Књижевне новине

ДАТУМИ

НЕПРИЗНАТ за живота од званичне књижевне критике, Јован Грчић Миленко у „последње време с правом постаје предмет живљег интересовања _ модернијих истраживача и валоризатора на пољу књижевности.

„Данас више није тешко наћи објашњење зашто је збирка песама Јована Грчића Миленка („Песме", 1869) слабо прошла код његових савременика. Појавила се у незгодно време, када је бор. бена атмосфера узела маха и када су се омладински активисти окренули бурним скупштинама и патриотским покличима. Уз — то, тодину дана „пре појаве Миленкове „збирке, Светозар Марковић је већ био изрекао осуду романтичарске распеваности у — свом чланку „Певање и мишљење".

Јован Грчић Миленко н је 15. новембра 1847. Ми подножју Фрушке Горе, у селу Черевићу, у Срему. Српску ос новну школу учио је у месту роБења. Школовање је наставио у немачкој школи у Петроварадину. Гимназију је учио у Новом Саду, затим у Сегедину и Пожу. ну, Медицину је уписао у Бечу, алн се више посветио немачким класицима, које је и преводио.

У Новом Саду, као гимназија дац, почео је писати песме, и то

Бачкој „дружини „Пупољак',

аставио је да пише у сетединској „Слози“, пожунско „Со“ боди: и бечкој „Зори“. Прве пе сме му је објавила „Даница", за» тим „Матица“, „Млада Србадија" и „Народ“, а збирку песама из дао је у Бечу. |

Данас је још тотово непознато да је Грчић писао и прозу. Приповетку из народног живо. та под насловом „Сремска ружа" штампао је у „Матици“ (1868 и 1869).

Умро је 29. маја 1875. године у манастиру Беочину, У који се, тешко оболео, био повукао. Би. ло му је тек двадесетосам година. „Застава“ је, 30. маја, забележила да „погреб беше то сјајан, каквог је мало ко тамо запамтио" и да „пријатељи дри Јован „Јовановић Змај, Илија Огњано|вић и Лаза. Станојевић и други | упеше тело песниково у цркву и изнеше до костурнице .

У патриотским | песмама Трчић се не разликује од мноштва српских стихотвораца шездесетих тодина прошлог века. Посвећујући родољубиве песме Светозару Мидетићу, он пева У _ МОДИ времена о косовској трагедији, 0 српској неслози и издаји Вука Бранковића, али и о вери у ле поту српске будућности, 0 осло-

Бењу и „светковини душе .

Родољубива Грчићева поезија. има програмски и дидактички карактер. Он пева да се слобода. це стиче само борбом, него и ис трајношћу, слогом, братством и преталаштвом на културном по љу.

Боље од осталих јесу Трчиће; ве патриотске песме „Пламенови и „Митровдан“. Од посебног је значаја да су „Пламенови нас тали десет година пре Змајевих „Светлих гробова“, па се на изве“ стан начин могу узети и као њихова. "претходница. На махове стихови у овој песми постају рефлек“ сивни и афористични. Песма „Ми“ тровдан“ је импресивна слика смрти хајдучког харамбаше. Испуњена је пуним доживљајем ве Личанствене горске атмосфере.

Јаче оригиналности ни у Љу вним песмама Јована Грчића нема. Претежно и оне имају ро

Аољубиву димензију; посвећене Грчић је

ле по Ауш ' Највише пе Њ

· испевао ЈМилени Стефановић, Је омладинки које су

ски јој одан, Грчић је своме имену додао и њено (-0% ' ми перо дрхће"). Љубавна поезија „Миленкова романтична је. У 10] СУ: нојца и звезде, зумбули и ружице, сла вуји и јагњад, прамалеће и роса, мили јад и миомир недарз. ритиналднији акценти једино с У песмама „Тебе нема и „девојко, девојко". У првој, насталој 904: мах после преране Миленине смр“ ти, песник живи само од успомене на њу. У АРУГОЈ, већ под сенком тешке болести и у слутњи блиске смрти, опевао је суздржану љубав стил>иве

девојке. У овом лирском медаљо-

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 11

ПОЕЗИЈА И ПРОЗА ЈОВАНА ТРЧИЋА МИЛЕНКА

Поводом сто година од пишчеве смрти

ну Миленко је нашао праву по етску реч и прави ритам, тако да он својом људском једноставношћу и искреношћу има вред:

