Књижевне новине
ИНТЕРВЈУ
Истина је
увек
прогресивна
Разговор са истакнутим словеначким књижевником и акаде-
миком Братком Крефтом
СЛОВЕНАЧКИ књижевник и академик БРАТКО КРЕФТ је рођен 1905. године у Марибору. Славистику је студирао у Бе-
и Љубљани, где је и дипломирао, а 1939. године и докторирао с тезом „Шекспиров утицај на развој Пушкинове драматургије“. У љубљанском Словенском народном гледалишчу је редитељ од. 1930. године, а од 1946. године је и драматург овог театра. Од 1957. године је редовни професор за нову руску књижевност на Универзитету у Љубљани. Сада је џправник Института за језик Словеначке академије наука и уметности. !
Братко Крефт се у књижевности јавио 1924. године — када је у „Социјалисту" објавио прве новеле. Исте године у Марибору поставља свој драмски првенац „Немоћ“. Пет година касније објавио је роман „Човек са мртвачким лобањама“, а затим драме „Цељски грофови" (1932) и „Велика пунтарија" (1937), које су први
биле изведене на сцени Словенског народног гледалишча. Драма „Креатуре", такође настала у мебуратним годинама, изведена. је први пут у Љубљани 1935. а у Прагу 1937. године.
У послератним годинама објављене су и игране његове нове драме: „Крањски комедијанти“, „Тугомер“, „Балада о поручнику и Марјутки“ и „По бесконачном путу“, која је, у ствари, драмска биографија Франца Прешерна. Објавио је у овом времену и збирке новела „Повести из некадашњих дана“ и „Калварија. за селом“, затим књиге есеја „Портрети“, „Посланство словенског гледалишча“ и „Против ветра — за олују“, као и студије „Пушкин и Шекспир“, „Араматуршки фрагменти“ и „Позориште и револуција“.
Био је врло активан и као редитељ», најпре у опери и оперети, а затим и у драмским представама, а запажен је ин његов публицистички рад. Још као младић био је уредник „Младине“, а 1932. године је основао, уређивао и издавао мар. ксистички часопис „Књижевност“ — све „до његове забране 1936. године.
Обављао је више одговорних друштвених и културних дужности, посебно у славистичким и друтим организацијама. Редовни је члан Словеначке академије наука и уметности и дописни члан Југословенске и Македонске академије _ наука. Дописни је члан Матице српске. Председник је Југословенског и Међународног славистичког комитета.
756 Има више признања и одликовања, ме: зао ћу којима и Орден рада са црвеном за
ставом.
Милош Јевтић;
Друже Крефт, молили. бисмо Вас да нам кажете како гледате на књижевност. Је ли овај вид духовног и уметничког стваралаштва довољно ситуиран У свом времену џ у складу са својим временом: Мислите ли. да се данас на књижевност гледа са осећањем поштовања или потре
бе2
БРАТКО КРЕФТ: тничко стваралаштво
у данашњем времену није довољно пове»
зано са животом, него Јел ти 1 Јо обројним експер а нара зе“ рметизма. Мислим
ше апстрактизма им хе да се Уметничко стваралаштво пада не сме отргнути од: живота, то зн о: живог човека, од народа. Са те о 6 мислим, да смо мало закаснили. и у > · отишао, а ми трчимо за њим и још
смо ухватили.
