Књижевне новине

ОСМИ КОНГРЕС САВЕЗА КЊИЖЕВНИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ _

Наставак са 3. стране Томе Момировски

ИНТЕРЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ КУЛТУРЕ, ПИСАЦ И ЊЕГОВ РАД

ИНТЕРЕСНЕ заједнице културе. нису само демократска форма расподеле средстава за потребе културе, па према томе и литературе. Оне су, с једне стране, процес превазилажења власти и моћи државе над средствима културе и отворен, револуционарни социјалистички процес за размену рада између радника материјалне но културне сферс, самоуправни механизам за програмирање и усмеравање културног развитка. Пред интересним заједницама које су у формирању ни које одједном не могу открити све врлине, постављају се значајни захтеви; да се прогресивни | друштвени циљ не претвори у технологију, међузависност са државном администрацијом дасе што радикалније ликвидира п да се створе фактичке а не формалне претпоставке, да се суверено делегатски прати, расправља и одлучује о стварима у култури.

У издавачким пројектима, годишњим и Ауторочнијим, помагању колективним консуматорима — библиотекама, валоризовању књижевног рада, у процесима социјаАмзације културе и консеквентности КУлтурне политике, месту књижевног ствараЛаштва као и у другим виталним потребама и интересима наћи ће се место за третман основних и посебних културних заједница, уколико се оне оспособе правим делегатима, демократском и скупштинском праксом, уколико све то не буде препуштено појединцима и да делегати буду гола формалност и покриће.

Колектив писаца у једном природном међуодносу са другим делегатима културе, нужно треба да је заступљен преко личности способних да изразе широк, стваралачки интерес за потребе литературе без свакаквих узурпаторских, монополистичких, групних, приватних интереса, уз пуну способност и друштвену одговорност. За то мора да постоји интерес од стране професионалне асоцијације.

Пропусти који су учињени код оснива. ња и формирања интересних заједница, данас показују негативности. Међутим, уз друге слабости у пракси, чак и уз поједине превиде у структури и у постојању два дома, уз још увек неостварену директну улогу делегата из непосредне производње, њиховог површинског третирања као културних субјеката, ипак немамо право да критици будемо искључиви, да у интересним заједницама не видимо перспективу решавања свих данашњих и будућих потреба књижевности, као дела културе и уметности,. Кроз емпиријску проверу и пре вазилажење почетних резултата и надвладавањем објективних тешкоћа, оне су је динствена самоуправна развојна алтернатива. Тај је процес мукотрпан, а у исто време ми смо окренути ка самоуправној стварности и прогресивном ходу, да будемо, заједно са свим другим радницима, у име универзалних циљева литературе, у име оног препознавања и откривања човека које самоуправљача подразумева као стваралачку и хармоничну личност, а не једносмерну, бизарну, крхку, на рубу периферије, која луња за помамама илузије и нестварности, тражећи узалуд непосто, јећу стварност.

Реџеп ћосја

БЕЗ ПРЕДРАСУДА ДОГМАТСКЕ КРИТИКЕ |

ПРОЦЕС РАЗВИЈАЊА и раста поезије мн прозе, пак, задњих година је пратио и ванредно буран развитак критике, есејистике и историје књижевности. У овом периоду повећања броја објављених дела домаћих писаца, дела писаца матичне књижевности и превода из страних књижевности повећан је и број критичара, који прате издавачку делатност. Критика овог периода, почев од одлучујуће 1966. године, укључила се у настојања песника и прозних еманципацију књижевности, истичући свој аутономни карактер и стављајући нагласак више на уметничку вредност ади и на њен социјални, друштвени и морални аспекат. Стабилнијим уметничким критеријумима, ширим теоретским и естетским видицима, потпунијим познавањем националне тради ције и светске књижевности, као и јачим методолошким и научним амбицијама, критика овог периода је ослобођена од социоАотизирања и у најсретнијим случајевима постала је стриктнијом анализом са научним амбицијама, слојева, смисла и зрачења књижевног дела. Без предрасуда догматске критике, са неким малим, сада већ незначајним, изузецима, она је успела боље да захвати књижевне и уметничке појаве, да стабилизује свој суд и да тако ужива поштовање писаца и читалаца, које ужива и у другим срединама са већим и богатијим културама. Истовремено је у њој искристалисана колико значајна толико и закаснела свест да албанска књижевност није нити треба да буде затворена, аутархична оаза светске књижевности, која би се ослањала само на сопствену књижевну или фодклорну традицију и која би се оградила О4 позитивних, истраживачких утицаја страних књижевности. Свесна да национална књижевност може да оствари вредности и да буде духовни весник времена и простора само ако је динамична са својим стремљењима, књижевна критика ове етапе истовремено је истакла да она не може остати по страни кретања светске књижевно) АЉИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

