Књижевне новине

ЋИКОВНА УМЕТНОСТ

ТЕКЊА КА СИНТЕЗИ

Ретроспектива Борислава Богдановића

РЕТРОСПЕКТИВНОМ изложбом слика и пика Борислава Богдановића (1899. 1970), Музеј савремене уметности у Београду дао је још један озбиљан прилог сагледавању стварне ситуације у нашем међуратном сликарству, али и бацио нову светлост на улогу и место једног од безмаЛо заборављених сликара, нашег савременика. Борислав Богдановић је један од оних

"наших сликара који је, стицајем окол-

ности, већ као формиран уметник напустио земљу и уметнички рад наставио у иностранству, у Америци. Рођен је у Руми, студирао у Загребу (Бабић, Кризман) и Прагу, претежно живео у Загребу, где је приредио прву и једину самосталну изАожбу слика у земљи (1937). Краће време живео је у Београду, где је излагао са. групом „Дванаесторица". Непосредно пред други светски рат сели са породицом У Америку где остаје све до краја живота,

Изложба обухвата сто седам слика (пре тежно из уметникове заоставштине) из времена од 1937. до 1969. и више од осамдесет цртежа који покривају распон од раних почетака (1915) до краја живота. За нас су посебно занимљиве слике и цртежи из оног кратког доратног периода који Богдановића одређују као сликара који се својом основном естетском оријентацијом и тежњама уклопио у карактеристичну физиономију нашег сликарства четврте деценије. И тематиком и стилом, као и значајем који је давао слици, Богдановић је интимиста, сликар мртвих природа и ентеријера са фигуром, портрета, актова и предела, сликаних чулно, густо, бојом која тежи хармонији, чистој визуелној оркестрацији, пластичној дорађености. Слика оно што види и воли, али увек као свој доживљај, као унутрашњу потребу да. изрази своје узбуђење и свој немир. То није сликарство великих страсти и драматичних акцената. снажног геста и аутономне материје. „Перцептуалист у својој суштини, каже се у предговору каталога, Богдановић се није могао ослободити опседнутости мотивом, што ће се нарочито показати у његовим каснијим развојним фазама. То га је и ометало да предмет вићеног жртвује захтевима импресионистичке дематеријализације у име светлости, сенке и боје".

И прве године у Америци за Богдановића значе рад у духу европских интимистичких традиција (Плава хаљина, 1941, Жена са ивећем, 1941, Црвена столица, 1943), али он ће постепено мењати тематику свог

икарства, а заједно с тим и стил и концепцију сликања, Преображај иде у прав: пу поједностављења форме, ка широј, декоративнијој површини, једноставнијем тре тману боје, слободнијем пртежу, што би се могло означити као тежња ка својеврсној синтези. Безмало исте одлике карактеришу и цртеже на овој изложби, тематски сведене на портрете, фигуре и актове.

Драгоцен, аналитичан и надасве информативан, монографски општиран предтовор написала је Љиљана Стојановић, док је проблем Богдановићевих пртежа обрадио сликар Феђа Соретић.

Срето Бошњак

(АФЕТ ЗЕЦ у с0рЕНТУ

Под аркадама старог фрањевачког самостана. у Соренту, подигнутог 7 ХИТ столећу, у полусенци древних сводова, У дослуху с енформелом трошних зидова, слике Сафета Зеца налик су путнику намернику на затамњене зелене прозоре иза којих се назиру тамни, хлорофилом богато испуњени вртови, засићени мирисом расцветалот багрема, поподневне тишине тераса, разроких прозора фасада. Навраћао сам у зелене просторе самостана данима, свакад у различито време дана: у јутарњој светаости, платна Сафета Зеца цакле се неком изузетном, дубинском вишеслојношћу композиције; у подневној тишини, када је сунде одскочило високо, и када се све претапа у ароматичну тишину недешавања, фиесте, спокоја, та платна се отварају попут презрелих цветова, још једном, још последњи пут; у полурасвети поподнева, када сунце замире негде изнад простора тог самостанског зеленог квадрата, зелени прозори Сафета Зеца имају још светлост неке езотеричне, унутрашње топлине. Тих десетак дана као да је било посве довољно да се то зелено острво старог здања у Соренту отвори у сусрет једној другој и друкчијој зеленој светлости. Слике Сафета Зеца сазревале су у тој септембарској и рано октобарској свечаности сунца у Соренту, дозвољавајући да ништа у тим лаганим променама годишњих доба на Медитерану не остане друкчије него што је било, него што мора да буде.