не бих могао рећи да се на пе ност не гледа са осећањем но прва или потребе. Можда је само одн о се потребе тиче, У јавном смислу према лен. Премало чврст и, на другој н рани, премало можда и финансијски
ијално подупрт. " |Морадно-културно-политичко и на књижевност можда је слабо Ме ере: кругова, код неких ЉУДИ, КОЈИ ОВ ан ватно, несретни продукт, наш Пе
и имају књиге у свој
ког штва, и кој Е и више за декорацију. Ар АРУ тој страни мислим да смо с Ји ган Ало бринули да својим радом, МЕ дом за лепу књигу, за уметност Х пи одржимо контакт са широким
којег смо, иначе, пре Р је имала цела лева југослов Нава вност оног времена — и с 20 ај 5 ава Хрватској и Словенији... СЗА
опет да дођемо у Ко
Мислим да
ата имали и којег енска књиже-
нтакт. Али ако хо
рад у театруг Да ли је Ваш редитељски посао имао утицаја на Вашу драматургију, макар у занатском смислу2 Да ли сте радо режирали своје текстове» Шта, по Вама, театар значи за народ, за културно уздизање људи
БРАТКО КРЕФТ:
За мене лично је рад у театру значио доста, и то због тога што сам већ као гимназијалац покушао да пишем драме. И зато сам тако рано неке ствари и објавио. Нема за мене никакве разлике из међу драматике и режије, јер је то нераздвојно повезано. Узмите, на пример, Берта Брехта. Ја волим драматику (како Ви кажете драматургију у француском смислу), али, истовремено, не могу не волети театар. То је за мене једно те исто. Зато сам у једном свом чланку, већ пре рата, написао да заправо такозване књижевне драме нису драме. Драма тражи театар и театар тражи драму. Театар тражи писца и писац тражи театар. То је једна симбиоза, коју имате код Голдонија, код Молијера, код Шекспира, и Ибзен је био режисер, а и млади Герхард Хауптман био је режисер неко време такође. Режирао сам, на пример, и Шекспира и неке руске ствари, па и друге. АЛИ, морам признати радо сам режирао и своје ствари, и то зато што мислим да сам остварио и некакву своју, практичну драматургију. Хтео сам као режисер, на основу свог властитог текста, манифестирати у позоришту своја гледања на литературу и на театар. Тако сам лањске године режирао за прославу петстогодишњице словена чких сељачких буна своју „Велику буну". Хтео сам да покажем да нисам ни ретротрадни режисер ни ретроградни аутор. По мом мишљењу, била је то, у' једном смислу, авангардистичка представа, али не у оном данас доста помодном смислу — где се много пута нешто режијски направи на сцени само ради „штоса“. То ја никад нисам радио. Ја сам био васпитан у оно време кад су стварали велики револуционарни режисери Мајерхолд, Танров, Вахтангов.
И Мајерхолд је правио велике експерименте. На пример, његова режија „Ревизора", али он је поштовао Гогољев текст. Што је додавао, узимао је од самог Гогоља... А данас неки режисери текст и аутора уопште не поштују као што га не поштују ни филмски режисери, То је рђав “утицај филма на театар. ра, који је наш класик, или Држића, или н , поставити на главу, али онда правите од њега нешто што он није. Свој таленат у позоришту као режисер. или глумац докажите проналазећи, на пример, оно што је у Нушићу битно и вечно џ литерарном и позоришном смислу. У томе је позоришна уметност. Ако тако не би било, онда би то било обичан обртнички рад. Свако би то могао радити. Сувише се ради против добрих аутора... и против добре литературе уопште, Тако се на пример, догодило да. је један почетник, који није био ни нарочит ерудит у литератури, дописао текст код режије једног Шекспира!2 !
Театар много значи за сваки народ, и у данашње време, иако имамо радио, телевизију, кинематографе и још штошта. Али, театар, ако је заиста прави театар, живи театар, онда је он, поред универзитета и неких других институција, једна велика народна уметничка трибина. То је једина институција која егзистира у сваком друштву и код сваког народа, која је колективна, која директно говори, да тако кажем, маси. И зато није чудно што су стари Грци узимали театар као свету или свечану ствар. А ми га данас много пута, на жалост, вултаризирамо или банализирамо. То није добро. Ми смо сви од: товорни за дубље васпитање публике, И младе, и средње, и старе. Одговорни су особито такозвани (како се каже, каткад мало и иронично, из кругова авангардиста) официјелни театри, Наши официјелни. те. атри, наша народна позоришта у сваком
Можете Цанка- ·
БРАТКО КРЕФТ М
нашем народу, имају велику и лепу историју у развоју културе свог властитог народа, тле су много учинили и за језик и за културу... Шилер и Лесинг су гтоворили да Немци неће бити народ док тод не буду имали своје централно народно позориште, Тако је формирање народа дубоко повезано са радом и ствара. њем позоришта. Мислим да се данас премало мисли на одговорност у стварању репертоара и извођењу представа и да се много пута ствари фалсифицирају, и уме. тнички и идејно, и каткад претварају у нешто, на жалост, и политичк: нихилис“ тичко.
