Књижевне новине
ИНТЕРВЈУ
Слика је одраз погледа на свет
Разговор са истакнутим сликаром академиком
Недељком Гвозденовићем
СЛИКАР И АКАДЕМИК Недељко Гвозденовић родио се у Мостару 1902. године. Сликарство је студирао у Минхену код Хофмана, У Београд се доселио 1926. године, Од 1940. је професор Ликовне академије, у којој је радио све до пензионисања.
Први пут је излагао 1929. тодине, и то на Првој јесењој изложби у Београду, а пет година, касније заједно са Иваном Та. баковићем. Отад редовно излаже на изложбама „Цвијета Зузорић" и са трупом „Аванаесторица". После ослобођења излагао са групом „Шесторица“; у последњих петнаест година приредио десет самосталних изложби у земљи, Тако исто, Гвозденовић је учествоБао на значајним скуплим изложбама у више земаља света,
Дела академика Твозденовића налазе се у готово свим јутословенским и у многим светским та: деријама. Енпиклопедије записују да је „по својим сликама, којима је страна бучност, тражење ефеката или · импровизације, У ствари тихим, студиозним, драго. ценим делима, финог зналца, доследног припадника, једног лико. вног поднебља инспирисанот дубо ком хуманошћу, Гвозденовић је дна од најзначајнијих појава “у нашем сликарству",
Редовни је члан Српске академије наука и уметности и има више највиших признања, међу којима и Седмојулску награду, која се додељује за животно де дао у СР Србији, као и награду „Политике".
Милош Јевтић:
Како бисте дефинисали _ сликарство, рецимо људима који су дошли на Вашу изложбуг
НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ: Сликарство, у најширем сми слу речи, јесте сликана површи. на; то јест начин како је та површина обрађена, како сликар доживљава додир материје — са подлогом, како је боја — густа, обилна, лазурна, разређена ита. = нанета на дату површину, ка. квим притиском руке је положена, како сликар користи сред: · ства којима наноси боју, колика је и каква је стваралачка осе · тљивост и инвентивност у рећђању, везивању хроматских и валерских вредности .,. свето, за правог љу битеља сликарства и сладокусца, чини суштину доживљавања са: мог сликарства Без поменутих квалитета све друге димензије: настајало на платну као да потстицаји, темперамент, погледи на свет, на друштво коме припада, на време у коме живи — товоре само о амбицији, о тежњама, о естетској или друштвено-подитич“ кој опредељености. Али све наброје но није, само по себи, довољно да „произведе“ слику која ће аутономан пластични феномен —
во сложена, на други медиј непреводива, обрада површине, о којој је напред било речи) исказати или сугерисати и садржаје који, у сликару, покрећу и узбу“ Бују човека и уметника.
Милош Јевтић:
Како Ви сликате, друже Гвозденовићу2 Које су Ваше основне теме»
НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ:
Ја бих ову реч теме, ако ми дозволите, заменио по мени аде кватнијим речима: повод има, или побудама или подсти. цајима... Пре него што запо чнем слику — мислим уље, платно — ја прво, на хартији, на најовлашнији начин, на начин који ме неће ограничавати, спутавати, каналисати, назначим не фиксирам — основне елементе, главне ритмичке токове који ће поступно, дужим радом, одредити лик и укупно дејство свих пластичних вредности који носе и дефинишу слику Као целину. Тај полатани раст слике не те че. равномерно, плански. Тренутно расположење, успутне идеје — производ једне непредвиђене асоцијације — свеже импулсе, ја користим све што може да о тати ситуацију ма платну и да. консолидује равнотежу пластичних елемената, Не увек, али че сто, на том кривудавом путу, деси се да се прекине нит, као да заборавим „шта сам хтео"; обесхрабрен, скоро да дигнем руке од свега; учини ми се да је подухват чист промемај. А онда, за мореност оним што 22 месецима
| КЊИЖЕВНЕНОВИЦЕ 5
својим јединством (а то је упра.
настајало на платну као да потхрањује потребу која, једног дана, постане неодољива, потребу, да направим заокрет, кренем У другом правцу, макар то и не "било у складу са почетном пред ставом о слици. Не видим у ова. квом заокрету никакву — издају полазне _ идеје, јер слика, по ме ни, треба да буде што чистији, што адекватнији одраз. развоја, или преображаја мога — односа. према свету. Само тако ће, по мени, слика постати живо и са држајно сведочанство о једном поштеном стваралачком напору.
