга ствар прошлости... Све и да је тако, а имајући у виду интимистичко-исповедну лирику Б. Конеског ранијег и новијег датума (песме „Снег", „Ружа", „Виј", „Тишина", „Пролеће", „Врх“, „Смех", „Жртва", „Кавез", „Јутро", „Стабло“ и неке друге у збирци „Везиља", као и све песме из последње збирке „Записи")“ још увек остаје отворено питање о каквој је интими реч, а одмах затим — о каквој је интимистички интонираној песми речг Јер, као што гано може да буде шупаљ, тако и душа може да емитује лажну слику о својим безданима. Душа је и иначе често служила као параван слабим песницима, као што је и гано знао да буде пословично; „мудар" тројански коњ из којег у датом тренутку искачу све сами папирнати војници, без духа и душе, без оријентације у садашњости и крвне везе са минулим песничким писмом. Што се тиче Конеског, он је и певајући интиму знао шта хоће; додаћемо: знао је шта хоће и некад

и сад, још као сасвим млад уочи рата и

нешто касније кад се, спонтано, по диктату једног свог унутрашњег бруја, тако нежно и озбиљно _ истовремено = почео срцем и душом да исповеда, а и данас, ево, тридесет година касније, он, је круни своје лирске мудрости дописао још један знамен, нимало случајно, тако рећи програматски стамено и далековидо, поново оживевши слике свог душевног раскола једним поетским језиком пред чијом се животношћу и непосредношћу руши у парампарчад кула лажно-авангардистичког нарцизма и глуме пред животом и поезилом. Даровит песник, Конески је и необично песнички информирана и учена личност, па отуд и уверење да његова лирска имагинација не блуди несумце и свет који она душом обликује у стихове није тек обично подсећање на мудрост година, нето и на мудрост једне поетике којој је тодинама помодарски бацан прах у очи. Нешто од патине те мудрости, сједињене са носталгичним ехом трагичне спознаје о пролазности, налазимо. на, пр. у песми „Сат“, где је интими дат замах откровења. и где је лична катарза, чини се, само исходишни агенс отштијих, универзални јих мотивација стварности човекове судбине. А само је јаким личностима ДОпуштено. да душу тако открију као на длану, да је без снебивања, без сатисфакпије, чак и без уступака самима себи, покажу и себи и другима, да ЈОЈ допусте да она буде прва виолина и да своју песму оркестрирају сасвим лично, задивљујуће субјективистички, а да ипак стихови делују тако потресно као да је 'тратедија свих нас садржана у истини коју. откуцава било песникове душе. Можда би неко, пре“ видевши континуитет ове поезије, чак и с много разлога овај њен одсек свео на разину поезије меланхоличних расположења, жала за младошћу, душевних ожиљака, оне скраме на души из чу десно једноставне, метафорички и естет ски вишезначне песме „Планина". Држећи се тога реда ствари у под утипајем таквих лојмова о овој поезији, он би чак без сумње и сам зажалио за митским симболима дискретно наговештеним или отворено означеним у претходним циклусима овог идејно и мотивски аутохтоног песништва. И, свакако, ко зна шта би му све пало на

памет о песмама какве су нпр. „Унук“, „Реуматизам", „Просјаци“ м неке друте, ако би случајно превидео да су и оне са-

мо поједини чинови једне исте људске

———————

г Не треба посебно наглашавати да томе лирском контексту припадају и песме Б. Конеског из циклуса „Из старог нотеса", мли оне песме које датирају од 1940— 1945. године.

„мањих и малих издавача, код издавача ван

Приштине) и. јарким бојама обојених ли-

"ња, усмеравајући читаоца од општег ка

БЛАЖЕ КОНЕСКИ

драме, а понегде и драме људскости, са којом ова поезија додирује извесна егзи-

стенцијална питања, само на изглед пери-,

ферна, сентиментална и приватна. „Записи" и јесу управо то: исечци или одломци једног трајања у времену и простору, једног сећања у димензији прошлости (димензији младости) која је много донеда и много однела, драме тога трајања и сећања у протицању с временом, када се најпосле тако људски схвати шта заправо значи оно једнолично и грозоморно тиктакање сата на витрини од којег се јавља гроза у костима, гроза која може бити и превладана, стишана, заборављена, али не може бити стишано ни заборављено сазнање да је заједно с њом, чаки с њом, у неповрат отишао и један део људ. ског живота! Укратко, поезија преврелот животног и песничког искуства, сам његтов сублимент, лирска мудрост у ранту историјске појаве песникове личности.

Миодраг Аруговац

НОВЕ КЊИГЕ ПРИШТИНСКОГ „ЈЕДИНСТВА

Својеврстан подвиг представљао би већ и сам покушај да се нотира колико нових књига домаћих писаца бива штампано током једне издавачке сезоне код тзв.

великих културних центара, а готово акутна обавеза критике била би да поуздано утврди шта је од те продукције у равни квалитативног просека књига штампаних код тзв. великих издавача и о којима се, целом сплету околности захваљујући, неупоредиво више говори, и шта, може бити, тај просек превазилази. О равноправности таквих књига, кад је реч о публицитету, нема, на жалост, још ни говора и сасвим је извесно да узроке што је таква ситуација не треба тражити само у неодгтоворности критике,

Један од тзв. мањих; „регионалних", издавача је и НИП „Јединство“ из Приштине које, већ дуже времена, улаже напоре да своју продукцију учини сталном, квалитетном и трајном. Споменимо стога, овом приликом — бар као подстицај за опсежније приступе и као први корак ка њима — неколико вредних и занимљивих књига библиотеке „Јединство“ које су недавно штампане.

