Књижевне новине

У | ———— ОГ КЊИГА КРИТИКА (С иза

Наставак са 3. стране

(бити, и неопходно је да су, извор и пре Ауслов благостања; али се оне могу претворити п у „живо блато“ у које људи, зачарани материјалним добрима, све дубље и све опасније за дух — тону. Особито заостале средине, нагло озрачене цивиАмзацијом, губе правац и забасају на странпутице. Настаје тада позната неравнотежа између цивилизације ми културе, неравнотежа која се претвара у неку врсту „палавице" моралне; постане ли она и друштвена, болест, може да угрози и "саме корене хуманитета па и револуције.

За револуцију велика уметност се не везује политички, или тачније: везује се знатно мање политички него дубински, суштински, Чим револуција почне да изневерава себе, то јест чим се изметне само у политику, само у власт, само у одрећени режим, као и други режим, чим револуција изгуби слух за сопствени идеал, за тоталитет људски, чим изневери оно што је Александар Блок, њен поет, називао „духом музике" — права уметност више не може да јој служи, па или се удаљава у сфере аг! ропџг Гагђа или јој се отворено супротставља, подносећи јој објективно огледало у коме се виде сва њена изопачења, у ствари њено старење.

Око неких речи има свакаквих наслага и талога који им помућују смисао, Маркс и Енгелс су иронично протествовали због злоупотреба речи „материјализам": „Реч материјалистички служи у Немачкој мнотим младим писцима као проста фраза којом се без даљег изучавања, етикетира све и сва, то јест прилепи се та етикета ги мисли се да је тиме ствар свршена." То важи — ништа мање — и за речи револуција п револуционаран. Кад о томе раз мишљамо, а да бисмо били јасни — не можемо да се не присетимо једне сјајне, увек актуслне одредбе револуционарног духа, потекле испол пера Ромена Ролана, кад је 20. октобра 1925, писао одговор Совјетској академији наука и уметности, која га је позвала на једну пригодну манифестапију, истичући њен револуционарни карактер: „Истински револуџионаран је онај дух који никада не допушта да се заледе облици живота и да се под њима заустави ток. Истински револуционаран је онај дух који не подноси никакву соци са лаж и — што је још важније и још теже сузбијати — никакву лаж са самим собом. Прави револуционарни дух је непрестано у рату против свих заблуда које увек изнова гради људско друштво на ру: шевинама оних које је срушило... Истински револуционаран дух је подједнако наоружан против нових предрасуда пролетерске револуције као и против старих заблуда буржоаске демократије. За њ ништа није неприкосновено. Јер у његовим очима свака друштвена или политичка. форма означава само један час у бескрајном кретању."

Луис Диас Едуардо (Куба)

У УМЕТНИЧКОМ ДЕЛУ НАЈВАЖНИЈА ЈЕ СУШТИНА ЧОВЕКА

ОД 16. ВЕКА до данас наша култура је врло тесно повезана с нашом историјом. а веза се није испољавала само певањем о историјским догађајима, већ се састојада у томе што је у нашој земљи писац у сваком тренутку био војник који је бранио независност земље, политичку независност која је била повезана с културном независношћу. Наш први велики. песник — романтичар, Хосе Марија де Ередија, био је наш први велики песник слободе и умро је тужан и разочаран због свог поли: тичког става према тадашњој шпанској управи,

Ово што говорим о кубанским песни. цима и књижевницима важи и за нашу велику националну фигуру и нашег апостола Хосе Мартија, који је организовао м водио наш рат за независност 1895, го“ дине, који се истовремено претворио у највећи пропват наше поезије. Хосе Мар. ти је схватио да је први задатак писаца на нашем континенту, не само на Куби, у томе да се на сваки начин оствари независност. А кад се она оствари на оружаном плану, морала је да почне упорна борба за афирмацију нације. Да би то успело, писац и песник морају се осећати блиско повезаним са интересима нашег народа, морају бити спремни да бране ту независност својим делом и својим животом. Писац није биће изоловано или уда љено од своје средине. Свако уметничко дело одражава једну о сопијалну групу, свако уметничко дело мора бити класно ангажовано. Од овога долазимо до неких друтих закључака. Ми кубански књижевници осећамо одтоворност да бранимо нашу револуцију, јер је у томе садржана одбрана наше културе, а с ЊОМ и нашет хуманизма. .