Милош Јевтић:
Уметничка јавност изразито је заппте“ ресована за расправе о стваралачким сло бодама. Да ли су наши ствараоци слободни у свом стваралачком ангажману2 Тесно повезано са овим питањем су и појмови такозване антажованости уметника и анзажоване уметности, о чему сте мало. час говорили. Да ли бисте хтели сад о свему нешто целовитије да кажете»
БРАТКО КРЕФТ;
Питање слободе уметничког стварања је релативно питање. Апсолутне слободе практично нема и никад је није било. Не заступам смањивање уметничке слободе административним путевима и начелима. Никако! Био сам целог живота против тога. Али, апелујем код стваралаца на осећање одговорности да ди пишу истину или пишу. грубу тенденцију. Да ли је моје гледање на револуцију револуционарно или је контрареволуционарно — то је питање које морам ја сам у себи решити! То не може решити ни за једног књижевника ни један цензурни акт, ни је дан административни чин, ни једна казна. Али, на другој страни, важно је да се, кад видимо код једног књижевника да описује и неке негативне ствари које се код нас догађају, то не сме негирати, ако је све добро и дијалектички простудирано и ако иза тога нема никакве особите контрареволуционарне тенденције. Права критика мора то оценити позитивно. Јер, критика је и данас у нашем друштву потребна и мора да је буде. И без те критике нема уметничког стварања. Тражи. ти истину — увек је био главни циљ ли тературе. Имамо у последње време и такозвану булеварско-политичку драматику, као и представе, које на доста. јевтин на чин хоће да иронизирају сав социјализам. Ја сам за смех, ја сам за сатиру, али за сатиру таквог квалитета као што је, на пример, Гогољев „Ревизор“.
Већ сам споменуо да је за мене питање које постављам сваком писцу којег читам или студирам:; за какве је илеје антажован2 Онда тек стварам утисак и оцену о њему, Него, како је то уметнички показао. Зашто се Енгелс питао да ли ће италијански пролетаријат имати толико културно-уметничких снага у себи да из његове средине изађе песник који ће за наше време написати нову „Божанску ко. медију“ о приликама и неприликама живота2г Видите, оно што је код уметности главно јесте за што си ангажован, за ка. кву идеју си ангажоване Мислим да је Солжењицин извршио самоубиство кад се у последње време ангажовао за сасвим негативне ствари.
Милош Јевтић:
Словеначка култура и словеначка књиожсевност, зна се, имају, нарочито у последње три деценије, видан успон. Како оце. њујете данашње словеначке уметничко. скултурне и духовне прилике и стање уо-
скимад Мислите ли да су културни прос“ тори Југославије довољно отворени за словеначку културу, и обратно, разуме се2 У том процесу које Вас појаве охрабрују, а шта Вас опет узнемирава2
БРАТКО КРЕФТ:
Са повезаношћу словеначког духовног живота са југословенским, и обратно, никако нисам задовољан. Та повезаност је данас У нашој федерацији слабија него што је била у монархији, кад су нам иза сваког ћошка стајали жандарми и полицајци, Упркос томе, имали смо међу собом везе пуно боље, из Љубљане с Београдом и Загребом, и, чак, са Скопљем, него што имамо данас. Ја мислим да смо ми ју тословенски књижевници, особито Савез књижевника Југославије, пре неколико тодина направили велику погрешку. Нисмо правилно знали реформисати наш Савез, него смо га деформисали и постави ли у положај да нема никакве праве активности и ефекта. и сад седимо свако у“ своме ћошку и чекамо не знам ког спаситеља да нас опет повеже. Некад смо имали „Књижевне новине“ у Београду које су нас не само официјелно, него истински повезивале на српскохрватском језику који сви разумемо. Били су редовно засту“ пљени и преводи словеначке и македонске лирике. Сад се то поново обнавља. за» слугом уредника доктора Јеремића...
Лако је неку ствар брзо покварити, али оно што је покварено опет оздравити, и поставити — то је врло тешко. Треба да нађемо оне форме за реорганизацију Савеза књижевника Југославије која би изражавала, на једној страни, ону једнакоправност, као што мора да је има, али која не би била провинцијална затвореност у себе, с друге. Признајем, има лепих знакова свуда, али има их још пре мало, који обећавају да ће се то променити и да смо заиста на добром путу. Али мислим да је већ један лепи пример то да нас двојица данас разговарамо о тим питањима. Ви сте дошли, чак из Београда м Љубљану — да можемо овде разговарати. Таквих разговора, некад, после рата, имали смо пуно и били су нам пријатни свима. Осећали смо се сви као једна велика дружина, иако пишемо различитим језиком. Али сви смо знали зашто смо заједно. И треба опет да дођемо до тога.
