Књижевне новине

ПОДСЕБАЊА

ШАТРОВАЧКИ ЈЕЗИК И ДРЖАВНА ЦЕНЗУРА

У ТОКУ мог службовања у Четвртој мушкој гимназији у Београду, негде око 1930. године, био сам извесно према у колегијуму са пок. Живком Д. Петковићем, професором историје. У то време био је то већ старији човек шездесетих година и пред пензијом. Не сећам се где је највише службовао пре тога, али као веома углаЂен човек, који пази на свој изглед, изгледало је да се није ни најмање запустио у провинцији, у којој је вероватно дуго боравио. За време првог светског рата прешао је Албанију и провео у Француској три до четири године. Од првог нашег сусрета у професорској канцеларији, и» међу часова, ми смо се брзо спријатељили и у току наших разговора поверио ми је, да се,поред рада у школи, бави науком, нарочито студијама појединих мање обраЊених момената прошлости. Тада ми је „дао и једну своју, нешто раније објављену брошуру, која је имала занимљив наслов „Језик наших шатроваца", штампану у сопственом издању 1928. године у Београду. На унутрашњој страни насловних корица био је објављен списак његових радова аније изданих, а.на крају књижице об ављене су и неке значајније рецензије о његовим радовима. Ту сам измећу осталих запазио и повољан реферат др Николе Вулића о његовој књизи „Мегалит из Сридаља", раније објављеној, као и неколико реферата од других писаца о његовим прилозима у часопису „Народна старина".

Ипак, мене су нарочито заинтересовале Петковићеве студије језика наших шатроваца, и о томе смо нас двојица често разговарали. Ово његово делце било је научно обрађено. Прво је био штампан чланак о постанку шатровачког језика, узроцима и последицама његовог постанка са многобројним цитатима, фуснотама у којима се наводе многа научна дела на раз ним страним језицима: немачком, талиЈанском и француском. У овом чланку Петковић је наглашавао да наш шатровачки језик, осим извесних позајмица, онако исто као што је узимао поједине речи и из других језика, нема никакве везе са језиком Рома, било наших или страних, И три том је цитирао текстове о овој теми: Андрије Качић-Миошића, Вука Караџића, Милана. Б. Миличевића, Тасе Миленковића („Тасин дневник"), Симе Тројановића, па страних писаца: АЛ. Гинтера, Ломброза, Ханса Освалда, А. Ф. Пота, Фр. Клутеа и др. Затим је следио чланак о страним речима у шатровачком језику: о санскритским, хебрејским, из индијских наречја, латинским, грчким, албанским, па и о речима наших Рама. Лаље је био штампан речник шатровачких речи на око петнаест страна. И, на крају, било је и. не-

колико реченица из шатповачког језика,

узетих из познате књите Милана Б. Миличевића „Кнежевина Србија."

Неке од шатровачких речи знао сам још из детињства, јер смо их ми деца Београда почетком овога века слушали како их појединци говоре око нас, и ја сам их запамтио. Али тада нисам знао, и тек сам из Петковићеве књижице дознао да су неке од тих речи узете из неких веома старих језика. Тако су поједине речи, које и данашња наша младеж у обичном говору употребљава, узете из санскритског језика. Навешћу само два три таква примера: реч даса (на санскритском: слуга) на шатровачком значи: човек, обичан, али и већег значаја, моћан; санскритска реч дракснати на татровачком се изговара ждракати (значи: гледати). Санскритска реч гагана (значи: небо) на шатровачком се изговара гтагул џи значи: ђаво. За значење речи: лопов, разбојник, шатровачка је речшатраватп, према санскритској речи шартр, итд.

Овај увод написао сам само зато што ме је у вези са шатровачким језиком убрзо потом задесила једна мала незгода, а једном мом пријатељу нанела и велику непријатност и штету.

Кад је видео да се интересујем за шатровачки језик, који сам намеравао да ту и тамо употребим у мојим приповеткама,

Петковић ми је дао и три или четири кра- ·

ће песмице на шатровачком језику, са њиховим преводом на наш језик. Убрзо потом, како сам био у великом пријатељ ству са Павлом Грегорићем, власником ве. анке штампарије, у којој сам и пре и после тога штампао неколико својих књита у издању Геце Кона, а и у свом сопственом, ја Павлу дам те песме да их 0о6јави у свом листу „Илустрована недеља". Павле је често добитао од мене краће фељтоне и белешке, преведене са француског, и имајући у мене велико поверење, све је те прилоге објављивао у свом листу и не читајући их претходно, па је тако и овога пута стрпао махинално те песме у џеп и после два или три броја објавио их у своме листу. Све то данас не би вредело ни помена да се није десило нешто непредви“ Бено.

Прошло је извесно време од мог пос“ ледњег доласка у његову штампарију, и баш кад сам поново наишао у“ њу, затекао сам прилично велику тужву,

— Шта се то овде догађа2 — питао сам с врата Павловог млађег брата, кога смо звали Бели,

— Не питајте! Забранили су нам најновији број „Илустроване недеље"!