,

сти. На тај начин она се залагала за европеизацију националне књижевности и културе, разуме се, истичући њене аутохтоне, изворне и оригиналне боје, тонове и садржаје. Са повећаним амбицијама и проширеним могућностима критика овог периода успела је тако да постави више књижевних проблема и да их реши у складу са интересима књижевности као уметности и као духовне активности човека, који се преко ње потврђује као хумано и ствара. лачко биће, | 3 |

По први пуг у историји албанске критичке мисли после рата, појављују се и критике са мање више различитим оријентацијама, које посматрају књижевност са различитих углова и који примењују разАичите инструменте у интерпретацији, 0об-. јашњавању и оцењивању књижевног дела и уметничких појава. Упоредо са критиком социолошке оријентације, која пажљиво објашњава социјалне идејне ин моралне димензије дела у вези са историјским и културним контекстом, с:.ји и интегрална критика, која комбинује углове посматрања, захватајући тако и његове различите слојеве, те критика стилистичке оријентације, која се у првом реду бави испитивањем језичке и фигуративне структуре рече-

нице и стиха, као и критика са етичко-фи-_

лозофском оријентацијом, која анализира идеје, теме и појмове. Мако овакве оријентације често нису нити могу да буду сасвим чисте и доследне у своме правцу, ипак оне упорно одражавају основне тенденције. Настојањем за специјализацију критике створене су могућности за подробнију анализу књижевног дела и за об јаттњавање књежевности са разних утглова, чиме се обогаћује оптика посматра. ња и вредновања књижевних кретања јуче, данас и уопште,

~ _ Методски шира, албанска критика овог периода показала је свој напредак и,у другим погледима: од новинског приказа, есејистичке рецензије до есеја, огледа, распра ве, студије и монографије она је успела да захвати и најтеже критичко-научне форме. Повећањем могућности и амбиција,

књижевна критика је тако прешла и у област историјске науке националне књижевности и компаративних студија, посебно односа албанске књижевности са романским књижевностима. И језик и компози-

РАСПРАВА

ција критичко-есејистичких п историјске «књижевних написа у овом врем претрпели су позитивне промене: обогаћена је терминологија, исклесана је реченица, изнијансирана је мисао и појачана је њихова архитектура уопште, иако се још увек објављује доста написа, у којима мисли недостаје и елементарна прецизност, у којима је слаба и недоследна логична аргументација, у којима се термини уп Љавају у погрешним функцијама и у ко јима се, најзад, види недостатак знања и књижевне и научне културе.

Независно од оваквих недостатака, уздизање уметничког и научног нивоа албанске критике у овој етапи је тако видно да је можемо назвати периодом критике. О. сим Хасана Мекулија и Али Алиуса, који неуморно настављају своју активност критичара, широког интересовања, албанској критици овог периода доприноси и низ других, од којих највише обећавају Ибрахим Ругова, Агим Винца и Сабри Хамити,

у

Војислав Максимовић

ЗА НОВИ ГЛАС О КЊИЖЕВНОСТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

ЈЕДНО од специфичних питања данашње литературе у БиХ јесте однос националних индивидуалитета и њиховог литерар. ног отјелотворења. Актуелност овог пита. ња је управо појачана неким моментима везаним за обликовање државности и поАнтичко конституисање ове Републике на новим самоуправним основама. Неки елементи из прошлости су били индикативни за сазнавање и овог вида карактеристика. Чињеница је да су сви народи БиХ (Срби, Хрвати, Муслимани, и Јевреји), они злто су бројношћу и снагом интелекту„А“лог рада усмјеравали духовне токове (на темељу властитих специфичности и