ност и данас након сто година. ·

Трајна уметничка вредност поезије Јована Грчића Миленка лежи у његовим песмама о лепоти природе, о јединству природе и човека, пре свега у циклусу „Мозаик“, посвећеном с Лази Коста ћу. Песник има сва чула отворена за боје, звуке и миомирисе природе („После кише", „Свечани тренутак“, и др). Тесна је веза између њега, као посматрача, и ствари у природи. Он разговара и са биљем, и са камењем, и са рекама, и са облацима. Свет око себе који посматра безазленим очима детета редовно персонификује. Природа је за њега љупка. и светла, пречишћена и миомирис на. Али, уз симбоде ведрине и раздраганости, јављају се и наго вештаји сталног присуства смрти („Планинска слика“), Служе Њи се сликом, коју даје пробраним и естетизованим – симболи. ма, песник је отишао даље ОА објективизације реалног _ света, од његовог спољног изгледа, па је опредметио свој“ представу о паралелизму рађања и умирања у природи. То „активно“ пос матрање природе неминовно га је морало довести до дубљих, фи аозофских и метафизичких ста» вова и питања („Пролеће на гробљу). ·

Грчићеве песме о пејзажима. превасходно су ведре и раздрагане („Поточара“, „Зрачна свила", „Забава на селу“). Само оне пос ледње су испуњене тугом и предосећањем смрти („На Дунаву", „Фрушкој Гори").

За развојни пут српске поезије у правцу објективизације поетске слике од значаја су Грчићеве песме о селу („Миле сељанке", „Моје село", „На чесми", „Млади волујар“, „Регрутова пе. сма", „Беспослен пастир“). Простом сликом, пуном разигране ве» дрине, Грчић је испољио своје симпатије према малим људима. У српску поезију унео је „милу сељанку"; дао је њен идеализован портрет.

·„ Усхићен народном лирском пе смом, Грчић је у њеном духу ис певао већи број песама. Неке од њих, Као што је песма „Коларић“, увршћују се својим артизмом и фолклорном инвенцијом међу најуспедија остварења српске лирике.

Мали број књижевних посленика данас зна да је Јован Грчић Миленко објавио „У гостионици код „Полу звезде на имендан Шантавог Торбара" и „Срем ска ружа". На први поглед би се рекло да је реч о две прозе; меБотим, анализа показује да је ипак реч о једној недовршеној прозној форми. То се да закључити по ликбвима који се јавља. ју У оба одломка, а и још по не ким приповедачким поступцима.

Шантави Торбар носилац је радње у уводном делу приповетке, Уједно, он је и најуверљивији лик Грчићеве прозе. Преузет је из живота, са свим битним карактеристикама људи из ши. рих народних слојева. Он је тип сеоског забављача, фантасте и сањара. У друтом делу приповет. ке главни је лик наратор, „капут дија“, провинцијски интелектуалап. Читалац У њему Лако пре познаје неке од пишчевих прта. Наратор идеализује село и ма лог човека; на живот гледа романтичарским очима; противник је заосталости, примитивизма и сујеверја Смиља, „сремска Ру жа", централна је фитура мело-

драмске фабуле у приповеци, Она.

ЈОВАН ГРЧИЋ МИЛЕНКО

је идеализовани тип жене из народа. По пишчевој замисли, требало је да она послужи за пример српској омладини. Добра је и племенита, тиха и нежна. РоЊена у кући учесника „1848: године“, и верена још као дете, окружена је некаквом неизвесношћу, рекло би се чак и „завером“. Али, у сачуваним. одломци ма, не разабире се потпуно О4 кога потичу те неизвесности. ТУ је још читав низ реалистички опсервираних личности, као што су: берберин Стево, опанчар Мита, добошар Тошо, прквењак Ма» кео, Грци, Ђаци, калфе, водоноше, и др.

Описујући | маштовити _ свет Шантавог Торбара о ђЂаволима, Грчић Миленко се није удаљио од народа. Фантастичне приче о облачарима биле су врло омиљене у народу, по селима и каванама. Прича о Ђаволу у приповеци карактерише и причаоца и слушаоце. Под дејством фолклор. не фантастике слушаоци се пре носе у неки други, бољи свет, са добрим обедима, раскоши и сја

/ јем.