Милош Јевтић;
Има мишљења да је за продор сваке наше националне културе у свет најбоље да будемо здружени, разуме се, како сте и Ви сами рекли, уз поштозање самосталне, аутентичне националне _ особености. Шта Ви мислите — како бисмо брже и једноставније ушли у светр
БРАТКО КРЕФТ:
Практично, у нашој ситуацији, у развоју у којем смо, доста је тешко дати одтовор на то питање и дати предлог како би се то реално и добро остварило. Можда би била потребна једна свејугословенска ревија, у чијој би редакцији био заступљен по један реномирани књижевник и објективни критичар из сваке" на» ционалне књижевности — да би у сваком броју, ла макар изашло годишње само четири броја, била представљена литература из прошлости и из садашњости свих наших нација, као и преводи из наших народности. Све би то требало објављивати у преводу на разне језике. Мислим да би се за то морао наћи новац, ако хоће мо да се пласирамо у свету као националне културе, које имају и своју инди. видуалност, али које имају, хвала _ богу, пуно заједничког из наше опште историје, као и из наше културне историје код свих наших народа, п у савремености исто. Заједнички се представљати било би озбиљније. А не да свако сада тражи не ку своју линију и да се представља одавде или оданде, И тако да се некако чак и конкурише, и да има сваки некакву, како бих казао, пропагандистичку ревију за иностранство. Ја нисам против тога да свако има своју! Али негде би морао бити, и поред њих, неки објективни најквалитетнији форум, нешто на највишем ни: воу за све. То би била, онда, у основи права једнакоправност и братство п јединство, као што се каже у политици, и на литерарном подручју. :
Милош Јевтић;
Друже Крефт, обичај је ове серије да тости, на крају разговора, кажу мисао која објашњава основни смисао њиховог живота. Шта бисте Ви рекли2
БРАТКО КРЕФТ:
У вези са оним што сам већ рекао, нешто бих синтетизовао.
Нема социјализма и социјалистичког хуманизма без етике и морала. Треба тражити истину, откривати истину, писати истину. И да с тим у вези парафразирам Хе тела и Грамшија: права истина је увек конкретна и зато је као конкретна истина, увек и прогресивна. Чак и револуционарна. Алт због тога је много пута и не
контакта, то знаморате вас она разутакву форму да Ме Не можете писати, у ребусима, не
пште2 ,
БРАТКО КРЕФТ; | · Истина је. У последње три
пријатна, и у нашем друштву. Но, књи. жевник јој мора остати веран. Служити истини, а тиме служити посредно и идеји социјалистичког хуманизма, то је био
ме... ] : мали круг еџениј
можете писати ок 1 је други екс пуно се развила наша МЕ тај тлавни циљ мог сада већ доста дугог жи
авангардистичке ел , лартизма. ност на разним подручјима, али пошто вота, главни циљ и идела., Мислим да сам
трем од теорије ПРЕ овишта социјали- нема озбиљне, да кажем, естетски научне своје погледе, који су можда за неког катМислим да, са ст цијалисти- критике, немамо диференцијације. Више кад били јеретички, јер су били антидог“
стичког хуманизма. и уопште со а, има ЗЕИА та кој нико не тера —
авилно — али ко, 5 “и џ себи. Мислим да је то и пи се рала, а не само уметничког стваразво;
,
ог стварања, трајно, код
истовремено заступљен.
Милош Јевтић:
Ваша театарска и од писања драма до режирања.
драматуршким послови а раматургија или мно више та је Вама лимно значио
режија» • • •
мо неке неписане Дуле
и то је ; 5 је ности, Ба Која ко је бисмо морали осећа:
је правог, које | ма умети аде не би тај садржај био
есовања крећу се нтер и рада. на
Шта Вас инти“
је тај успон квантитативан, а ретко квалитетан. Пуно има свега — у тој шуми човек се каткад изгуби и не зна куда ће. Потребно ће бити, и већ је потребно, да се направи једна критичка ретроспек-
тик: да. би се, онда, нашао пут у перспек7 Милош Јевтић;
Да ли сте задовољни повезаношћу словеначког духовног живота са југословен-
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5
матски, довољно јасно исповедао педесет година свог јавног живота, последње време своје погледе сам синте тизовао у есеју „Брехт и марксизам“, који је изашао унеколико скраћен и у бео. градским „Књижевним новинама", а сада је објављен и у македонском преводу Код македонске Академије науке и уметности. Колико сам у свему успео, у свом раду и животу, а колико не, та ће коначно просудити друти — кад нестанем,
свих
(Разговор овде објављен у скраћеном облику син тован је у мелини на Друтом програму Радно-Бео-
града.)