Милош Јевтић:
Сад говоримо о сликарској ма» штиг:..
НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ:
Било их је у прошлости и да нас нису ретки сликари које оа ликује склоност фантастици и изузетна маштовитост. Од Боша па до извесних сиреалиста, када. се помене та. реч, мисли се — да, за тренутак, оставимо по страни богатство и снагу њиховог ликовног израза — на лакоћу, привиАну мили стварну, са којом они остварују на својим платнима чу. дне и непредвидиве животне ситуације, радње, скупне акције у фантастичним амбијентима, везу“ јући један за другим предмете, појаве, разна жива, често фанта> стична бића, која, у нормалном животу, немају ништа заједнич“ ко или их је тешко довести У везу једне с другима. Метафоричне, те маштарије имају велику, лирски, саркастички или, чешће, драматично обојену поетску сна гу. Сасвим другачије су саздани по својој природи, по свом темпераменту, по свом унутрашњем животу, сликари којима би било тешко признати маштовитост У смислу како је то напред изложено, Мотивски, они годинама обрађују исте, малобројне предмете, који — као спољни подстицаји или поводи — остају увек скоро исти, не товоре о маштовитости, али у свом ствараоцу они покреБу и изазивају маштовитост друте природе, која. живи, остаје У свету ликовног медија, ликовне граматике, синтаксе и лексике. Та маштовитосту не мање богата и, на свој начин, не мање узбуАљива но она прва — предметна = о којој је било речи, изискује од својих „уживадаца" развијену, изоштрену осетљивост ока и културу погледа. Тешко ми је да, на крају, ради веће јасноће, не поменем заиста репрезентативан слу чај Борба, Морандија. Каква „не маштовитост": више од двадесет тодина, поред других мотива који су му били блиски, он се упорно, скоро загрижено, враћао својим боцама; те две, те три, тих пет или шест боца на увек истој или сличној подлози. Али за примаоца сродне осетљивости, ка ква разноврсност у примени чисто ликовних изражајних средстава; каква доживљајна снага, скривена, не лако докучива, иза тих бескрајно диференцираних а, на изглед, увек истих убогих боца, боца и опет боца...
Милош Јевтић:
Како Ви, као сликар, али и као професор и академик, видите одговорност уметника, пред савременошћу2 Делите ли мишље“ ње да је стваралац дужан да уметнички саопшти своје време> ТаковВе, да ли се може не приме. Нивати такозвани живи живот>
НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ:
Тема је осетљива, Ушле су, већ одавно, у оптицај извесне речи, па и дефиниције које се, по инерцији, олако понављају; из бегава се напор да се извиди как ве садржаје покривају такве речи. Тако, примера ради, у ликовној критици, есејистици, У бројвим монографијама, говори се о духу времена У којем живимо, о кључним обележјима климе која одређује стил и ЛИК једне епохе. И не ретко, када се говори о уме твику репрезентативног значаја, ако се жели рећи нешто одређеније о томе колико се у његовој уметности огледају АУХ, _ карак“ тер, битне тежње времена коме припада, онда се врло резолутно каже: то не осветљава битна. обележја нашег времена, то _ не открива смисао животних садј жаја наше средине. Када савременици овако говоре о уметнич ким творевинама свога времена, о духовној клими која и њих „Ар. жи", када, без довољно дистанци
је, а и сами, посредно или непо- ,
средно, опредељени ИЛИ ангажо-. вани у обличавању духовне физиономије дате средине, онда у томе не могу да не видим и су. више сумарно, врло – паушално
НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ
процењивање једног сложеног м, често, затонетног феномена; за гонетног и значаја понекад тешко докучивог, Ко може, припадник, па помало и заробљеник времена у коме живи, да допре до скривеног смисла, да — осети пуну тежину значења одређених појава, да „прочита“, да _ дешифрује извесне специфичности које су производ деловања снага скривених иза или испод тих збивања. Зар је мали број случајева, у последњих 100 — 150 година, када су савременици, људи иначе луцидни, „мимоилазили" управо она обележја битних промена, наговештаје нових опредељења, која нама данас, после 50 или 100 година, изгледају јасни, Аако читљиви, не, разуме се, зато што смо ми проницљивији, него зато што њиховој рељефности до-
приноси временски размак, као и дошније промене које“ су УЧИ
ниле јаснијим смисао тих прошлих збивања.