— Забранили2 Зашто2 Па бар „Илустрована" не објављује политичке чланке! Да није нека слика разлог2 = размишљао сам гласно. — Не знам зашто би иначе била забрањена2

— Забрањена је због некаквих песама!

— Песама2 — застао сам згпанут. Каквих песама, у „Илустрованој "2.

— Не знам тачно. Питајте Павла. Бе. сан је! Из неколико хиљада примерака „Илустроване“ морамо сад да цепамо че-

„брањених политичких

тири стране, срећом, баш из средине броја; сад се већ штампају нове странице, које ћемо убацити на њихово место. Ено, сви у штампарији оставили су своје по слове и раде само на томе.

— Па то је велика Матери јиАНИ штета»

— Разуме се. Зато је Павле и бесан. Не прилазите му данас...

— Добро је што сте ми то рекли, Бели!

— Павле је рекао да ће убити оног ко му је донео те стихове. Али, за пакост, сад не може да се сети ко му их је дао...

— Тих шкрабала-стихотвораца има на све стране — допунио сам та ја. — Неко му је то намерно подметнуо. Дајте ми, Бели, један примерак да видим те стихове.,. — Даћу вам их, али само да погледате! Морам их одмах вратити. Ако се само један примерак појави напољу, и штампарија и ми имали бисмо велике непријатности! · — Не брините!

Бели оде да донесе тај број, а ја седох да чекам. Размишљао сам; — Боже, какви су то стихови могли бити2 Неки политички, вероватно ... и како да опрезни Павле не примети то2 А у то време цензура штампе била је изузетно строга према свакој штампаној публикацији.

У то се Бели вратио и донео ми тај примерак.

· 3 ЕЈ миљу Ху пл НИКОЛА ТРАЈКОВИЋ, БОШКО токин и Милутин ИГЊАЧЕВИВ. = око

ГОВОРИ У ТЕКСТУ

= Ах, само да Павле ухвати оног који му је донео те песме! Каже, пребиће га као мачку и избацити одавде као куфер за свагда! Баш тако је рекао!..

Бели одмах оде и ја остах сам у његовој канцеларији. Отворих број. Срећом да сам седео, јер бих се вероватно сру“ шио на под, а сигурно је да сам побледео као креда. Забрањени стихови били су „моји" шатровачки стихови! Дакле, ја сам био тај „сретник", који је Павлу дао те стихове. Према томе, мене ће „пребити к'о мачку“ и „избацити к'о куфер", ако се само сети да сам му их ја дао... А ја баш ' намеравао да му донесем један свој рукопис да та штампа као хњигту, и то, разуме се, са великим попустом у цени, и на — кредит.

И сада ми је, заиста, једна. ствар била сасвим јасна, шатровачки језик је од полиције одувек био сматран као језик најнижих, па према њеном схватању, и кри“ миналних слојева друштва, а у ова време на и као конспиративни, тајни језик за» странака! А, у ства> ри, шатровачки језик је некад био само сталешки и, донекле, стручни језик поје диних заната, којим су се служили и мно ги честити људи. Зар сам Вук Караџић није написао у своме „Српском рјечнику : „САџијепци говоре нешто измећу себе да их

други не могу разумјети и то се зове те

тавачки језик или говорити гегавачки". А тај гегавачки, несумњиво, био је нека врста шатровачког језика. Код нас су у про“ шлом веку многи занати имали своје језике, нарочито занати који су се почели губити! после развитка модерне индустрије. И сам Петковић наводи читав списак тих старих заната у нас: зидара, молера, стодара, лончара, поткивача, мутавџија, асурџија. И он каже да су и немачки научници прикупљали шатровачке речи највише код пословних људи, трговачких помоћника и разних занатлија. Разуме се да је у новије време овај језик код тих професија потпуно пао у заборав. Чак и ми, деца, у наше време, почетком овог века, уживали смо у њему, као у нечем несвакидашњем, неразумљивом и тајанственом, Ми га, у ствари, нисмо знали, осим неколико реченица и израза, али смо се овим изразима „правили важни"

· пред својим вршњацима...

Срећом по мене, ГРавле се никад није сетио ко му је те стихове донео, а, наравно, ни ја му то нисам никад ни рекао. И драги мој пријатељ Павле: убрзо је чи“ Неа ствар заборавио. Као и ја, уосталом.

