Књижевне новине
ОСМИ КОНГРЕС САВЕЗА КЊИЖЕВНИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Конгресни мозаик _
Милош И. Бандић РАЗНОЛИКОСТ СТВАРАЊА.
ЗА ОВИХ НЕКОЛИКО послератних година та је знатна разноликост стварања, покушаја, језичко-стилских поступака и жанрова (разне форме лирског песништва, затим поема, кратка прича и приповетка, роман, драма, мемоари, путописна репортажа, књижевна и новинска критика, есеј, културно-политичка публицистика, потом преводи и друго). Ново револуционарно # социјалистичко доба омогућило је многим младим људима да се огледају у литератури а неке од признатих старијих писаца, нека од “највећих имена преображајно је покренуло на нове стваралачке подвиге. Само 1948. године, на пример, Јован Поповић објављује. редиговану верзију својих класичних „Истинитих легенди", Михаило Лалић збирку приповедачке прозе „Извидница", као и Вељко Петровић — „Препелицу у руци", Исидора Секулић „Записе о моме народу" и Иво Андрић „Нове приповетке", дела у којима су они реализовали нове и високе квалитете своје уметности. Поједини писци и критичари, као Милан Богдановић, који су, уочи рата, дуго били књижевно неактивни, ћутали, добијали су сад, после револуције, вољу и подстреке да проговоре поново и да се стваралачки крепко изразе. :
Револуција, дакле, није покренула. на стваралаштво само нове, младе снаге, ни оне које су већ биле у њеним редовима, него је, такође, оплодила и таленте писаца из предратне демократско-грађанске средине који су опет проналазили себе и, без икаквог насиља над собом и својом уметношћу, дали дела и текстове новог духа и „погледа на човека и свет, дела која су данас драгоцен саставни део наше социјалистичке књижевности и културе. |
Показало се, у овом, а и другим неким случајевима, да истински уметници не признају, стварне или фиктивне, запреке пред новом тематиком. Па и касније, кад су, са општим развитком, при крају тзв. административног периода, и са првим корацима самоуправљања и децентрализације, социјалане условности стваралаштва изгубиле ону „своју првобитну историјску неминовност, императивност, и кад се књижевност поново слободније отиснула — за другим, ширим. и модернијим путевима и видицима, револуционарна и социјалистичка инспира ција и вертикала у савременој _ српској књижевности показала се, и у тим процесима, као витална и авангардна, као уметнички најпродуктивнија: један претежан део. онога највреднијег што је досад, у савременој дрпској литератури, уопште створено, има у својој основи ндеју и -суштинску поруку наше револуције, хуманизма и слободе, драму и херонку народноослободилачке борбе.
1 “зета џ целини, српска, књижевност је, "последње три деценије, живо и свестра. мо напредовала, и модернизовала се, — ви ше можда него у целокупној својој дотадашњој историји. Сви жанрови су испробани, готово сви експерименти искушани или додирнути. Остварена је, при. том, из весна битна веза између идеолошког и стиАистичког момента: са становишта књижевности појмљене у сфери доминаци је садржаја, прешло се, ми у теорији и у пракси, на спознавање и на' изградњу форми, у чему треба видети, можда, извесно ново ис' куство и допринос марксистичкој естетици,
Било је, за протеклих тридесет година, и друтих плодних и славних тренутака, а повремено и лутања, кризе и неурозе, празог хода и јалових залета, То се дешава. Па ипак, књижевност није ни луксузни паркинг, нити шеталиште, а, вероватно, ни бесомучни хиподром. Зрела, озбиљна књижевност, и ствараоци у њој, знаће, према томе, претпоставља. се, посебних препо рука, сталожено и радно да одмере своје циљеве, оне који су ту, и оне које песничка, стваралачка имагинација тек. треба да открије. Знаће да одреде своје часно и де. латно место у друштву м свој удео у рав"ноправној и братској сарадњи са писцима и литературама наших народа м народа. ности. “
Шта може, дакле, наша књижевност се би више да зажели нето да остане дослед: на своме уметничком и критичком "АУХУ, | радозналости, модерном сензибилитету им · отворености према треперењу света, према револуционарном импулоу, најзад, као јез-
своје енергије и животворности, с ко. јим је започела свој нови пут, као гласу истине и човечности који, у њој, може да чује свак — по речима Ј. М, Соећеа (у „Ифигенији"), свако —
1 „Рођен под ма којим небом, коме. Извор живота, чисто и слободно, ,
"Струји кроз труди".
