Књижевне новине

Радован Павловски

Огледала љубави

Ти си моја. Препознајем те ја изнутра не скривај ме и не остављај ме без светлости док промичем твојим тамним ходницима, о моје живо огледало, ветар ритма Природе распламсава ватру. Горки се дим диже за мојом речи упућеном да те заустави пи запали, тебе мени непознату и далеку, а сада тако блиску жену, Измешасмо ми и крв и семе. И наша осећања запослише ц руке и уздисаје и ватру и чекања која ваљају сад огњену куглу Долином љубави. Ти си моја: и ноктом и погледом и коленима и рукама и уснама, на торњим и доњим световима, и у мислима ти си моја а ја одједном тако срећан у тебц изгубљен џи пронавен.

П У узајамној нежној најезди видиш где мења Тело — своје боје, отварају се и затварају врата чекања и где жедно семе зна да продре и до најзабаченије чуке тамо а Е где о твоје жедне равни ударају и звона и клетве плодне црнине нероткиње облаче те мисли

када су твој покрет, осмех и освртање

као за нечим што се ишчекује, хоће ли да ти се Тави

одазове или неће, глас са неба и земље

Напустиш ли ме, или те Усуд сусретне и одвоји од мене

ни ветрови, ни олује, ни време, ни године ни старост кад куцну њени бели часи неће уништити овај налет љубави у нама, ову ватру сокова, ово време у нама што

пустоши у нама чува своја жива огледала. 11 Мевђ зидовима од коже — ватра и ти крај ватре

сама, а већ зрела за љубав. Напољу је јесен и зима а у твом је телу застало пролеће. И чим се старост потужи пред првим опалим листом јесени! Са тамне маховине твоје коже пламсају зелене ватре жеено, слапови воде преко твојих облика, од оног орања у плодној ноћи остаде кожно огледало у које удари рог страсти, махуна што пуче ток лета да би се тонуло у процепу звезданих обала да би од уздаха лепршала твоја коса у корену затегнута као јарбол на пловидби. Сада је јесен али још увек пролеће под кожом у тело запобљеном. То само Човеку је дано од ове Приподе која у нама огледала своја уграђује.

ТУ . За твојом сенком као за светиљком стигох до твојег тела баш као сан кад чили

а ти ми се, на крају пута, јави као дан,

кад године одгајише. џ припремише тело за овај час сусрета џц свадбе, отпадоше и сенка и чекање и из моје слећене загледаности у медоносни пчелињи лет ) из ослушкивања сваког шума из сваког саосећања

за умирања ц из свега што ме: удаљаваше од тебе

из свега се издвоји и шикну у мени тај силни извор љубави која те плави, 0 жено о земљо о невреме о равнице тола о синтаксо У огледалима моје крви

и“. пијавица и олакшање си ти, и клисура са стаблом разгранатим у себи, и промена

звоно си ти, издвојена за љубав, изов ни ан.

У Окрени кључ у катанцу свом и празна и пуста нек остану огледала да се врте са. зидовима у круг. Ти ниси моја. Ведра пространства и бистре воде савлађују и планине и долине и исроз радове и села раштркане по мапи живота. протичу реке, а ти остаде сама у свом дому без огледала. Ти ниси моја. Наиђу ли часи неспокоја ада се грицкају | нокти п месец кад луди од светлости и ноћу иглу тражи у низини = Ти си увек моја.

Измени ли Време мој лик, затрепери ли ветар

у“ нашој поседелој коси Г нек тада из комадића огледала разбијених

севне она иста муња ћ пи нека нас снова открије и уједини.

ут

Вуче ме за косу то дете од мене

бајку би хтело да чује а ја се са дремежом

борим џ с ликом њеним што моја љубав.