Гледао сам како у засвођено двориште самостана наилазе туристи са пискавим, дугим говорима водича. Како свраћају породице туриста с оцем који, растворену, гласно чита поглавља посвећена самостану. Свак од њих није друкчије ни гледао,

_ ви видео платна и цртеже Сафета Зепа

до као свој властити доживљај тог. зеленог светла што се расипа под аркадама. Као иманентни, једноставно посувраћен,

КРИЖЕВНЕ НОВИНЕ

оч

СОРЕНТО

%

измаштан предео хасне а зелене јесени, надомак мора, Каприја, древности. МИ уљ раво то што нико од тих случајних на. мерника није издвајао, није посебно у се би уоквиравао изложене слике Сафета Зеца, него их је осматрао у укупности утиска о једном инкрустрираном простору, било је нешто што се посве ретко дешава, нешто што је већ налик на један од оних доживљаја хармоничног, одиста класичног већ мира који ништа не захтева и ничему се не препушта.

Мотриле су тај медитерански врт сли-

ке вртова детињства, но другог под; |

небља, другог темперамента. У карнерима великих крошњи дрвећа, где се у пројекдији јавља сваки лист дивљег кестена као планетарна структура, у напуштеним, застртим квадратима столова који у ишчекивању трају своје време, у љубичастим пламеновима који се на тамно зеленом фону једва издвајају, једва примећују, са латицама беклиновски извијеним у празно, у читавом приступу ових структура које занесено чезну за хлаорофилом, за до маћим зидом, за утишаном оазом засењеног дворишта, у свету који није њихов али је могао бити и њихов, — било је нечег толико природног и тако једноставног. „Ту могао бих бно да се родим", могло се казати, заједно са Матићем. Тако је једна нова постојбина неисцељеног њиховог колорита наједном постала изворишном и битном за разумевање сликарства за које су критичари били написали да припада категорији магичног реализма.

У раним, славним песмама Дубравка

" Иванчана. јавља се лице столетне липе у

самостанском воћњаку, као успомена на ишчезло детињство. Врт детињства и бог детињства јављају се, такође, у песништву овог аутора као магичне одреднице једног стања које није поновљено, никако, нигде. На тим зеленим латицама слика Сафета Зеца, на тим огромним зеленим листовима, издвојеним каткад из фона санке на начин како је то, маштовито и преди мензионирано, чинио Цариник Русо, категорија звоњаве што допире, усред касног поподнева, са звоника фрањевачке цркве, опомиње на пролазност, на нестанак успомена за којима се трага. Густа хладовина сводова уткана је, у бити, у саму суштину ових слика које не мирују већ вам се предају узастопно, како време иде, и како навраћате, по. логици такозваних случајних маршрута, у предео једне слике, и у иницијално, зедено слово стваралаштва.

Не знам на шта је налик то самостанско двориште у Соренту, без слика Сафета. Зеца. И не знам како бих друкчије могао упамтити тај овал сунца, на заласку, високо на стени, изнад мора које се плаво пресијава дубоко доле. Али управо то одсуство панораме југа, окренутост властитом пределу, одмереном светлу, квадрату зеленила лепо развијеном на терену једног урбаног простора, са суром тишином непревреле јесени која никако да наиђе, сликама Сафета Зеца донеле су један нестварни, богати паспарту (без кога сад већ никако и не могу да их замислим, да их представим, да их обележим.

Тако су се, у септембру и октобру 1975. године, на једном хлаорохилном језичцу јужне Италије, у Соренту, осматрала и у почетку из далека проверавала два амбијента, две структуре. Прва, у магији оси-

пања, древности, далеког свог ХИТ столе-|

ћа, сва у тангентном дотицају са ромором пролазничке реке, урбане улице, сведена. и надсведена: самостанске аркаде које осматрају светло зелено, памћење животно. Друга: сликарство Сафета Зеца, разбокорено, барокно у свом одушевљењу за пејзаж, за потанку анализу тог бокора зеленот, тог светла вечитог. – = Е Латано, како настаје онде на југу јесен, и како је у бити и нема, тако су се пространи квадрати овог сликарства навикавали на пејзаж који јемогућ, који траје. Још само који трен, и све би се то претво-

рило у овал успомена који нестаје. М амал-.