СА КОНГРЕСА — СИНИША ПАУНОВИЋ, СЛАВКО ЈАНЕВСКИ И МА

традиције) градили _ својеврсне – облике културе 'и књижевности, али они нису могли излазити из домена које је нудила и стварала ова земља. Психа и духовна одређења су они заједнички чиниоци, ко. ји су често недјељиви, јер је било неподјељиво земљиште, историја и судбина

цјелокупног становништва, и поред по времених _ разлика У политичком и со цијалном статусу народа. Чак и поли

тичка супремација, која је постизана фа. воризовањем појединих народа у различи-

тим историјским периодима, није препре“

ка интегралном посматрању њихових за једничких духовних вриједности, па тиме и литературе као једног од најдоминан. тнијих облика мишљења.

Иако је ново вријеме скршило старе конзервативне и грађанске политичке структуре и односе и превазишло непри. хватљиве религијске и националне реци. диве, неки традиционални неспоразуми нису потпуно премошћени чак ни у овом нашем времену, Те дилеме је често одра: жавала и савремена босанскохерцеговачка литература, Без директног присуства неколико врсних представника (Андрић Ћопић, Кош и Куленовић), а оштећена у рату за цијели нараштај вриједних писа. ца и интелектуалаца, ова књижевност ду. то послије рата није могла да до краја одбаци и неке ознаке провинцијског и мање вриједног стварања, па је и то уз слабу обавијештеност — помагало да је добивала и слаб третман у југословенској књижевној критици, Став извјесног негирања доприносио је да је дуго влада Ало увјерење да цјелина ове литературе није равна књижевном стваралаштву У осталим дијеловима истог језичког подру. чја. Требало је да прођу деценије мира 1 упорног доказивања, па да књижевност БиХ избори себи оно мјесто које јој по вриједности заиста и припада у заједни. пи југословенских народа и народности. За нови н позитиван глас о нашој књижевности није заслужно само доба јачих комуницирања, масовнијег штампања и присутности наших књига на тржишту, нето и стварни домети које су постигли поједини прозаисти, пјесници и критича. ри, Њихов број је заиста велик да се ла. ко можемо огријешити не спомињући не. чије име. Кад су нека издвајања и чињена, онда их је нужно условљавао и селективни карактер овог излагања.

КОНГРЕСНИХ

у ПРЕДАХУ

Јанош Бањаи

ЈЕДИНСТВЕНА И ПОТПУНА КЊИЖЕВНОСТ

СВАКО ЈЕЗИЧКО (књижевно) испољавање, уколико није оптерећено болесним појавама, потпуно је (тотално) испољавање, и само по себи већ је порицање партикуларног, делимичног. Зато књижевност и сматрамо за уметност језика. Односно, позивамо се на констатацију науке о књижевности да је језик активна материја књижевности, јер он не учествује као предмет у структури књижевног дела, него као чинилац преко којег се остварује дело, пошто је и сам друштвени производ и тако у круг значења књижевног остварења уноси целокупну свест једне друштвене (националне) заједнице. Због тога није свеједно где маБарски писац пише на мађарском језику. Истраживања мађарског народног језика у Југославији, као и живог, савременог маЂарског језика у значајној мери доприносе разумевању карактеристика и природе југословенске мађарске књижевности. Управо зато се и може рећи да је књижевност која се исписује на језику народности јединствена и потпуна. Није мањевише далеки одјек књижевности и језичке јаве једне веће језичке заједнице (матичне нације), дакле није партикуларна у односу на књижевност матичне нације, Књижевност националности потпуна је у првом реду с гледишта језика, она сама своје (језичке) законитости потврђује, те показује унутарњу кохеренцију. Исто као и свака национална књижевност. А то је "тим више тако, јер књижевност (као језичко и друштвено испољавање), ако је одиста књижевност, не може прихватити споредне задатке, који нису страни књижевности али су у сфери вредности неутрални, партикуларни и делимични задаци, какве је — на пример — присиљена да прихвати Југословенска мађарска међуратна књижевност под условима друштвене потлачености и неизграђених књижевних критеријума. Примарност „локалних боја" у поређе-