некада беше па што ми се сад у полусну

у недоба јавља, тражи ли ме

или та љубав остави живот у дамарима мојим

а ово дете рај мене бајку би хтело да чује

ни речи за песму ни речи да душу умирим своју пред сан ја сада немам, лик њезин, пун живота лик лепоте ме-зове а дете је ко цвет латице своје у сумрак већ склопило очи и снива

а ја и даље тако са сунцем трелазим

преко моста од наших сплетених руку

и у полусну круним класје зоре

у тамне њезине скуте. ;

СА МАКЕДОНСКОГ · ЦВЕТА КОТЕВСКА

ПОСЛЕДЊИ

ПИ ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

! па _ Мома Димић

ИМА ПРИЧА које ваља само испричати,

Одмах, журно. Макар увече, где се заседне, |

Или себи самом, кад се све галаме попруже у дуги сан. Иначе, пред њима ће остати тек бунцање. Неизречене, немуште, преплитаће се у немо ишчекивање, у никад.

__ довољно јасне наборе узречица. Ишчилеће

већ за жудњом да се сврстају међ приповетке, или „истините“ хронике, исповести, барем у записе што нису (још) за објављивање. А романи управо и настају захваљујући том набубрелом сећању, дотле никоме живом потребном; нити од иког провераваном! | Препредени ђаво сам вам шапуће да сам све што ћу овде испричати, напокон у име приче мојих устију, од почетка, одувек приштеђивао, крпарио, и сећањем и проницањем, не бих ли вас управио, након свих стаза, ни ка тесном (ма колико, иначе, широком) главном сокаку тог колико-толико српског села у Мађарској. Пам: тио сам му име онако како се читало док сам, на његовој станици, недалеко од Пе ште, силазио са шинобуса: Текел, а и како су га изговарали сви важнији јунаци ове приче: Тукуља. Јаркови украј асфалтне траке били су одавно ту. Бицикли, Једна посластичарница. Црква готово изван пута; њено неосипљиво ћутање у блату. Вазда влага међ рашљама дрвећа. Крњаве чамове ограде, овлажени зидови, Старци уматају свој спори ход око приземљуша. Кратконога кокош сврдлала је пламеним главицама (јесу ли то последњи пламенови2) по прашини, за зрнима што их је све до ли. шајастог брежуљка старог, и камењима

ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА

препуиног гробља, нзбацивао недалеки, раз» метни Дунав са својих дереглија, шлепова им лађица. Ништа се. није могло још-ни више десити, наврсти и насећати. Од прилазећих дана очекивао сам, међутим, још само ону крајњу потврду њене (причине) неопходности, замах, уку-буку њеног изрицања, а вероватно, сасвим несвесно, и некакво самодовршење њено. Будући да ми је искреност досућена, рећи ћу да сам желео, као и сви ви уосталом, да је прочитам, а да је претходно не напишем! Да је једноставно примим. Баш као што, напослетку, примамо и саму Реч. Славу или несрећу. Или тек ове часове поподнева, пуне жрвња напољу и моје журбе да се наБем далеко одавде, међу странице којима се путује; као и све што сам примао пре ове моје дуге лењости, доконости и страха, о којима сведочи, можда и одвећ, овај увод, подоста опширан за приповедача ове половине овог века — увођење на које нисам никако раније навикао ни себе, ни читаоца упућеног на причу и о мом деди, и о Мађарској, земљи његовог седмогодишњег боравка (такође сталној теми и из воришту његових препричавања), навикну. тот, на крају, да сместа.лизне жар онога што сам и ја раније, без оклевања, називао истим изразом, као и сви ваљда, просто и безазлено: животом.