Појава Јована Грчића Миленка од несумњивог је значаја У развоју _ српске | књижевности. Делом своје поезије и прозом у њу је унео нове мотиве и нова изражајна средства. Чудесна ле пота природе и спонтани и све жи приказ живота и људи са се да представљали су првину — за процес објективизације домаће лирике. Описи пуни симболике били су опредмећене емоције и мисли младог песника. Он је и инстинктивно и рационално осећао јединство човека и природе, простим али бираним речима је изражавао то јединство. Сусрети са природом за њега су значили окрепљење тела и препород душе. Персонификујући пре. дмете у природи био је у стал ном и страсном дијалогу са њима. Одрази природе претварали су се у богатство песниковог унутраштњег бића. Његово повратно дејство било је у пантеизму, у грчићевском ставу да се све „слива — целива".

Грчић Миленко није _ волео реторику, ни патос; био је јел ноставан, тих и „обичан“. Узимајући за мотив својих лирских ме даљона слике природе, живота. на селу, портрете младих људи, и трудећи се да постигне што већу објективизацију опсервације, и склад садржине и форме, он је одабирао и такве изразе и симболе — хармоничне и звучне, безазлене и сањалачке, умилне и нежне, „просте“ и „сићушне". Пасија му је била да многе сво је стихове прилатоди ритму на. родне лирике, да их изгради на њеној лексици, и то оних њених песама у којима је израз сублиман и ритмички доведен до саПоједине _ Грчићеве „Коларић“, „Поточара", „Планинска слика", уЗрачна свила", бравурозне су и јединствене у целокупној срп. ској лирици.

Приповетке Јована Грчића Ми-

аенка, мање концепцијски а више самом реализацијом, слабије

тничким поступком, заједно са романом Јаше Игњатовића („Сре

стали су у исто време) јесте почетак реализма српској прози. У њој је захваћен свакодневни живот у војвођанској равници, и то на нов, особенији и модернији начин. Куриозитет у време појаве, Грчићева проза — постаје па известан начин штиво на ко156 утдедају, ма о боље ре-

настављају, каснији _ српски приповедачи: Милован Глишић, Јанко Веселиновић и Стеван Сремап. Александар Пејовић

фабулом а јаче лексиком и уме,

мска ружа“ и „Чудан свет" на-_

Драгиша Крунић

Јануар

Лед ми данас окно шара Па посматрам преко плота. Куплераја п живота Зевзечење јануара

Минус 10. Зима. стиска Клижу деца, дрхте старци Падају снег и ударци

На метеж крај обелиска

Сред јаука,; смеха, вике Ја наздрављам из навике (Ко будала без указа):

За жрајеве; за почетке! За потомке и за претке! За заморчад Деда-Мраза!

ФЕБРУАР ;

„Буразере, море мани! Прешишало време Рома Оста дрндеш и сирома Поред уво и ћеманш

Неста черге и додоле!

Ком да свирам, за кој новац» Истуца ме Душановаш

(Не болујем ал ме боле!)

Мртви

ЗБИВАЊА

Тег ми жена кад снег суне Уз јек мачки фебруарски Палећ жиле ко фуруне

Дигне мало старе вере! (Тад не би за престо царски Дао гаће, буразере!)"

МАРТ

Целог марта (ко у даху) Курвала се земља сводом Док славуји за слободом Из крлетки нарицаху!

Црни град је прао' лице Пиркао је ветар нежно Мирисаху неизбежно: Лож уље и љубичице

Зацопано у пролеће Дрешшило је небо вреће! Бујале су реке, биље,

Грађевине, породиље! У зос-врту твор вашљиви Рече за март: „Ко га шљиви !"

РЕХАБИЛИТАЦИЈА ЛЕОНИДА АНДРЕЈЕВА

У „ЏЕПНОЈ КЊИЗИ" коју успе шно уређује Никола Бертодино изашла је недавно, у одличном преводу Петра Вујичића, књига приповедака већ скоро заборављеног руског писца Леонида Ана рејева, некада цењенот и хваље ног од Толстоја и Горког, и дру: гих истакнутих писаца и ауторитативних критичара његове земље. Леонид Андрејев је до првог светског рата био много читан и проучаван и у Србији, нарочито од омладине. Не само наши студенти,. нето и наши тимназисти виших разреда гутали су Андре. јевљеву „Причу о седморо шених“, „Црвени смех“, „Понор“, „Елеазара“, и друге приповетке овога писца које су наше књижа ре продавале у пристојним прево дима. Али, пошто је овај писал изузетнога талента умро 1919. у 48-0] години у Финској као емигрант, о њему је престало да се говори и пише. Изгледало је да је потонуо у гробни заборав, све док у Совјетском Савезу, на ини цијативу објективних критичара, Леонид Андрејев о стогодишњици од рођења није поново враћен у живот публиковањем његових нај бољих приповедака.

