Књижевне новине

МЕБУНАРОДНИ ОКТОБАРСКИ СУСРЕТ ПИСАЦА

Победа песништва – победа човечности

' У Београду је 17. и 18..октобра, уз Учешће већег броја писаца из читавог света, одржан ХП међународни октобарски сусрет писаца са темом која је у наслову овог колажа. „Књижевне новине" у овом броју доносе изводе из изплагања једног броја учесника Сусрета, и то редоследом којим су говорили.

Јара Рибникар

НЕРАСКИДИВА ВЕЗА ПЕСНИКА И НАРОДА

Пре тридесет година пребројавали смо се — по који то пут у историји — под овим сунцем, под овим небом, и нашли да је нечовечност у свакој нашој породици ископала гроб, да је крвави окршај последњег рата однео сваког нашег десетог човека, да би деветоро могло размишљати о човечности.

Листајући књиге овог поднебља, од почетка писмености све до данас, ми вековима пратимо трајање ове теме у животној борби наших људи, људи који су били рођени да себи увек наново доносе слободу. Сваке године овде, у октобру, окрећемо још једну страну стихова написаних овоме граду и прилажемо је стиховима мртвих и живих песника.

Њихови гласови су столећима у овом простору звучали као борбени позив на живот и смрт, позив да се истраје, да се издржи у усправности, да се слобода из војевује и одбрани.

Љубав према овом тлу и људска обавеза да се. достојанство живих и мртвих увек наново осваја и увек упорно брани — обележавају југословенску историју и историју овог нашег града.

Београд је рођен да буде слободан. загледан у бескрајну равницу коју пресецају две велике реке, доносећи и односећи, на очиглед свију, пролазност; Београд је створен да буде и трг и капија, и дом и друм, то је град свих путних праваца, град у којем се север, југ, исток, запад, налазе на длану пролазника, град у којем је страшна прошлост свачија, без изузетка, а у којем, упркос томе, влада блага занесеност калемегданских шетњи — такође без изузетка.

Људи Београда својом природом везани су за своје песнике, а њихови песници део су његове борбе за човечност.

никацијом и прилагођавањем кодовима на. које су се масе навикле.

Али кад се служење превазиђе, почиње борбена поезија, која је истраживање израза дубоких потреба једне епохе. Пример Пикаса је овде славан. Начинио је голуба мира, али га то није спречило да

"створи цело своје дело у духу геометрије.

А и политичка средина треба да у овом погледу поштује слободу уметниковог стварања. Ако тога нема, поетска средина, кад-тад, почиње да се буни. Добро је да и овом приликом цитирамо _ романтичаре. Они су били свесни да се класичарима супротстављају као либерали у уметности. Упркос томе, они су могли да се боре против либералних политичара који су остали конзервативци на уметничком плануз.љ Али полет свести социјалистичког песника ангажованог у борбеној поезији, почињући с оне стране поезије служења и против конформизма уметности која имитира западни исцрпени формализам, треба такође да има форму.

Ова поезија не би смела да се ослања на шаблон. Она треба да се открије током тражења. Али она је убеђена да њен полет води ка комуникацији, емотивној и интелектуалној размени с другима о темама друштвене борбе. Ово прогресивно кретање од знака ка слици не може се сматрати сличном теоријама Жданова, које намећу реалистичку слику као поезију служења. Предраг Матвејевић

ОТПОР И РЕВОЛУЦИЈА —

ПОБЈЕДА НАД МИТОЛОГИЈАМА

КАД ГЛЕДАМО оно што је. створено у књижевности југославенских народа и народности у отпору, у револуцији, пред на-

Ба до осуде над крвницима у Торановој „Јами" или Куленовићеве „Стојанке мајке "кнежопољке", итд.

_ Воља за исказом, за свједочењем и ос вједочењем, дио је опће револуционарне воље, једног револуционарног. позитивног волунтаризма, дакле једне опће револуционарне воље која тежи да буде одређена, која иманентно тежи да буде одређена и формулирана. И то је, у ствари, она иста стваралачка воља која даје форму хисторијским садржајима и одредбама хисторијског значења, као што су споменуте одлуке засједања Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије, у Бихаћу, већ 1942. године, што можда ниједан европски покрет отпора нема: доведену до такве формулације вољу једног стваралачгок хисторијског чина. Свијест која мотивира овај комплексни процес од пресудног је значења. Она уобличује и саму револуцију, дефинира њен смисао и карактер, развија јој перспективе. И управо таква уобличујућа воља и стваралачка свијест превредновале су, у ствари, народноослободилачки устанак, збијег и отпор у револуцију. :