Милош Ј евтић:
Да ли бисте нам рекли како се односите према прошлости и традицији Да ли Вас давна времена. инспиришу2
НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ:
Кад говоримо о традицији реч је о ликовној уметности тај појам, по свом садржају, данас је шири, сложенији но што је био пре сто и више година. Естетску свест савременог уметника формирају не само велике европске школе – (италијанске, штанске, холандске, француске итА.), него и богате традиције ли: ковних култура блиског и дале ког истока, преколумбијске Америке. Измењен је, донекле, и од: нос према даљој прошлости великих европских школа. Данас се другачије односимо према пред класичној грчкој уметности него у време Винкелмана и Гетеа. У изобиљу публикација, са репроаукцијама у боји, данашњи уме. тник може да прати откривање нових, до јуче непознатих, творевина човековог пластичног гени“ ја (преисторијски налази, пећинско сликарство Африке и Аустралије). Прелиставати такве публи“ кације, посећивати изложбе тих „етзотичних“ народа, значи, за савременог уметника. стално проширивати границе визуелне осе тљивости, значи уносити у естетеку свест нове податке, нова сазнања, нове, невиђене производе свеже, изворне маштовитости. И зато када савремени сликар или вајар прилази свом послу он ће — некад више, некад мање свесно — било по свом односу према стилским атрибутима своје концепцијске опредељености, би“ ло према мисаоној тежини својих симбода, као и према регистру своје пластичне метафорике, живети другачије у својој креацији, одређивати јој доживљајни распон, температуру, домашај ње ног мисаоног и емоционалног значења, „опремљен“ као стваралац, разноврсније и богатије но што је то био његов претходник пре сто и више година,
Милош Јевтић:
О Вашим сликама мисалц су, и пре рата и данас, многи сритичари. Да ли Вам је критика, осим оцене омогућавала и нека друга сазнања. Рецимо, да ли Вас је, можда упозоравала на димензије које нисте приликом слика“
ња имали у виду или Вам уопште нису биле на. умуг
НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ:
Тешко је позитивно одговори ти на питање да ли сликар мо же да примени у свом раду критичареве савете или сугестије. Мије ми познат ни један такав случај, ни у нашој средини, нити је забележен у страној литератури. Смешно је и замислити сликара, ма колико он био чист од претеране самоуверености, који би приказ своје изложбе, ма како било звучно име приказивача, причврстио на ногаре да би, ето, у даљем раду, могао своје гледање на сликарство да коритује у складу са замеркама или оградама садржаним у објавље ном приказу... Уосталом, данашиња критика врло ретко – дели савете; она: констатује; то јест, истиче квалитете, указује на слабости. У већини случајева, међу тим, она покушава да објасни намере, да осветли тежње излага. ча, да открије „родбинске везе" у смислу концепције. Без обзира. на основаност таквих анализа, не тражећи одговора на питање да ди ће их прихватити они који ће доћи после нас, остаје проста и неоспорна чињеница да критика, ма какав да је њен ниво, обезбеђује изложбама одјек у јавно. сти, изазива и потхрањује коментаре међу уметницима и љуби. тељима уметности, како о излагачу тако и о аутору објављене критике. Да додам, на крају: и мање повољна критика, чак ка: да је кратковида и недобронамерна, за излагача је мање зло Од „завере ћутања".