Пештанске улице су бескрајни кружни и праволинијски сливови рђастог, усутоњеног ваздуха, чак и онда кад се сунџе окреће у зениту и кад се не назиру облаци ни над најдаљом периферијом. А њене, исто тако смркнуте масиве троспратних илм четвороспратних зграда, с гипсаном флором, киповима и свртцима ижљебљених руком сецесије, не замишљам другачије не: то у виду огромних, китњастих камених сандука, заливених непокретним поклопцима, кроз које се ваљда нико још није испео. Пред ноћ, кад умиле унутра кратконоти, тртасти, размахани дневни шетачи, иза густо набраних завеса прозора, тих мртвачких рамова њиховог сна, оданде не прозрачује ниједан рескији сев; не допире. трачица звука. Осим мене и двојице полиџајаца у зеленим униформама, с дутим белпм пендрецима, у поноћном сату немогуће је наћи иког друго на Керуту, ' '

Првих вечери мог боравка у Пешти и ја сам, дакако, затварао своју несаницу међ жућкасте тапете хотела „Слобода“.

Шћућорен, срећом, уз најширу градску у- |.

ланцу, Ракоцијеву, у тој пустињи, сам под.

облацима, отварао сам прве странице фи-. лозофских књига, те једине .трезоре ' сиро- . | машних и усамљених., Оне оу биле канали, ·

подземни проводници до ових оних што су се, попут мене, затварали 'у'најтушћи |

мрак. Али, књиге, опет, нису биле никак> во наследство једног итекако искусног тишлера, какав је био мој деда, и по које сам и дошао овамо; то су пре, и једино ваљда, могли да буду сви они још неразумљиви разговори, лица, као и дугачки плави трамваји што су звонили и неизбежно шкрипали на окретају шина, сад оно треперење боја на семафору (ма колико и не постојало у дедина времена), ћутање хлад» ног голубијег перја под стрехама, у рупама, ров неба, та црна леја високо осутих звезда под којима ми се шета, гледа и њу“ ши, за сваким ћошком, аркадом, квартом. Деда Була је, знам, код куће легао већ У седам и бели бркови би се искосили личе-

ћи на меке и паперјасте рогове нове куће

посред његовог лица. Мени, и још само мени, кров је био то неубивено, далеко и напуштено небо, и над сеоцем дубље него било која књига. И већ треће или четврте ноћи провео сам своју сасвим очувану несани "поред сумњичавих портира на рецепцији. По навици пратиле су ме њихове истрошене зенице, али није ме достиза-

· да ниједна реч. И једино власник тешког

ба! Пословно су се окретали њихови груд-

хотелског кључа, који и поред његовог

великог крушкастог привеска нисам преда- |

вао, ишетао бих у позни пештански сат. Будне сам могао да нађем, поред већ натприродно будних полицајаца, једино још у каквом бару. Но, чим бих тамо крочио, сачекивали би ме пословична поспаност и тромост гостију згужваних лица, зелени образи уморних девојака за забаву, остареле маске певача куплета и кабареткиње утруњених очију. Макар да је неки артиста

изводио м своју вечиту барску тачку ипрача на танкој затегнутој жици, био је то ход ка танким нитима поспаности.

Неки барови су смештени у подруми ма и сутеренима хотела, али било их је у које се улазило равно ,с улице, или се до њих педо степеницама, па и лифтом. Но, одасвуд, мимо промена сенки, из црвенкасте струготине лепљиве светлости, мотрила су начета пуцад порпулански глатких и избечених очију ућуталих стараца или ноћница што су куљајућим димовима, заденутим међ дуге и еластичне прсте маникираних ноктију, исписивале плаховите, исте поруке, Сва тела су седела у својим ложама напето, попут вампира што немају куд из сандука још једног дана. Ја сам долазио к њима знајући да ће и то све нестати већ с првим петловима, носећи нас у неко друго привиђење, блештаво болно, прохладно, улепљених постеља. Али ту, у кутовима што су сад буктали од црвеног, трулог плиша, још су седеле девојке оштрих зу

васти кукови док су се извлачиле иза округластих, ниских столова, трудећи се да не проспу своја лажна пића н мрсећи се у кончиће прозуклог џеза којим је одјекивао

„подијум што је мењао своја безбројна све-

тла попут семафора. И баш кад би за мој сто примакла чашицу и свој лењи ход нека од тих девојака с упиљеним погледом који је навикао на самопозив, уживао сам да се понашам вилењачки, дотеривао свој учмали енглески п представљао се као; Џон Милингтон Синг.