И напокон: што је остало од свега тогаг Гледајући с најужег, са уско литерарног становишта, можемо рећи: остао је становит број вриједних пјесама и још понеко свједочанство које не спада-у „праву литературу". Такав одговор занемарује, међутим, много тога; прије свега пресудно значење самог стваралачког искуства, које је Сартр, говорећи иначе врло критично о књижевности отпора, означио као „искуство што нам је омогућило да предосјетимо каква би могла бити књижевност конкретне универзалности". Из таквог искуства израста једна нова свијест, која је продрмала наша устаљена схваћања о" обавезној дистанци, о неприкосновеној расположивости, диспонибилитету, о којем је говорио Жид прије рата; навела нас је на провјеру постојећих теоретских основа и постулата. Спознали смо, поред свега осталог, докле могу одвести комотна искушења. грађанске умјетничке неодговорности (а и многи од нас су баштиници те грађанске неодговорности); истодобно смо спознали колики и какав практички значај могу има ти вриједности какве заговара култура и умјетност. Резултат свега тога је присутан као квалитативно нови однос ствараоца не само према хисторији и стварности него и самом стварању. Некритично би било прешутјети да су се управо из ових искустава јављале упрошћене и маникејске ди-

свет хуманизмом, како је Горки рекао. Ми смо много више: ми смо човечност која се бори, човечност која је на стражи; ми нисмо човечност која пада у очајање, упркос бурама и ураганима који харају светом. У нас су дубоки корени, ми све памтимо и ми настојимо да гледамо далеко напред.

Што се тиче нас совјетских писаца, на нама лежи у том погледу посебна одговорност. Ми сами себи намећемо ту велику и посебну одговорност, јер ми, ипак, представљамо земљу где је први пут у историји тријумфовао нови хуманизам, хуманизам милиона радних људи, где је ликвидирано капиталистичко друштво; хуманизам који тежи томе и остварује се у томе да сваки | човек постане човек са великим словом Ч. Горки је тај хуманизам називао социјалистичким и истовремено општечовечанским. Хуманизмом људи с дубоким коренима у прошлости, који чврсто стоје на земљи данас, и који са убеђењем граде своју будућност. То је хуманизам огромне одтоворности пред прошлошћу, садашњошћу и будућношћу. Хуманизам неустрашивог односа према животу, без обзира на то колико нам се суровим тај живот чинио (.. )

Шта треба да буде предмет поезије и књижевностиг Има толико спорова о томе деценијама и вековима: политика, револуција, књижевност— да ли су то природне појаве или нису природне појаве, Човечанство је измислило књижевност зато што књижевност може бити једина уметност која је у стању да обухвати читав свет. Ја мислим да је уметност и књижевност због тога и била рођена и да њен значај непрестано расте, упркос томе што ми стичемо све нове и нове могућности за обухватање читавог света и читавог човечанства. И кад је реч о свему овоме што сам сада говорио и о много чему што нисам стигао да кажем, наша књижевност у томе доприноси свој удео величанственим хуманизмом, новим хуманизмом, који ће, на крају, постати атмосфера чистог неба целог света.

Драгољуб Недељковић

ИСКУШЕЊА ПЕСНИШТВА ИСКУШЕЊА РЕВОЛУЦИЈЕ

Дубоко револуционарно у уметности није оно што је везано за тренутак, што робује историји, дакле пролазно, ефемерно, него оно што је, упркос историјском покрету, надисторијско и трајно; а ако уметност нешто руши, онда су то међе нација, друштава и епоха. Није то случајност што су класици марксизма налазили своје уметнике не међу писцима ангажованим у текућим политичким збивањима, него међу песницима далеких доба (Есхил и Шекспир, на пример), чије значење је универзално, или пак међу писцима свог времена који су могли да припадају и сасвим – супротним _ политичко-идеолошким тежњама. Ствар је у томе што класици марксизма нису на револуцију гледали са-

Зов песника. био је увек глас ових ше- мо Као на политички преврат ин питање

тача, који се зачас из безазлених јужњака власти него као на дубоки друштвени пре-

, + пород и преображај човека, па су — ло: нутих према свом широком небу, пре- | !

окрену Р - Ј гично — и у уметности тражили не до-

ма сунцу и звездама, претварају у борце, | „м хоће да стегну у своје руке, и мале С | “ве; и нежне п жуљевите, свако оруж

бронамерне али површне пропагандисте, него најдубље тумаче људске судбине. Рекло би се чак да су Маркс, Енгелс и

је које им је доступно, да би то небо, те

звезде, сачували или наново освојили. Тако су живели њихови очеви, дедови, прадедови, тако то траје од памтивека. Странице и странице стихова написане су свету овог града. Речи човечности читале су се, певале, узвикивале, за стихове гинули су људи, а песници су гинули за људе. : | Нераскидива је веза песника и народа, постојана је свест живих овог поднебља, да је човечност песништво, а песништво

човечност. џ

Затварајући, пре тридесет година, једну етапу у свом мукотрпном постојању ва овом узбурканом и свим опасностима. изложеном (београдском 7тау, песници им људи рекли су сваком десетом кога су остављали иза себе да ће његову жртву и своју снагу ујединити и у непрестаној, свакодневној животној борби, корак по корак, остваривати идеал песника, идеал

слободе.