Милош Јевтић:
Друже Гвозденовићу, _ реците нам нешто о текућој ликовној критици. У јавности, рецимо, има. мишљења да је она доста неразумљива, доста херметична и да функцију приближавања слике публици не обавља. у потпуности2
НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ:
Јавност, то јест културна јавност, широк је појам. Уметничка критика обраћа се, на првом месту, онима које интересује уметност и који имају колико-толи“ ко одређене погледе на савреме. но стварање, Они су, углавном, опредељени, имају своје аверзије и афинитете и не једном сам утврдио да се судови критике, као морски таласи, разбијају о стење њихових убеђења или предубеђења. Али, поред ове, угла» вном опредељене јавности, посто“ ји и шира културна јавност, неупућена и, чак, више или мање ликовио неџка. Веома је сложено питање како да се текућа, дневна ликовна критика · постави према овом ширем делу културне јавности. На који начин, каквим језиком да што јасније изложи, да приближи сложену про» блематику ликовне уметности, до јучерашње и савремене. Знам да читаоци из тог широког круга прихватају са пуно поверења за разлику од оног малобројног дела, о коме је било речи — судове и оцене текуће — критике, чак и онда када се не подудара ју са њиховим. Само, да би та шира јавност нешто и научила, да би се упознала са рудиментима ликовног изражавања, потре» бно је да језик, стил тих приказа буде јасан, да не буде харметичан, да својом нејасноћом, гломазном терминологијом не одби-
ја, не обесхрабри жељу за сазнањем бројних читалаца којима, то увек треба имати у виду, често недостају основна знања о пластичним уметностима.
Милош Јевтић:
У нашој земљи се веома мно20 гради. Како ликовни уметник Гвозденовић прима данашње традитељство> Може ли се ликовна уметност одлучније „умеша ти“ у ликове наших, бар, јавних објеката и у лица градова и друтих насеља2 Да ли су сликари п други ликовни уметници расположени да им дела буду више и у служби — сасвим условно речено — градитељства»
НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ:
До недавно, много се говорило и писало о интеграџији у ликовној уметности. О потреби да У једној архитектонској целини дОбију свој значајни удео у сликарству и вајарству, да се ос твари један стилски хомоген пластични комплекс. До сада, на жалост, такви резултати код нас нису остварени, Било је бројних покушаја, али се, на крају, показало да је сваки од учесника = сликар или скулптор — вукао на своју страну. Онда се, _ пред таквим промашајима, подсећа на велике примере из готике и ренесансе. Указује се на стилску 06једињеност у раду архитекте, сликара и вајара. Чини ми се да у пренапрегнутом индивидуализ му наше епохе треба _ тражити виновника тих полууспеха — или неуспеха. Често, када се бирају вајари или сликари који ће, својим уделом, обогатити једну архитектонску целину, мало се во. ди рачуна о сродности — у смиСАЏ концепције — ангажованих уметника који, сваки за себе, на првом месту брине бригу о аутономности свог стила, нимало во љан да жртвује нешто што би, у корист хомогености _ целине, осиромашило њетов лични израз. Скоро је репрезентативан случај УНЕСКА у Паризу. Миром Пи. касо су дали свој прилог. И је дан и други, нарочито · Пикасо, испољили су чудовишну индиферентност према самој грађевини. Речено је да се Пикасо није потрудио да обиђе место им амбијент у коме ће „живети“ његово платно. Као да је у питању и» ложба салона, коме је, ето, послао једну слику. Сећам се да су му то оштро, без поштеде, замерили меки критичари, они кичменији. Милош Јевтић:
Обичај је ове серије да гости, на крају разговора, изнесу нај важнија, и сопственим животом проверена, сазнања, која би_мо:
гла, бар као туђе искуство, да
буду корисна сваком посебно
младом човеку.
НЕДЕЉКО ГВОЗДЕНОВИЋ; Мени је, признајем, тешко да из свог животног и уметничког искуства излучим једну, у неко. лико речи формулисану, истину која би користила сваком, посебно младом човеку. Као наставник, ја сам увек поштовао и, колико сам могао, спроводио принцип индивидуалног прилажења младом уметнику. Бројна лична сазнања, годинама – проверавана, добила. су, свакако, одређену боју, боју моје природе, мојих урођених или, временом, стечених склоности или одбојности,. Ако је потребно да већем броју младих и, што је за мене од особите важности, мени непознатих људи, кажем једну од тих за мене утврђених истина, просто ме хвата страх да ће моја сазнања, управо зато што су моја, бити непримењива па, можда, и штетна за људе друга“ чије духовне конституције. Можда бих се и осмелио када бих се нашао пред човеком кога — што је неопходно — познајем да му, на основу моје представе о њему као одређеној личности, – помогнем да, користећи моје савете или сугестије, крене путем на коме ће се најпуније реализовати као особена уметничка личност.
(Разговор овле објављен у скраћеном облику емитован је у целини на Друтом програму Радио-Београда.)