Књижевне новине
МИОДРАГ ПАВЛОВИЋ
(А ШИРОКИХ _ ОСНОВА __КА ПОЕЗИЈИ
_ Миодраг Павловић: „ПОЕЗИЈА И КУЛТУРА", „Нолит“, Београд, 1974.
„ОГЛЕДИ о српским песницима ХТХ и хх века" — што је поднаслов књиге о којој је реч — сасвим извесно ће подстаћи читаоца да проблем континуитета, проблем који је једна од значајних преокупација. у свеколиком раду овог песника и критичара, испитује и у оквирима његовог критичко-есејистичког дела. Поставиће се, наиме, питање: треба ли „Поезија и култу: ра" на неки начин да следи књизи „Осам песника" (1964), не произлази ли, можда, из тих двеју књига један широки концепт континуитета наше поезије и концепт културе у којој се та поезија стварала, а и да није, може бити, у обема тим књигама садржан напор да се пронађу и нагласе запостављене особености и вредности наше поезије, али по сопственом, песничком, моделу самог Павловића2 Ако је, меБутим, књига „Осам песника“ и давала извесне“ елементе на основу којих би последњи део овог питања могао бити унеколико разложан — зашто, уосталом, и да не, реч је о веома релевантном виђењу сопствене и наше поезије у једном дугом току њеног стварања — ако је из Павловићевих испитивања у тој књизи могао да се конструише један систем идејних, стилских, па и психолошких особености које су претходиле данашњем нашем модерном песништву и у њему нашле ширу примену и добиле опсежније размере, нова: њетова књига свакако не даје повода таквом размишљању. Или, тачније, ако и даје чини то, у поређењу са комплексом проблема о којима се у њој расправља и који се доводе у жижу нашег интересовања, сасвим незнатном мером. А
у
У есеју „Песме Велимира ЖивојиновиЋа: Магзике" — а није редак случај да по“ водом песника које не сматра „знатним“ меписује веома важне ставове — Паваовић каже да се упушта у „тражење зрна песничких вредности из протеклог време. на" им, даље, као задатак критике истиче да, упркос могућним недоследностима, „тре Ба хвалити, због њихове новине и смедости, оне песнике који су померили и обогатили песнички израз", а код оних који су таквих намера били лишени „тр тражити друкчије врлине". Такво разумевање критичког задатка одредило је природу текстова У њој, ата. је природа. одредила смисао м вредност ове књите,у целини, Очевидно је — не треба је тражити у целовитости једног књижевно-историјског или теоријског схватања и ту мачења песничких појава, о исувише разаичитим феноменима је реч да би то мотло бити у питању, већ је треба наћи у јединственом виђењу културе, о виђењу које, иако је понекад у другом слоју ових текстова, обезбеђује заједничку раван им становиште са кота се ти феномени
јашњавају. Какви су, дакле, Павловићеви есеји У књизи „Поезија и култура" 2
Судећи по ономе, што је био стваралачки њихов мовенс, рекао бих — врдо раз личити. Крајње објективан и'објективности ради дистанциран, вођен идејом да је ењижевност жива свест, сећање тако ре ћи, о својој култури и да се та свест на разне начине одржава живом средствима. критике, Павловић пише различитим намерама подстицан: кад интегралан есејис-
на уму, кад илвесна устаљена и тврдокорна схватања жели са својима да сучели, кад му је рехабилитација неког песника на срцу, питце кади
ка рецимо, компонента цигло једне песме
из једне песме
диспут, кад му само једна песма служи
привидно веома удаљене. од предмета рас праве... А пише о обичним и изванредно сложеним стварима подједнако мудрои
сам тражи и ниже нове вредности у делу неког песника, кад та. само једна, музич“.
на размишљање и писање мотивише, кад. треба извући зеома широк.
за теоријске и културолошке екскурсије
јасно (не. желим да: кажем једностав но, мада би и то био прави израз, утолико
пре ако се има на уму коликим и каквим
су све мистификацијама метод и. језик јед: ног дела данашње, помодне, критике склови), подједнако компетентно у разаичи-
тим сферама духа и књижевности, подјед:
нако зналачки о различитим компонента» ма песничке вештине. .
Нису, дабоме, сви егеји у овој књизи подједнако добри и значајни, Веома би,
рецимо, тешко било упоредити изванредан
и по многим новим тумачењима каракте-
ристичан есеј о Змају са есејом о мелодији седмерца у једној песми Грчића. Миленка, па ма колико она „превазилазила.