Робер Естивал (Француска) .

БОРБЕНА ПОЕЗИЈА СЕ БОРИ И ЗА ДРУШТВО И ЗА ПОЕЗИЈУ

ОЕЗИЈА без борбе је поезија без про. О иља на То је конформистичка пде“ зија, јер се позива на стваралачке системе који су прихваћени, односно којима се људи уче. Поезија. без борбе је поезија. одјека — зову је НЕО — то је мртва пое ЈЕ орбена поезија није ништа друго него поетска авангарда. Стављена У круг спе» цифичне библиологије, она се поставе изнад креативне и дистрибутивне акције. Авангардни песник води две сукцесивне и комплементарне борбе: борбу у крилу сопствене свести, у КОЈОЈ се супротстављају стваралачки изливи и сизбијајуће принуде цензуре, Пар а за одбрану убебења и створених у Ивана, МЕа је битнија, јер она ствара поетско дело. Али појам борбе је по-

об

Ека У друштвеној борби, борбена поези“ ја, постајући борба за поезију, доказује своје постојање. Она тада напада конформизме који је тоне. Она открива своју " антитетичку дијалектичку позицију. Она ннетинктивно осећа да представља живот...

Нова. борбена поезија има исту структуру као претходна; њена оријентација не би смела да буде наметнута споља, социфалном и политичком средином. Не треба мешати борбену и поезију служења,

стваралачку поезију и конформистичку и

акалемску поезију. да олтовори на АР

жност. . : ке Али, у овом случају, дело је одтовор

на друштвени притисак и зна се да оно почива На 'олтоту коти преноси ставе ес тетске сецзпбилитете. уколико то нису и теовије ппетхолне плалајуће класе. Политичка корисност уметника настаје кому.

Хметник може и треба уштвени захтев. То је

јективним присуством против- |

ОКТОБАРСКИ СУСРЕТ ПИСАЦА

ма су специфични облици културног стварања у једном ширем смислу ријечи, непосредно укљученог у свакодневицу као начин живота и поглед на свијет. Иван Горан Ковачић је то добро уочио сам и казао у једном говору народу и борцима УДНИИМ на приредби која је одржана у Бихаћу 1943, године у част старом Назору: „С вашом борбом оживотворила. се поезија, пјесништво је постало стварношћу, обичном појавом, која се у свим својим најфинијим нијансама ријечју и дјелом ма нифестира. сваког часа. То сањано братс тво, та сањана једнакост, правда, доброта, тај највиши смисао људског живота постао је пред нама јавом". · Оваје се, у бити, сусрећемо с комплекс ним процесом који ми се чини проблематски најкарактеристичнијим кад приступамо овој литератури, у којем елементи једне дифузне животне поезије на најширој разини саме стварности теже према пјеснички обликованој стварности, сажимајући се у њој. Жеља за свједочењем ту је опћенитија неголи свијест о стваралаштву (на томе посебно инсистирам); воља за исказом уочљивија је од самог напора обликовања. Стваралачка свијест се, међутим, намеће исказивању и свједочењу, пружајући им шансу да даље трају и убједљивије дјелују. Тако сама поезија досиже различите стадије, од аморфних до уобличених. А умјесто линеарних класификација по књижевноисторијским шаблонима, у оваквим је случајевима примјеренија. вертикална подјела по нивоима. На прву, еле "ментарну раван тако ваља ставити сам чин, а затим можемо од ступња до ступња пратити поетско уобличавање: од става и по. клича да пароле и прогласа, од усмених и писмених упута и директива, преко саопћења, порука на плакату, зидним новина ма и у партизанској штампи, па све до на пора да се сажме и искаже свијест о оно ме што јесмо и што чинимо. Тај процес се продужава до самих одредби и форму лација повијесног значења, какве су одлу. ке, рецимо, АВНОЈ-а, и до неопозивих пјесничких потврда, народних и књижевничких. И то би било лако илустрирати: то је пут од борбеног поклича: „Напријед!" до. Назорове пјесме „Титов напријед ; од самог вихора рата до Борових „Превихорсних вихорова"; од неизрецивих крвопроли-

ПОГЛЕД НА САЛУ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ СР' СРБИЈЕ У КОЈ

ОЈ СЕ ОДРЖАВАО ХП МЕБУНАРОДНИ

јалектичке подјеле на антажирану и неантажирану умјетност — које смо ми у нашој пракси превладали — као и различите друге попратне митологије и отпора и ре волуције. Позив који би остао апсолутно вјеран стваралачким и дјелатним потхватима о којима је овдје била ријеч подсјетио би нас да су аутентични и отпори стварна револуција, у бити, побједе над митолотијама.