ре годину-две Павле је умро. Његова смрт подсетила ме је на ту историју. Зато тек сада и пишем о томе. Неко ће се сигурно, са извесном неверицом, свему овоме само насмејати, али, у оно доба, око 1930, године, била је то сасвим друга ствар! Политичка цензура, која је била нарочито појачана у то време, време шестојанџарске диктатуре, хтела је да уведе нови, строги ред у читавој држави, и била је, између осталог, противу сваке конспирације, а нарочито противу свега оног што није било доступно властима, Па тако, и о неком шатровачком језику, на који су

"полиција и државне власти, а нарочито

цензура, одувек гледали сумњичавим ОКОМ, о том језику најнижих друштвених сло

1930, У ВРЕМЕ О КОМЕ СЕ

јева, односно баш оних „изван закона", о том језику није могло нити смело бити ни речи у штампи, а још мање популарисати га преко забавних и илустрованих листова. Па чак ни у чисто литерарној, поетској форми!

Петковић је имао среће да. је своје научно делце објавио нешто раније, кад је цензура била слабија, и пре но што је покренут строги режим према свакој врсти штампе. Доцније, ни ова његова озбиљна књижица не би могла угледати света.

А данас, ето, не само да слободно можемо да пишемо о шатровачком језику, већ и да пишемо песме на њему. Недавно је један млађи песник (Мирољуб Тодо ровић) објавио читаву збирку на том не када проскрибованом језику.

На крају овог написа имао сам велику жељу да објавим оне забрањене песме које је Живко Петковић забележио у народу и које су много мука нанеле Павлу горићу. те песме никако нисам могао да нађем.

Уместо стихова донећу овде само кратке одломке дијалога на томе језику, рецимо, негде у некој крчми (и они су из књижице Живка. Петковића, а по М. 5. Мили: чевићу „Кнежевина Србија"):

— Пљутарџија, камиш ли апсику унџу, ордијан и паљорку2 (Механџија, имаш ли добру собу, вино и ракијуг)

— Пени), како сва] „Ђалац рева у троњарници2г (Гле, како овај момак дрема у трговини)

— Овај троњар ками апсике цукаре, бочке, иже и кокотане! (Овај трговац има

_ депе коње, краве, куће и петлове.)

= Његов ми котар пофури јардовину! (Његов ми мачак поједе сланину.)

— Добартајте да фуримо! (Донесите да ручамо.)

— Овај троњар ками апсике циљке, цупине, рњу, катравош и опаднице. но са» мо је цепаница а и нерен у штуле, (Овај трговац има лепе очи, уста, нос, браду и

губе, но само је пијаница а и сакат у

ноге, || — Твошавај пилове! (Дај паре)

— Цањаш ли лове (Имаш ли новаца.)

рам да редаш! (Немој да говориш. = Скивај, Ђале, да не пурка тртљак! (Пази, дечко, да сељак не украде.)

= Апсик чкавац улузао нерену кељку, налузао манџовину и повурао! (Добар че. век убио рђаву кокошку, спремио ручак и појео.)

Због таквог језика замало да ја изгу.

"бим издавача и пријатеља, али Павле ми

је касније ипак штампао још неколико књита, оритиналних џи превелених, све до почетка другог светског рата... А све је то било довелено у питање само због шатровачког језика! у

Никола Трајковић

ПЕСМА НА РУБУ СВАКОГ ДОБА — р

ог срца.

ем откуцаје свог сопствен ~ БА Стефан Маларме .

Данијел Цвјетичанин

= Пишеш, значи, пдезију и даље. — Не пада ми на памет. . — Не разумем. А ове песмег — Писао сам их раније. — Ово су, дакле, твоје бивше песмег — Нема бивших песама, ако заиста постоје.

»

Кишне капи

с лишћа

1

У барама као и обично — вода на небу — хиљаде звезда

и шта да се томе дода

да буде песма

додаћу без икаквог реда

један мраз — децембар у мраку бели облак кад мине

високог господина у фраку

што шета измећу дрвореда тишине

у барама — обична вода на небу — хиљаде звезда и шта да се томе дода

да буде песма

да буде свега додирујући струне срна

падају звезде пахуљама снега.

П

Ево где проводим лето измећу ружа и инсеката потпуно остављен од сунца и сасвим усамљен од птица

заваран облацима. лишћа

п кишом изнад улица

ево где проводим варљиво лето и то сасвим мирна лица

удобно разапет између жица.

Ш у 57 |

Ништа нарочито „покупим у руку

кишне капи с лишћа

да засветле поклоним. им

вештачку светлост града ништа нарочито

поредим је, са светлом суза и светлом жада киша пада

далеко у пољу,

ТУ

ТУ песма — тако У једном тренутку све се догоди

а стварно

ти постепено нестајеш из мог ваздуха

некуда

тдв суви лист не прати шум реке

'ти постепено нестајеш из мог ваздуха са обале.

У

Опада време

лишћу.се сан догодио . и њега више нема прекјуче

ни кише

ни времена

огризинама јабуке.

да се изнад главе њише прексутра

ни' лета _

ни старомодних ципела нестало лето у корацима између пијаце и домовине између јаве и сна данас

ни воде

„ни ексера да се заплаве ни педагога

ћути забога

јер нема песме

" нема: нема

јер Пн некад извире из камена и кад је нема.

КЊИЖЕВИЕНОВИНЕ