уобичајене поступке нашег романтизма", или, на пример, одличне, инспиративне мо
инструктивне, есеје, читаве расправе 38 право. о песми „Овидије“ Војислава Или ћа, „бата Мама деПа Заћше" Лазе Костића и „Бодиновој балади" Растка Петрови-, ћа са текстовима о епиграмима Борђа Рајковића, или о лирском гласу Драге Дејановић, који су пре свега . фрагментарна. зехгбилитација извесних њихових квалите-
та. Али, сви су, у оном смислу који им је.
Павловић својим програмом наменио, пол: једнако полстиџајни. Уосталом, и сам Павловић не једном наглаттава да пише не пренењујући вредности (Ратковић), . али, ипак,. како би их спасао забопава, да би Џ интимистичко! традијтији, која му. очито није исувишг блиска, обезбелио неком песнику место које није имао (Лрата Лејановић), да, најзад, пише и о неколиким. (па и о једној) песмама појелиних песника ако су оне „до те мере уметнички комплетне да представљају трајне поилоте наттој песитчкој тпадитити" (,„Маземка). Очевмл-
но, Павловић жели до крајњих могућих
гранита да рашири лепезу раптих | песттти-
ких вредности, да је представи М свој.
шазооликости њених пзалитативиих могуће
ности м, уз то, не сматра да тих врелнос ,
ти имамо исувитле мното да бисмо себи могли дозволити слоболу било коју из низа да искључимо. А таква њетова бојазан — и кад би била екстлититно изражена — имала 'би дубоког основа.
Нетупореливо значајније — мадла.и компликовантије. јер је реч о веома различитим проблемима који отежавају напор “ правцу некаква генерализапије — било Зи бар нотирати тпта заптаво чини Павловић кад се песнипима бави на опсежан начин, кад га инспиритпу на велике и сложене захвате. Шта је, укратко, пред мет и домет таквих његових есеја2 Свакако, нипошто не треба занемарити есеје о Сими Милутиновићу (истичући ·„философске и етичке перпепшије" овог песника он га, верујући да понеки његов стих више вреди него читаве песме других песника, понекад сматра „запрепашћијуће молерним“, неке његове стихове види у сазвучју са Тетеовим, неке са Китсовим, а неке његове ставове чак и као претходницу Сартровим), Бранку Радичевићу (кога тумачи пре свега по томе што је учинио преокрет од идеалног ка конкретном, преокрет који је био „најпресуднији. у Европи, пред крај романтизма"), Алекси Шантићу. (уз чију песму „Претиразничко. вече" даје малтене једну митологију празника), Милану Ракићу (кога преоцењује и, имајући у виду његову улогу У унапређењу. нашет песничког израза „у ппавцу ослобађања од лажне патетичности", своди на праве размере), Вељку Петровићу и Станиславу Винаверу (ова: два крајње различита песника, један суштински традиционалист а други убеђени авангардист, у Павловићевој интерпретацији дати су с пуном мером објективности и свежине у погледима на њћЕхове трансформације)... Па ипак, ја мислим да су есеји „Поезија Јована Јовановића Змаја“, „Културноисторијска свест
Тије" Лазе Костића" и "Растко Петровић те речи тежишни, најбољи и најзначајни-
црпљивала проблематика коју је Павло. вић својој књизи наменио за испитивање, али су му они, већ и самом чињеницом
ћа, сматра великима, а другу двојицу, Илића и Петровића, по извесним особености ма њиховог дела изузетно значајнима, да-
оштрини опсервације и ширини ерудиције
да пуни замах. ј (С једним питањем — то без сумње на
крају треба рећи — читалац Не се суочи
Војислава Илића", .,„Запја Мапа деПа 5а-, и „Бодинова балада'" у одређеном смислу. ји. Њима се, по свој прилиџи, не би ис-,
ла двојицу од ових песника, Змаја и Кости-.