Александар Овчаренко (СССР)

КЊИЖЕВНОСТ — ЈЕДИНА УМЕТНОСТ КОЈА МОЖЕ ДА ОБУХВАТИ ЧИТАВ СВЕТ

ПРОЛАЗЕЋИ делом Београда у којем се налази наш хотел „Славија“ видео сам улицу која се зове Улица Максима Горког. Одлучио сам да почнем од Горког, од следећих његових знаменитих речи: „Књижевност је најчовечнија уметност. Књижевнике можемо назвати човекољупцима по професији и произвођачима хуманизма".

То су речи Максима Горког, који је сав свој живот посветио борби за хуманизам, и не само да је његово стваралаштво прожето хуманизмом већ су и, многи његови чланци носили тај назив; „Хумани. зам", „Нови хуманизам“, „Социјалистички хуманизам", итд. Очигледно, већ и због тога је требало да се сетимо на овом месту Максима» Горког. Те његове речи о књижевницима који се могу назвати човекољупцима по професији нарочито су акту“ елне данас када се завршава један од нај дужих и најупорнијих покушаја да се ес тетизира оно што највише понижава човека, да се човек сведе на оно што је био на почетку свог постојања на Земљи, да се „докаже да је човек био и да ће увек остати роб нагона лова.

"Један од ветерана социјалистичке књижевности у светској уметности, изванред ни чешки песник Станислав-Коста Нојман, рекао је једном: „Ми смо човечност која се бори". Јер човечност баш и дугујемо тим људима који су успели да се не утопе у водама хладног рата. Ми нисмо ти који са-. мо левамо о човечности и обогаћујемо

Лењин били готово незаинтересовани за такозвано борбено песништво, јер су мало којега сувременог им милитантнога писца узносили, а ковали су у звезде једног Балзака пили једног Лава Толстоја. И од уметности, као и од друштва произишлог из револуције, Маркс је очекивао да обликује целовиту личност. Данас то некима личи на утопију, само што извесни грађани, као Велек, то пи кажу, јер према марксизму и револуцији нису ни у'каквој обавези, док неки прагматичари, негдашњи револуционари, о томе ћуте. ћуте пред чињеницом да људи — и у новоме друштву као да све више зависе од „физичке нужде" — како би рекао Маркс — а све мање теже складу духовних и физичких потреба. Тону у ниски материјализам, раз“ једа их прозаични утилитаризам, подају се такозваном, потрошачком менталитету. Звучи парадоксално, али и истинито, кад се каже да Марксово поимање очовеченота стваралаштва и целовитог човека који обликује и по законима лепоте веома под сећа на оно изванредно луцидно и хумано тумачење Гате рошг Гагба из пера Рабиндраната Тагоре, писџа Задћапе,

Данас је, несумњиво, револуционарно борити се против деградација и уситњавања личности; револуционарно је супротстављати се не производњи робе широке потрошње, не обиљу материјалном које је један од предуслова слободе духовне, него скученом, грабежљивом, ниском, потрошачком менталитету који крњи и разбија дичност, срозава друштво. Борба против потрошачког духовног осиромашења, уС ред материјалног обогаћења, никада не би смела да се претвори у наивно-идеали стички портрет у конзервативно-донкихотску опозицију научном и технолошком прогресу. Тим прогресом савремени хуманизам, па и савремено песништво, мора да се користи, на њ да се ослања, али не и да му робује, заборављајући место и улоту човекове свести у тој добродошлој екс плозији напретка материјалног и техничког, чија би хумана намена била да допринесе ослобађању личности и усавршава“ њу целога друштва. Није ствар У роби нето у човеку, нас не угрожавају машине

него људи који им се подређују или их

злоупотребљавају, Увек је исти проблем пред човечанством, па и пред уметношћу као његовом заступницом: проблем слободе духовне, идеал свестране целовите и складне личности. Међутим, свако доба има своје облике и ропства и слободе. Док једне ништи и поробљава сиромаштво, друге, несмотре не, сакати обиље, гуши ситост. Као и за тедо, тако је и за дух погибељна неравнотежа. Шивилизацијске тековине могу

Наставак на +. страни

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5