ј 5 ознакама књижевности био Сеј А ари изнуђен партикуларни задатак. Без ове фундаменталне критичке претпоставке књижевност Народ ТИ ОАНСТА не можемо сматрати књижевношшу, већ носиоцем одређених — често важних и оправданих задатака у политичком животу једане народности. Ако не схватимо да је књижевно остварење, на особен начин изграђено посредством језика, само по себи потпуна, мада виртуелна слика света, и да то подједнако важи за књижевности на. рода и народности, тада очито околишимо и књижевност лишавамо њених природних

животних сокова.

То је основа од које треба И, Пер

смо утврдили начелне и т – ес Јој могу бити опште и добити општу важност у изучавању књижевности народ: ности. У првом реду оне одреднице које свакако наглашавају битна својства и специфичну улогу ових књижевности — меБусобно разумевање и приближавање народа, улога у распростирању културних добара и вредности — а истовремено не доводе ону књижевност у подређен или баш мањински однос према националним књижевностима. Јер није само унутарњи императив југословенске мађарске књижевности да критички и историјски критеријуми примењени у њеном критичком просуђивању буду истоветни с критеријумима у националним књижевностима, него је то управо услов да се она може конституисати као књижевност. Јер само као књижевност конституисана у овом смислу, може сачувати своје особитости, и обавити (и) оне задатке који произлазе из њеног особеног историјског и друштвеног положаја (обележја народности),

Радојица Бошковић

КРЕТАЊА И ПРОЦЕСИ У ЦРНОГОРСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

ЧИНИ се да нема књижевности у којој је тако снажно изражен, феномен континуитета и тематског и изражајног као што је то случај са црногорском, гдје су историјске условљености и судбина овог поднебља учиниле вјечно актуелним неке стичке и хуманистичке постулате који се транспоновани и модифицирани јављају Као тема у најстаријим рукописима ну књигама савремених списатеља. Зато се учини понекад да се ова књижевност спорије мијењала кроз вријеме у коме мање или више писало (зависно од спо. них објективних услова живота, у краткотрајном миру или дугим ратовима) али пикада се није прекидало писање које је, ВИсНО од стваралачке индивидуалности, ослањајући се на традицију, успијевало да се отргне испод њеног окриља. Отуда се овлашном посматрачу може привидје ти да је ова књижевност била и сувише монолитна, ограничена у интересовањима и да је најчешће изражавада дух време. на у коме се стварала, Ипак на садржајном формално богатство црногорске књити прије четрдесете године овог 7 итно су утицале друштвене н 5 номске претпоставке и особит полити. ЗЕН ОНА) овог поднебља. Црногорска ак пред рат биљежи нагду стваНа ШИ пе ЗИМИ и динамизам ствара = о то се осјетити одмах послије ра5 и особито пред „Крај педесетих годиа, ада се остварују битне друштвене претпоставке од материјалних до инстипатили за нормалан културни раз ћ виМм срелинама и кал битније да се актуелизују одређена пре ја ле друштвеног живота наше Је, , | е сво ] ] добити у новом Уставу, ПА Не

Институционална штвена и умјетничка, да процес књижевног се битнија кретања у јератној књижевности кретања еволуције и м за да Кроз вријеме, већ и на Аруге а подилазе под компаса лаки И Радни, рања и послеништва етике та крсте

а. 1 е. Та крет и: а ене огледају се кроз богаћење самре

ног живота, ревалоризацију књи.

систематиз ] и слично. Дакле, к ацију његову

конституисања, друнагло су поспјешни. стварања, тако да црногорској послине своде само на ијењања умјетни-

објави а а трати истовремено у више сти Ксног књи и током неколико година. ЦРН