ли могућност да сложености своје анализе,
| ти кад ову књиту прочита. Да ам ми, најзад, имамо добру, значајну, велнку пое-
_ домном песнику „са којим. се догађа не-
зију “или је немамо Павловићеви тексто-
_ ви о Змају, Костићу, Илићу и Петровићу“
=-2о двојици великих романтичарских песпика, једном изванредно значајном и пре-
колико промена у нашој поезији" и о јед мом песнику прожетом духом модерног времена — то питање чине беспредметним. Ови песници, очевидно је, сложеношћу свога дара и свота деда представљају сцену на којој се расиветава, једна изузетна критичка имагинација и шири различитим смеровима критичког испитивања, компаративног, социдлошког, естетског, психолошког, књижевно-историјског, ла и интердисциплинарним „смеровима. Они, на известан мачин, дају и' одговор на ово питање: имамо добре, значајне, велике песнике, али и много таквих чије појединачне вредности чине недељиву конститџенту "поезије која се стварала у одређеним културним околностима и поезије која је сопственим моћима те културне околности творила. Ствар је правог схватања културе да и ови други. буду осветљени. = 55
Богдан А. Поповић
•
ПОЕЗИЈА ЗАНИМЉИВА Нона ВИСеНЕ ·
Весељко Видовић: „ИСКУШЕЊЕ РИЈЕЧИ", Чакавски сабор, Сплит, 1975.
КЊИГА стихова Месељка Видовића „Ис кушење ријечи“ значи нов успон и домет овог пјесника. Ако ове пјесме успоредимо с претходном збирком „На дну себе" (1972), видјет ћемо значајне разлике. Док у тој књизи превладава фино саткан, али неодређен и флуидан лиризам, овдје Видовић у највећем броју пјесама постаје одређен, сабран и конкретан. Постигао је чврстину ријечи, а то значи да је спознао и озбилност и смисленост ствари о којима говори. Умјесто емоција п угођбаја, овдје налазимо сазнања, налазимо одређен став према животу; слике, појаве и збивања попримају свој. смисао, своје одређено мјесто у сплету људске егзистенције, с питањима, сумњама и тражењима, без чега нема пра. ве поезије. Зато можда и каже на једном мјесту да је живот „ситеп зарлепнае": дакде, она неугасива жеђ човјекова да себе спозна, да се одреди, да себе види У свему видљивом и невидљивом, У јасности и тајанствености, у истини и обмани, у садашњости и вјечности, Зато пјесник и каже: „Нама треба чисти пут ДО бића", до „чврстих темеља бића", како вели. на друтом мјесту. О он се заиста запутио тим путем, који није нимало једноставан ни лаган, који. нам спрема многе замке и вар. ке и разочарања. Зато примјећује: „Пи товати значи кушати снагу патње и ми лости". М још којечему другом, јер живот је многострук и сложен, а пут кривудав: „Иза сваког угла свијет је друтачији", ка. же пјесник, да би онда. установио како „свака ствар има своју тежину и 604".
На свом путовању међу стварима и појавама пјесник ће открити многострукост усивота, па ће рећи. да „нама треба свјетмост", да. „морамо бити мање осамљени и замршени", јер постоји нада да ћемо се угријати на сунцу“ и да ћемо „једнога дана заборавити трпки залогај". Али поред те наде пјесник исто тако зна за неминовност смрти и равнодушност природе: чов јек умире, а живот тече даље, ништа се не мијења („Наслада"). У том тијеку трајања „једино нам. преостаје затишје између Сунца и Смрти, Ватре и. Воде, Љубави. и Мржње", из чега слиједи закључак: „зито затворимо очи без панике и гутајмо крух и'сол"“. То је торко сазнање, с трагичним осјећањем живота, с осјећањем немоћи и резигнације, Мако каже да је тратао без штита == што је и пјеснички и етички, као слика и као спознаја, врло сугестивно и вриједно, ипак ће у часу клонулости рећи: „Остати у своме ловишту најбоља. је обрана", јер: „опасна је пловилба без оклопа и зато спусти сидро до, дна мора".
Има у овој књизи још читав низ опсервација које носе у себи унутарњу тежину и озбиљност. Има ту стихова о узалуднос ти свагдањег трајања у стези животних нужности („један дан живота“); има и чистих сентенција с призвуком горчине, као: Има трпке и ироничности као у пјесми „Трошкови живота“. Има врло изнијансираних љубавних стихова на крају збир. ке, А мала поема о Тину Ујевићу, која стоји на челу књиге, има изврсних ставака и по поетском и језичком искуству и по прецизности доживљавања и тумачења Мјевићева свијета. Баш ту је Видовић по-
казао да зна бити и конкретан и продоран. ·
кад пред собом има одређен предмет. Дру. тим. ријечима: Ујевићев свијет, са свим својим јасним компонентама, присилио та је на концентрацију и прецизност.
И језично, изражајно и стилски ова
"је поезија занимљива м на висини. Има
додуше становит број слика и изричаја који нису посве осмишљени,; али у В
случајева Видовић има "добра 'осјетила за ријеч, те је сликовитост инвентивна и сугестивна., Чак и'неке пјесме, које бисмо |
могли назвати „артистичком пгром“, имају свог смисла и своју дубљу дименизју.