Збирка приповедака „Рањено стабло", коју је написао писац средње тенерације Пера Стефановић (ово. је _његова друга књига приповедака), дело је веома лепе литерарне писмености и приповедачке вештине. Понекад фељтонске, понекад занимљиве превасходно због атрактивности амбијента којим се баве (мотиви из старе

кова који из њега израстају, Стефановићеве приче неретко достижу и раван универзалнијег литерарног опсервирања. У сваком случају, оне се уклапају у једну је динствену слику света насликану руком вештог и сензибилног мајстора који у о бичним околностима и збивањима уме да уочи несвакидашње вредности.

Међу збиркама песама пажње је вредна прва књига _ Јованке Савић-Вукановић „Просторне вертикале“ и, посебно, прва самостална збирка Мираша Мартиновића „Мит о трешњи". У овој другој песник по. лази у стваралачку авантуру, рекло би се, обрнутим путем; његово је дело својеврсна поетска анализа, разлагање идеје да-

те у виду једног симболичног језгра које

се, доцније, расцветава мноштвом значе-

конкретном.

Занимљива је и, у извесном смислу пионирска, збирка „Топле руке" —. панорама савремене турске поезије на Косову. Састављачи ове панораме су Бајрам Ибрахим Роговали и Искендер Музбег, а преводиоци на српско-хрватски Искендер Музбег, Садик Мисирли и Ариф Бозаџи. Десет песника ове панораме (најстарији је рођен 1935, а најмлађи 1954) могу да буду подстицај за утврђивање једног особеног поетског квалитета, али и за истраживање извора и традиције ове поезије, за компаративистичке студије укратко.

Објављена је, такође, и књига изабраних песама Фазила Хуснија Датларџе, славног турског савременог песника међународног гласа и прошлогодишњег добитника Златног венца Струшких вечери поезије. Избор песама је сачинио Неџати Закерија, преводилац на наш језик је Јусуф Су-

реја, а књига је опремљена предговором |

познатог турског писца Јашара Набија.

Стеван Тонтић Чудо у возу

Оно што ми се догодило у пословном возу

Сарајево — Београд, јесени 1974.

изгледа невероватно

озбиљан сам човек, стар 28, упола ме, значи, већ нема

и нема разлога да лажем

Што звиждуком, што криком

призвах дух свој, луталицу Погледај скитнице, рекох Обрати пажњу, дангубо!

Јао, шта је оно! — рече дух

Па то је кућа! — рекох ја

Гле, како постоји, како кров и прозоре има! — рече

Фантастично, фантастично! — рекох

Заиста постоји!

Гледај, тледај! — рече дух

То је река, незналице! — рекох ја Створи ли бог џи реку! — каза он Створи, створи, како да не, кућа је кућа а река река! — казах ја

" Јао, јао, види оно!

То је брег, брежуљак један, дечко мој! Страшно је леп, ту бих ја да живим!

— каже Страшно, страшно, ал ту већ живесмо младићу мој!

Ах, нешто се миче са још нечим,

господару! Ето: то је жена, а оно дете, сине! Може ли то бити, оче, још се и смеше! Може, може, ох, и ми се смешисмо псићу мој!

Мислим да је оно. коњ! — рече дух Јесте, посматраш коња, животињу чувену! Знао сам, толико су ми причали о њему! Радуј се, радуј, душе мој!

Тако је чудесно, ништа, ништа не схватам! Ни. ја, сине!

Сањам ли, можда сам луд, оче!

Не сањаш, не сањаш, хеј! стигосмо! Држи се за мене! — Излазимо!

шашавко мој!

Моје ЖИВО чудо

Хиљаду пута сам умро

хиљаду пута родио

знам шта је радост промене, радост обртања на точку

и знам, жено, мајко, оче, свиње и анђели

моји враташиа кроз која душу и реп провлачим Мој живот изводи чуда — хеј будале!

двојако рухо брат ми навлачи

окрени — обрни

главу У подземни зденац замаче

вади, суши, подмазује, пушта да се слободно сунча

људско чудо моје

Често ме смрт варала

хоћу-нећу, тамо-амо, кучка се извлачила

тражио сам је у шумама, јавним кућама, приликом помрачења

мало среће да имадох

на лас начин могао сам кући да се вратим

То је толико уплашило једног коња

у највећем трку сишао је с ума заволех га ко брата, више од себе сама. захвативши љубављу и јахача

нешто мало мање — али ту смо!

Читање новина

Мудраци. не читају новине — ја да! пре но што ме зора лизне волим да знам на чему сам пре но што меме усликају прелиставам рубрике са фотографијама. умрлих рубрике с неразвијеним фототрафитама рођених и пошто неколико тренутака саучествујем и након што ми се оно што душом називамо врати из јутарње шетње кроз чистилшште птаћакам се извесно време У новинама док се не нахраним док не доручкује утроба моја довољне количине туге н вода кроз рупе на панциру „ој пламен не потопи.

КЊИНЕВНЕНОВИЕ 3