Бено Зупанчич
писци У ОПШТЕМ ПРОЦЕСУ УДРУЖИВАЊА РАДА
РЕКАО БИХ да су нам врата у друштво начелно отворена: У друштвено-подитичким ортанизацијама; у културним заједницама; у свим културним установама (не само уметничким) који су реализатори на ших коначних „производа, и где можемо да остварујемо своје уже (издавачки заводи и са; или шире интересе (школство и сл); У привредним организацијама које се преображавају из искључиво производних Ги економских организација у много свестраније социјалне организме, у којима све више стиче важност стваралаштво и поред њега и уметнички интерес радништва; и најзад — У друштвено-политичком и скуштинском систему тде се значајном друштвеном моћи рађају нова сазнања и нове замисли. – ПБ Практични путеви који воде ка оства: рењу нових могућности — споразумима, догтоворима, акцијама, новим системским
решењима у погледу темељних друштвено
економских односа у смислу много орга-
низованијег повезивања друштвеног само-
управљања, и коначно и законодавством.
— отварају нам се та врата широм. Само, те могућности биће у многочему зависне од наше организованости, узајамности и припремљености да учествујемо у Аруштвеним настојањима као друштвени чини лац, који узима на себе већу одговорност за своју судбину и за социјалистичку и ху-
ману: усмереност целокупног друштва У
коме живи.
Међутим, све набројано зависи у великој мери од писаца и њихове организоване друштвене моћи; од њихове унутрашње прибраности при решавању неких поглавитих садржајних задатака у настојању за. ослобођење целог друштва; од њихове способности да се обрачунају са свим о-
· ним што у њиховом сопственом раду не
може бити ослободилачко и ослобађајуће у најширем смислу те речи, што значи и са оним што у суштини није уметничко. То укратко значи: унутрашњи преображај нашег друштва у вишем социјалистичком смислу захтева нешто слично од нас. са
мих, чиме се пред нама отварају још. мно-
ги неиспитани самоуправљачки путеви који воде у фактичко остварење, у друштву и у његовом целокупном стваралаштву, свега онога што је демократично прихваћено и договорено. КА Треба признати да и све наше делатности на један или други начин, одражавају социјално, стање друштва (о чему имамо врло мало научних испитивања или студија), на више или мање посредан на" чин, све што се у друштву бори за ново
или за старо, и зато је немогуће замисли.
СЕДНИЦЕ
ти нешто ново у друштву без непрекидне борбе и настојања на оба фронта — на у-
„метничком и културно-политичком.
Положај писца у самоуправном соција-
листичком друштву не може да буде друк- |
чији него положај радника — ствараоца, који признаје једнаке могућности друтим радницима и ствараоцима, формира своја
_ друштвена права, дужности и одговорно
сти пре свега на основу рада, на основу свог нарочито компликованог духовног деловања. То, међутим, не може да постигне ако његов рад није удружен с радом Арутих радника и ако није и организовано са: моуправно повезан са онима, којима је ма. мењено — али не само тако да зависи 04 тржишта, случаја мли од милости оних који су организовани у удружени рад (нпр. издавачки заводи), него као равно правни део тог удруженог рада. Његов у тицај на друштвену и посебно на култур. ну политику мора, дакле, да се оснива на раду којим се ураста у целокупан друпе твени рад и у ослободилачко настојање снага које су носиоци друштва. У Само у таквим оквирима могућно је да његова настојања за слободу уметничког стварања имају довољно јак друштвени ослонац и самоуправне могућности, јерће основне друштвене снаге то осећати као битни део сопствених настојања за непрекидно целовито ослобађање човека и ње товог рада. Ако се слобода састоји. пре свега у томе да њој непрестано тежимо = као појединци на свим подручјима друштвеног рада и као организовано самоуправно демократски уређено друштво, онда се не треба бојати да је у довољној мери не бисмо могли имати и ми уметници, од: носно да не бисмо имали довољно могућ ности да се за њу трудимо непрестано 'м свуда у друштву — као уметнички ствара“ опи и као друштвени радници, урасли У
"ток опште свесне тежње за ослобођењем
човека.