Никола Милићевић
Такова Игњатовића, као закаснели од
„Љуби слободу: до граница круха".
ИЗЛОГ КЊИГА
Милан Токин
ВРШАЧКА ДАВОРИЈА Књижевна општина Вршац, 1975.
Недовршени роман Милана Токида (1909. — 1962) припада жанру историјскот романа. Токиново дело; међутим, није хроника: читава радња сведена је на један једини јесењи дан у Вршцу, педесетих година прошлог века, Централни лик дела је Јован Поповић Стерија, али писац с пуно симпатија, а и с одаичним познавањем Стеријиног вре. мена и-духа некадашње Војводине, оживљава панораму вршачких грађана, свештеника, калуђера, учитеља, трговаца, мајстора... Много пажње Токин је поклонио реконструкцији некадашњег језика постижући извесну дистанцу према прошлости и историји и оства, ривши духовито, динамично и занимљиво. причање, често с изразито хумористичким призвуком. Боље странице „Вр“ шцачке даворије" подсећају на прозу
блесак некадашњег градског живота у панонским просторима.
Књигу је за штампу приредио Бош ко Петровић, поштујући доследно пишчев текст. |
Лука Штековић,
НЕСЛУЋЕНО СЛОВО
Центар за културу . и умјетност, Осијек, 1974.
Више плакета него збирка песама, ова књига показује нове домете Штековићеве лирике, остварења која при. казују песника у новом светлу. У че тири циклуса аутор је презентирао свој однос према животу, према прошлости и традицији, према језику и песми.
М циклусу „Град мог.сна" — у коме видимо наставак ранијих _ ауторових тражења — Штековићев поетски руко пис добија нове, стаменије линије, и ту налазимо најлепше тренутке ове књи. те. Но овога пута Штековић — интимист пева подједнако прегнантно и о родољубивим темама, о палим борци: ма (циклус „Метак у цеви"), да би се цикаусом „Простор; вратио у првом реду својим унутрашњим просторима и просторима песме с којом се имплипцитно поистовећује. Неколико варијација на филмске теме („Кинотека") за. остаје за целином збирке.
Бранислав Бојић
УТВРДЕ Клуб писана Чукарице, Београд, 1974,
Бранислав Бојић још није нашао свој прави, дефинитиван песнички из ђаз, није се определио за један олреБен начин поетског казивања. Његова анрика лута између интиме, тежње за експресивним изразом и постског хумора; каткад песник тежи херметич. ном поетском исказу, презентирајући метафорички низ какав би нам ваљало одгонетати, да би у следећој песми или следећем пикаусу његови стихови постали пре свега јасни, отворени, комуникативни. Тражећи јединствене цр. те Бојићевог песничког света најпре бисмо се определили за извесну роман. тичарску. ноту, за варијације о чове ковој усамљености и за песниково не мирење. с дехуманизованом и атомизираном урбаном средином У којој се ту“ би. ниливидуалност јединке, па и усамљена јединка као таква. Та тежња, разумљиво, припада општим местима савременог песничког стваралаштва, али Бојић местимично превазилази стандарде текуће лирике доносећи једну инди. видуалну обојеност и нове акценте (нарочито у“ цикаџсима „Ноћ змија" и „Зрелине"). М своком случају реч је 0. ли ричару који је савлалао основе песничке вештине по За кота отпор речи није више проблем. Бранислав Бојић у овој укусно опремљеној књизи постиже ви. тје када је мање тежио спољним тезич. чим ефектима или натлашеном сажима. њу израза, п када се користио 1едноставним поетским товооом који је олтоварао тоироди његовог лирског сензибилитета. РУМУМСКЕ БАЈКЕ Народна књига, Београд, 1974; избор и превод Мирка Цветкова
Бајке су увек драгоцена и добродоп: ла лектира. Румунске народне бајке, на. стале у нама блиском географском про стору, н тематиком и својим уметничким одамкама блиске су оном класич ном појму бајке — маштовите, сликовите, занимљиве, вешто испричане, при. влачне не само за најмлађе читаоце већ — зашто да не! — и за одрасле.
Овај избор доноси нам, у оквиру познате едиције „Бисери", једну анто. догијску прегршт румунских бајки, те може послужити не само као лектира за читаоце најмлађег узраста, већ и за упоредно изучавање мотива нашег и румунског фолклора.
им ииииимиимие
|| КВИЖЕВНЕНОВИНЕ