Књига „Јуда Искариотски и друге приповетке“, сем главне, садржи још три приповетке, које, заједно са првом, откривају изузетан, али и морбидан талент ру. ског писца, способног да зарони у прадубине човековог бића, и да у њима открије, поред ретких по јава благости и доброте, и непрегледне страхоте, гнусобе, злости, инстинкте разарања, немотивисане и ничим изазване осветољу бивости, поворке лудачких замис ли и убиствених и самоубилачких смерова. '

Чудовишни Јуда Искариотски Леонида Андрејева носи у себи кобни расцеп између несавладљи вог нагона да уништава добро и немоћи да издржи повратни удар који га погађа због његових злих деда. Руски писац није ни у как вој недоумици да је неизводљиво искоренити зао, завист и злобу, кад су оне главна садржина јед ног људског индивидуума, па то и не покушава. А зна и да су. дуди импулс, који је после извршеног злочина отерао Јуду да се обеси, није бацио нимало блажу светлост на његов злочин. Познаваоцу и најтајнијих збивања у људским душама познато је да су негативна најбројнија, као и да је свако кајање промашено и бес

"мислено, и да ниједно од њих не

поправља учињени преступ.

_ Приповетка о Елеазару којега је, мртвог, после три дана лежања у гробу Христос васкрсао, али, по руском писцу, не и оживот ворио, јер се он, кад је изашао из гроба, понашао као механизам, а не као живо људско биће — та магистрална приповетка коју је немогуће заборавити, откри ва беспомоћно убеђење Леонида Андрејева о непобедивости смрти. „Елеазар“ је најуспелија и

најнадахнутија творевина у овој

збирци, која јасно показује да је

проблем смрти био главна духов на окупација руског писца, са ко јом се он безисходно борио це. лог живота.

Да из уклетог оквира овоти њему сличних проблема Андрејев није успео да пзађе показује и опсежна приповетка „Живот Ва. силија Фивејског“, набијена наносима стравичних удеса што непрекидно погађају несрећном судбином жигосане људе, а на рочито главног јунака ове траги чне приповетке, свештеника, „на којег су се неуморно. изливади немогући јади, болови и ужаси, док је он са упорном заслепљеношћу веровао да ће му помоћи да из њих срећно исплива Бог, који то није учинио, него је допустио да сви чланови његове по родице, п он сам, пропадну, утушени неком непротумачљивом бесмисленошћу. Јер Бог Леонида Андрејева је окрутан и немилостив; он остаје слеп ми глув и за најгрчевитије човекове вапаје. А можда се Бог није одазвао на све штеникове молбе због тога што су права духовна и физичка чу. довишта били неки од људи са којима је он био тесно повезан. Читајући збивања из свештенико, вог живота и највећи песимист мора се упитати да је руски писац могао негде наћи моделе за типове које описује, или су они про. дукти његове имагинације, преоп терећене и гурнуте на странпутицу заим искуствима. Али, при свем том, повест о животу оца Василија Фивејског један је од снажних доказа расипно креатив ног и сурово трагичног талента Леонида Андрејева.

Још један доказ за језиву изузетност тога талента дала је и четврта, кратка приповетка „Зид“ из ове збирке, која драматично приказује увек промашено усиљавање и узалудно пропињање затворених п од спољњег света од страњених губаваца једним огром ним, несавладљивим зидом, немоћних да се пребаце преко те проклете препреке или да је пре“ скоче. Пропали напори ових јал ника, намењених спором и врло бодном расточавању, уливају грозу, али они могу да, пстовремено, изазову и признање неупоредивој способности Леонида Андре јева да прикаже сва паклена ис паштања на која човек може бити осуђен у овом „најбољем Од свих могућих светова".

Књижевни критичари Совјет ског Савеза који су скинули незаслужени покров заборава са једног тако изузетно оригинал ног писца какав је био Леонид Андрејев, и који су га вратили на место где се некад налазио и које му по праву припада, заслужују велико признање. '

Ксенија Атанасијевић