там јединства. У звук који је био. У до живљај какав је, према давном Анлрићевом запису, имао Бајрон у Синтри. Готово

да ништа не може да наруши тај матични.

спој Зеца и Сорента. :

На улазу у врт, опет као у песми ДАубравка Иванчана, „мала, сиједа жена, ко изоквирена из неке старе. слике на клупи плете“. Засењени прозори, зидови у осипа-

њу, „тешка опојност љетних поподнева",.

време кога више нема, зелена светлост касног лета које је ишчезло, — све се то

такође могло назирати у присуству слика

које нису гостопале већ су тронашле свој властити свет. Своју могућност трајања.

Драшко Ређеп

ПОЗОРИШТЕ

НА ПОЧЕТКУ 10ЗОРИШНЕ СЕЗОНЕ – НЕИЗВЕСНОСТ

НЕКАД СМО СЕ РАДОВАЛИ почетку нове сезоне и са нестрпљењем дочекивали прве представе и премијере. Било је свечаности, ређала су се обећања и свако је могао од тих заноса да нешто очекује. Да ли смо се уморили или су се времена променила, тек нестало је сјаја и сада, заправо, нико не зна кад почиње сезона и шта нам она све доноси. Наступила је равнодушност, која нас све више удаљује од позоришта и његових правих могућности,

М нашем позоришном животу све је приметнија површност у којој пажњу једино привлаче необични спектакли, лажни скандали, неозбиљне полемике, завод: љиве имитације и помодно фестивалска. конфекција. Настала је пометња у којој фаворизујемо лажне вредности, заносимо се сопственом немоћи, пародирамо сами себе и чинимо све да бисмо приказали како је позориште ипак дивно и како се

с њиме сви помало на свој начин забав- _

љамо. Озбиљан свет са индигнацијом гледа. ово рушење вредности, понгравање са позориштем, па је логично што се дистанци ра и тражи задовољење у сећањима. на незаборавне представе им велике глумачке креације.

Позоришта не објављују целовите репертоаре, а и оно што оглашавају у јавности више је намењено разним форумима. мами оним најрадозналијима. Прошла сезона је показала да ови огласи постају чак бесмислени, јер нимало не обавезују, тако да се често догађа да тледамо друте комаде или да нам поједине куће приређују стална изненађења, више непријатна него пријатна. Ваљда због свега тога, ове јесени се неки ансамбли ин не труде да нас подсете на своја ранија обећања, Када би се анкетиради они најсталнији посетиоци, тешко да би и сваки хиљадити био у стању да прецизније каже шта ће се играти наредних месеци. Уз то, појавило се једно схватање, по коме је репертоар интерна ствар сваког позоришта. Јавност заправо има мало утицаја на његово састављање, па и оне пролећне дискусије које су на брзину организоване, да би се задовољила потреба за друштвеним консултацијама, још више су истакле апсурдност ових међусобних веза и односа. Позоришта су ређала, као у каквим проспектима, све могуће комаде које би волела да итрају, али нико није ни прихватио часну обавезу да ће их стварно приказати. Да. стање буде још горе — сви ми знамо да је ово само једна игра па ипак у њој су. делујемо, и тако добијамо атмосферу пуну фарсичности.

„ришта. углавном Зн

,

Самим тим што пристајемо на ов ТВ смешне и неодтоворне, поступке, и оге импровизациј

амо могућност за мној ц произвољности, Од којих НЕ а х буду и судбоносне за развој Н Ди и ришног израза. Заклањамо. се КА сарај не трагамо озбиљно за делима савр МЕ потенцијала, Наша информисаност Да 4 ским литературама других земађа ЈЕ Е ста површна и оскудна, 8 често и о ни тена. доброј вољи или пажњи самих | Ма . дилаца. Нешто слично догађало се ; с позоришту у прошлом веку. У МЕ нарочито театри у унутрашњости, дао ниједан нема сталног драматурга,

шају се велики центри или се изводе дела МАХ вредности и нерепрезентативне фор. ме савременог сценског израза. Због а а не треба. да изненади што ми свет

амо по екстремним иди помодним делима, са којима се сусређе мо на фестивалима и разним случајни гостовањима. Ако савремени свет не познајемо, сасвим је близу разуму, што Ле пратимо и његов израз, тако да је тешке правити паралеле између наших тажњи и тежњи земаља са којима бисмо желели или могли да се одмеравамо.