Све ово практично значи: морамо пос тићи, као самоуправно организована дРруштвена организација, да се наш рад са
моуправним путевима удружује са радом свих оних који ма овај или онај начин ос: тварују и наше циљеве — а то је рад изда“ вача, графичара, произвођача хартије, би-
блиотекара, књижара, учитеља, радника У
"ауторским атенцијама ом многим другим
културним установама и делатностима; морамо постићи да удружимо свој рад са њиховим као произвођачи, а не као "најамни радници, ПОЕ ном удруженом раду, и да на овим осно вама постигнемо права и дужности свих произвођача.
СА КОНТРЕСА КЊИЖЕВНИКА — ЕРИХ КОШ, ВЕЛ ИБОР ГАИГОРИБ
и то у самоуправно повеза-
! Александар Спасов
"ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ
_ МАКЕДОНСКЕ ПОЕЗИЈЕ
СПЕЦИФИЧНА ОДЛИКА македонске поезије, бар у овом тренутку, јесте да су „разлике“ између генерација у тематско"изразном смислу сведене на најминимал. нију меру. Данас је јако тешко стилске токове: одређивати или повезивати искљу. чиво за поједине генерацијске таласе. међу старијим песницима сагледавамо. носиоце модерних или имодернистичких“ ис кустава, и обрнуто. То, измебу осталог, потиче и из несумњиве чињенице да сви: Ги „стари“, и млади, и најмлађи, једнако тактивно потврђују своје креативно постојање, а, са друге стране, да сви настоје да се што је могуће више одвоје од стандардног да би непрестано били у процесу нових истраживања и преображаја.
Када већ спомињемо генерације, морамо констатовати да њихов профил полако губи рељефност. Интересантан је у том погледу и пример најмлађих. Они нису на'ступили ни као целина, што је био случај са: младом поезијом, а ни данас их не од: дикује некаква тематска или стилска хо-
· могеност. Можда је у томе и њихова шанса, иако, у првом тренутку, површно можемо да закључимо да та разавојеност
' представља њихов недостатак. .
У тематској и изразној полифоничности, у синхроном егзистирању разних „поетика“, ми видимо животворну основу на којој се развија модерна македонска песничка реч. Егзистенција савременог човека и одраз времена у његовој нутрини су једни од најчешћих садржаја. Такозвана субјективна поезија је добила велику просторност. Национална и: социјална питања такође имају за македонског песника значење. које се не може мимоићи. Даље: он са наглашеним интересом опева и рустикално, а, у задње време поготову, и урба-
у
И МИЛАН БОКОВИЋ У ПАУЗН
но у савременом животу. Једном речју про тагониста македонског певања настоје да буду у чврстом контакту са оним што "представља суштину наше стварности. У том смислу они .не избегавају ни непосредни дијалог са временом и простором ус ред којих су постављени. __ . „Мекоћа" македонске поезије која је очитледна од њених фолклорних образаца до данас, неће посметати све ширем про. дору интелектуалне, медитативно-рефлек: сивне тенденције у њој. Понекад песма уме да се изгуби м у неким апстрактним метафизичким сферама, те се дешава и да мзостану прави резултати. Македонски песник се служи доста успешно згуснутим, · метафоричким и асоцијативним изразом. Али истовремено чујемо и гласни конкретни говор, па и естрадни звук. У неким слу чајевима, према | којима гајимо резерве, песма се испрпљује у пуној песничкој игри, која се прилично удаљила од свог значењског фундуса, а такође не прихватамо ни једносмерну, натуралистичку нарацију. осле три деценије македонска поези. ја се налази на позицији са које слободно "може да кореспондира са европским, па им светским лирским регионима, али је она свесна да може бити и успорена, заустављена у свом успињућем ходу, уколико непрестано не тежи ка новим истраживањима, новим преображајима, новим идеја ма, Управо. у том правцу ми и очекујемо њену даљу будућност. '
Петар Џаџић
КЊИЖЕВНО СТВАРАЛАШТВО ЈЕ ХИПЕРБОЛИЧНО ДЕЛО. МАШТЕ
У ШИРОКОМ распону од „апстрактних“ дела, изван координата места и време. ма, до оних релевантних за конкретан жи-
" вот друштва, уметност настоји да кориту.