Враћајући се једне овакве ноћи у хотел, још осмехнут на каваљерство Џ. М. Синта, и вртећи се у окретним стакленим вратима, угледах деду! Седео је при дну хола, у широкој латипи љубичасте, кожне фотеље, сам. Мако је било довољно места за све његове ствари на суседним, ниодкога запоседнутим, фотељама, велики пругасти сако држао је преко колена, покривајући њиме.и добар део пртљага. Управо док сам му прилазио деда је нетремице зве. рао, чак малко и отворених устију, према каупку улштогљених прилика око портирнице и нимало светлуцавој, штавише чворугавој ћели шефа рецепциониста што је важио, уносећи се, маневрисао иза Аутачког. пудта. Приметивши ме почеша се махинално иза темена и одмах ћипи и пође 'к.мени испружене руке, као да је тог тренутка, а не који сат раније, силазио са воза, вичући усплахирено: „Их, бре, Момчило" — да

| је'бар половина оних'око:портирнице за| памтила тај његов поздрав, или бар ста"ринске, ушасте, „бриџ", сељачке панталоне "Од чоје у којима се стално' подизао и: по-

скакивао на овојим дугим и сувим ногама

пут У БУДИМИЕШТИ |

, Ауто | ј у у новом оделу, чоПан а Тор тешког, горњег капута, с карираном коптуљом, плаву па које су вазда око његове то тро шеног врата одисале на топлину Ј ЕЦ ца и узглавља јих није секаее аву часовима прелиставајући новине, по лих на мах како сам поново УНИЈЕ ар непотребно; опет се. ижио

све своје време. Знао сам пу И ОКАр НИ Ала с да се мичемо,

"да ћемо 'булеварама сати трамваје, да се

да ћемо Ри ећемо испети на. Ћи: његову седу, регрутски пао лаву, удешене бркове под К а. пи 25у носом — гледајући га онако збуњеног, бес помоћног, са црвеним печатима који су Љ слепоочнице при-

осипали његове измивене ликом сваке речи, полако сам губио обзир

према само мом времену и мојим ИТ ма које је још ваљало (и није) обавити,

Оставио сам све његове ствари нераспа. коване горе у соби, Можда Је било тек негде око једанаест сати. Мада је путовао