6 домаћој драмској литератури обично слушамо тираде или сентименталне жалопојке, У новије време све гласнији СК позориштима. они који сматрају да и требало престати са тим протекционашким односом који вређа писце и литератури не обезбеђује природни развој и право место у драмском репертоару. Можда би и ту аштературу требало препустити тржишту — вероватно је да би се пробили и ОАР>

они највиталнији који вреде или за. којима позориште осећа потреоу. Код нас се све своди на свега неколико писаца, а, позоришта их прихватају, јер то је ус лов да уђу у конкуренцију за Стеријино позорје. То је циљ који често значи и крај за једно драмско дело. Ретки су случајеви да пасле ПозОрја. текстове који су тамо

тај позоришта. приказани прихватају друга зр му

савремено позориште, “ Београду се изведе преко 60 премијера, а стварни успех доживи свега неко ико. У унутрашњости је још горе ста ње — тако да се налазимо у једној бес мисленој трци са. временом, у којој непрекидно производимо конфекцију. То нас подсећа на нека стара и давно заборављена. времена, када су позоришне управе вале да ће фабриковање великог бро-

ја премијера да одржи интересовање пу. е и обезбеди виталност ансамблима.

То се фаворизује на разне начине, па за. праве и значајне пројекте нема увек расподожења, атмосфере, снага и, коначно, средстава. Убија нас осредњост, а то је поразно и за глумце и за публику и за

критику.

ада ТОД се поведе реч о позоришту и почну да се износе истине, јаве се браниопи постојећег стања. Њихови једини аргументи су да такве непријатности, ма колико се базирале на чињеницама, могу да негативно делују на рад у појединим кућама, да одврате публику или онерасположе оне који одлучују о средствима. Ако човек воли позориште 'не преостаје му ништа друго него да ћути и да ПОД: носи постојеће стање. Тиме се још више оснажује конформизам и јача позиција оних који сматрају да треба прихватити као врхунску вредност све оно што нам се приказује на појединим сценама. Позоришта су потпуно одбацила критичност према оном што сама стварају, њима је све добро, па смо сведоци, ове јесени, да се за октобарске и друге награде предлажу представе и улоге за које је већ и публика. и критика утврдила да не представљају никакве стварне уметничке домете. То је једна посебна врста притиска на јавност и наметање сопствених интерних мерила као закона коме се мора све подредити. Односи су се до те мере пореметили да се повлачимо пред таквим насртајима, па је данас много лакше наћи разумева» ња и средстава за разне егзибиције и личне продукције него озбиљна и студиозна. дела. у једну представу, за коју се зна унапред да не доноси ништа ново нити било чиме богати наш позоришни живот, десетине милиона, много је лакше него одвојити динар за књиту о театру или штампање неког драмског текста.

Шта нас све чека у овој сезони — то стварно нико, ни у позориштима а ни ван њих, не може да предвиди. Присиљени смо да се препустимо стихији и да равнодушно чекамо — неће ли се догодити неко изненађење. Како су чуда ипак ретка и како се и за срећу и задовољство ваља заложити, то се пред све нас поставља озбиљна дилема: трпети све ово, обездичити свој укус и одрећи се жеља, или се заложити за промену и разбијање коњ формизма у позоришном. 2

Има ентузијаста који би се и борили — али то надметање у стваралачким хтењима нико не прихвата. То је наша несрећа у којој се позортшта осећају безбедна, тлумци незаинтересовани, а редитељи заокупљени искључиво својим пројектима и амбицијама. Нема атмосфере у којој би се истински конфронтирале идеје и трагало за новим формама и вредностима трајнијег значења. Говоримо непрекидно о. аутентичности позоришне уметности, а сводимо је на тренутну опсену. | - Вредност позоришта и његова лепота је у томе што нас надживљује, па ће, ве роватно, превазићи и ове прилике. То није велика утеха за оне који сматрају да можемо много више да учинимо него што радимо, да се извучемо из локалног самозадовољства и уврстимо међу нације које заиста омогућавају на светском плану нове изражајне путеве, виталније стваралаштво и слободније театарско деловање. Због свега тога, на почетку ове сезоне заокупљени смо питањем — како да надвладамо ову неизвесност, одбранимо се од све јаче равнодушности и подстакнемо | уметнике да се суоче са стварним стањем, доведу у цитање сопствену инертност ми заложе се за самопоштовање ни опредељење према свему оном што позориште чини уметношћу,

Петар Волк