је постојеће и кад то не одговара ства(раочевој намени, пружајући постојећем огледало, или стварајући свест о нечем што „та превазилази, што је дабстојније живљења. ~,
У једном од својих писама Рутеу, Маркс товори о неопходности анализе мистифи-
„коване и самој себи нејасне свести, јер човек може помоћи себи ако најпре упо-
зна себе, и оно што га чини таквим ка. кав он јесте. Исправно виђење подразумева потпуно , као што излечење 6одести подразумева дијагнозу болести. Дијагнозу целовиту, која себи одузима право на заташкавање, на обзире било ког реда сем оног који служи истини. Упознавати човека, настојати да га упознамо, то значи пробијати се кроз простор пуне неизвесности, често и без оне луче охрабрења, микро и макрокосмичке, без права на олаке закључке о голој чињеници величине одуховљене материје, и перспективи трске која мисли под равнодушним звездама. Књижевност нас учи да у животу ни 310чинци нису једноставно „Они“, што ће рећи АрХтИ, то, јест неки који нимало нису „Ми. ижевност ће нам указати на не. пријатну чињеницу да су ти Они увек помало. Ми,-да богатство човека није етички профилтрирано богатство, и да човек, своје велике осцилације може да избегне друштвеном негом, што значимни променом друштвених услова, као и индивидуалним самопрегором. То је у појму саме себи нејасне свести о којој говори Маркс, и коју треба принети разобличујућим зрацима анализе, Још увек нема стварности, друштвене ни индивидуалне, која је имуна од ове потребе. _ Смемо ли се ослонити на Теодора. Адор-' на2 У једном смиреном и задовољном Ару: штву, уметност ће престати да постоји вели он. Карактеристична мисао, иако нисмо склони да је прихватимо: више веру. јемо у Лотреамоново гесло према коме ће поезију писати сви, под претпоставком да ову мисао схватимо као метафору која нам казује да ће сваки рад имати ствара лачки карактер.
Ако наука врши свој непрекидан допринос у нашем све продубљенијем овладавању природом, материјом и законитости; ма људског друштва, уметност пружа свој сталан допринос у овладавању човека собом и превладавању себе, Немојмо заборавити: Човек какав још увек јесте, то је нешто што треба да буде превазиђено.
Морамо се и због тога суочити са го себним феноменом деструкције у умет.) сти, са феноменом креативне негације. Није реч о театралном гесту у Херостратовом стилу, већ о напору да се једно виђење реалности стави на увид савременицима са оном метом наивности коју понекад са. држи артистичка објективност.
Суочавајући се са једним посебним начином виђења, ми се не суочавамо ни са истином о укупности друштвеног живота, ни са укупношћу једне одређене савреме. ности. Суочавамо се са једном оптиком која има снагу појединачног виђења — не законитост општости.
Ми немамо право да тражимо од ствараоца да стварност гледа нашим очима, ма како је ми волели и ма колико нас боледо што се то виђење не поклапа са на шим сопственим; немамо права да тражимо ни обзирност ни нежност тамо где се разгорева ватра једног очевидно аутентичног процеса, тамо где уочавамо напор да се обликује један свет према императиви; ма унутарњих нужности, према потајној заповести оног орфејског ја, присутног У песнику. Простор стваралаштва није простор репрезентације, већ простор презента ције, Ствари приказане, литературом нису ' озакоњена објективност — понекад нема ју чак ни елементе објективности — већ поредак креиран онако како га види сликар, баш тај сликар како би рекао Хегел. Ми то морамо прихватити не као предност и врлину литературе, већ као нужност, нужност појединачне оптике, ако хоћете, Књижевно стваралаштво је хиперболично дело маште.
Максимум убелљивости једне књижев: не слике није корелативан максимуму јективности исте те слике у односу на спољну реалност. То је један од закона књижевног обликовања.
Рецимо сада да немирење са датим, као и дух револта, социјалног и метафизичког, који је често својствен уметности, па и књижевности, никада није и дух прозир ног политикантства. Уметност није ни'декоративна фолија, ни претећи прст опту. · жбе којим се завршава свака аргументе ција. пре но што је уопште и дата. Она ни: је средство ни за величање, ни за омало. важавање стварности. Уопште, погрешно је видети у њој — средство.
Вишезначности, многозначности _литерарнот податка супротставља се једнозна чност политичких вулгаризација формално инкорпорисаних у ткиво уметничког, иди тачније речено квази-уметничког дела. То је окретање против иманентних својстава саме књижевности. Пре критичког обрачуна са стварношћу живота, таква квази“ 'метност врши критички обрачун (то јест негацију) саме књижевности у чијем ок
· виру настоји да делује. .
Одбацујући такву „књижевност“, мито чинимо пре света из обзира према самој књижевности, не из обзира према ствар.
„ности.
Маставак на 4. страни