шест-седам сати, превалио две мир и толико дуго чекао у хотелу, НЕ ПА да се деди још не спава и да ходе одмах да се сретне с градом о ком је, као о нај већем чу ду, причао целог свог живота. 0диста, бојао сам се и од помисли да пред спавање, у вакууму хотелске собе, претре. само сваку ситницу с пута или „како је КОД куће", да ме пропитује о свему што сам за ових дана доживео, или, пак, да он отпочне своју стару БрАРУЕ 0 ЕЦ 51 "коју тек што је (о: з НЕ абољај ние је дочекао најсвежији, ноћни април. Иза дугих и широких тротоара Ракоци улице, за цртом Дунава, провиделе су се голе будимске сијалице. Плави трамвај, с две готово празне прикодице, прохуја средином улице, витлајући рбасту пра. шину над утонулим шинама и смањујући се међ разнобојним и паралелним скалама збијених светлећих трака што су се сливале у Белварош. Казаљке сата на Јужној железничкој станици готово су се са свим усправиле. Тротоари су били пусти, штавише и спрани, и мом изненада уморном деди чинили су се још. ширим. Излози на супротној страни били су толико далеки, даје деда једва успевао да прочи-. та називе оних најкрупнијих фирми. и не канећи да допешачи до њих и да их изблиза разгледа. Високе, четвртасте куће наједном почеше да се роје у ионако укоченом и опрезном дедином погледу. „Велика, расплинута варош", рече баш као да је у њој први пут. Још неко време корачао је поноћним плочником сам са мном, јединим његовим пратиоцем; једва је избацивао своје суве, издужене ноге, некако опрезан, згрчен и сићушан под својом црном, ишчетканом шубаром коју је носио само на сахранама и о славама, брижљиво самотан као и свих вечери које је, ево већ читавих педесет година, проводио у оним поучним, авантуристичким и залуним причама о својих седам младеначких мађарских лета! Не, ни ово његово кратко обретање у Пешти неће се моћи никад исказати, ма шта деда потом, уз чашицу, и расположен, напричао својим Миријевцима. Бржебоље свратих га у први ресторан (била је то, срећом, нека отмена и Ауксузна кафана), можда само збб0т тог уласка кроз лакирана и застакљена врата, збот тих „стародревних кафанских церемонија скидања капута, заузимања стола и наручивања пића код келнера који вам стоје укипљени изнад главе. Матори вратар у ливрејисаном оделу свикнуто љубазно нам се наклонио, мада нас већ у следећем тренутку подозриво кресну погледом, па чак нам им приђе с леђа опомињу“ ћи нас да ће се ресторан ускоро затворити,“ Но, ми смо већ погледом обухватили целу кафанску салу, деда је јотш вечерас видео нешто Пеште и изнутра. Чак смо сели за један сто с краја. Деда се знојио, па. је скинуо свој тешки сако и њиме прегрнуо суседну столицу. Одложио је шубару, али је њу држао на коленима. Нисмо седели ни два-три мину та. за нашим чашнпцама сладуњавот токајца, блажено упиљени у дис кретно исполиване чаршаве напуштених столова и покоју силуету у даљини која је још наздрављала, кружећи погледом по титравим ·тапетама, облачастим наборима свиленкастих завеса крем боје, па опет у кафанско пространство наројено колутови. ма дима До саме високе барокне таванице, кад умукоше и последњи, они најгласнији (туш!) тактови циганске свирке. Подгојени, среховечни. Цигани усијаних лица У прним оделима брисали су зној као снег белим марамицама и журно паковали своје инструменте у филцане футроле. Мало је, ето, недостајало па да сви ови грбови, орнаменти зидова и унутрашњи балкони“ опточени орајевином што одблескују по. свуд светлост жутих лустерских сазвежђа, сасвим утрну, Већ се гасе. Страна с које се појављују келнери већ је у полумраку. Прво што ће деда чути на чистом мађар. СКОМА, макон толико година, биће; · „Фајронт!“. Његово уморно лице ће се помирити с тим да смо касно дотилн,. А тле је тај живот који је прошао у толико про. | пуштених дана2 Врата ће нам отворити 0на иста уштогљена ливреја. Пружиће се пред нама само улица, њен још познији и празнији час, са оном својом далеком и недохватљивом другом страном; Тупкаћемо крај забрављених врата, навучених родетни и неосветљених излога. с разбацаном робом и ценама што Не се бледети самртнички попут шљунака прогутаних' мрачном утробом. Колико ћу се пута Јошт, "доцније, У кревету, трзнути, спреман да делу повелем "неку, истог тог часа, да ове његове реке почне и попови лане у Паварској оних сед. и. раскину тим и затгреним ланцем Како о с. тодина (од пре.педесет година) као: ет срасли и збили се једни покрај других... Али како ћу узрујавати деду монако презадовољног тим самим што је стигао 2! Њег у 5 Ј · ове дубоке, нафиксане ципеле скрушено . ] ет ЈУ су стајале подно ивице кревета спремне да'одмах,.с јутра, прихвате. тану. шне · ноге у АНА Ара прихвате танунима и да. моћи це 5 " убрип" пантало-

КЊИЖЕВНЕНОИНЕ 6

пешице. Али мотре.