У садашњем тренутку присуствујемо светској конфронтапији у области идео. догије измећу хуманистичке, социталистичке културе и реакционарних израза културе капитализма и империјализма. У тој конфронтацији културне снате сопијаамзма играју сваким даном све значајнију и све активнију улогу, У почетку, док је била револуционарна класа, буржоазија је подстицала појаву једне хуманистичке уметности, али је та уметност ускоро постала затворена у уске границе мањине. Радничка класа, која је остварила своју слободу, ослобађа и све остале екеплоатисане класе, Због тога књижевност и уметност социјализма изражавају интересе огромне већине човечанства. Уметност и књижевност социјализма изражавају Ре волупионарни хуманизам натег времена. Социјалистички хуманизам велича соли дарност мећу људима п наролима и подстиче развој онога што је најбоље и најпрогресивније у човеку. За нас је јасно да нема естетских врелности без хуманот садржаја и да је циљ уметности комуни. кација са човеком коме је она блиска. Методи нису важни; најважнија је суштина човека у уметничком делу.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4

БРАНИСЛАВ ГЛУМАЦ,

Љубав за град и људе

Бранислав Глумац: „»ЖИВЈЕТИ КАО ЧОВЈЕК", „Зора", Загреб, 1975.

ПРЕ петнаест година, у својој првој књи-.

зи песама, објављеној пол = насловом „Оток“ (Матица српска, Прва књига, 1960), посве на почетку, као први стих, безмало као проговор, стоји _ записано: „Одувијек окренут нутрини властитог мора". Усуђујем се да забележим да, за ових петнаест година писања, Бранислав Глумац никада није био ближе овој. одредници, овом чистом манифесту једног поетског мишљења, до управо у _ овој, најновијој књизи новела (.Живјети као човјек", „Зора", Загреб, 1975). Наиме, У читавој њеној структури, тако битно окренутој градском животу, његовим периферијама и његовим двориштима, њетовим стубиштима им његовим маленим јунацима, огледа се пре свега то трагање за властитим морем, за остатком који остаје после свега, неумитан, недодирнут, ничији, светао. Ради кога се живи, или умире, свеједно.

У новели „Свршетак свијета", некада шња симболична слика отока Као човековог станишта, па и становишта, овде, на страницама ове нове књиге, има ди мензије развијене форме, кршевитот, ужа реног, безмало фантазмагоричног пејзажа. Усамљеност ране Глумчеве лирике, као битна категорија, овде има значење могућег живота, У пејзажу ненасељеног, пустог отока двоје старих људи спокојно снивају свој сан. А „оток је био пуст, Као да га је слржила ватра. Једнодичан, жутосив пејзаж мировао је у поподневном сунцу“. Како у тој, свакако репрезентативној новели, тако безмало у читавој књизи, тај доживљај интровертног живота, невидљивог мицања по смрдљивим двориштима, на застанцима степени шта, у суседству, дакле у галаксији оног света који је Исидора Секулић крстила паланком сваког живота, ма где он био лоциран, — осећање да је човек острво које плови, под заставама неореалисти чких атрибута предграђа, малених догаБаја, тихог умирања, основно је виђење читаоца.

Са упечатљивом особином да сутери: ше тај малени, увек типично градски или приградски пејзаж, са наглашеним смислом за атмосферу тих малених, невидљивих дешавања, живописан у језику и жустар у вођењу приче, Глумац је испричао неколико судбина и догађаја узбудљиво и једноставно, Часна Ивана, у расвети неких утутканих ентеријера, сва нестварна; Шоња, писар осмртница, У

суровој, прнохуморној расвети властите смрти, као гласник нестанка, распадања,

нирване; кроки суседа које окупља не је“

дино степениште; — све су то добри, размишљени тренуци који само у први мах изгледају саопштени на првој трансми. сији, У бити, увек се, иза лакореког, шармантног тока приповедања дешава једна драма, озбиљнија уколико је презентова“ на без патетике, без целомудрености.

Тренуци када Глумац говори о степе ништу, градском, унутрашњем, које заце ло води некамо, али никада не води У идиличан предео без сенке, свакако су најбоље странице ове књиге. У њима се он, наједном, лепореко и таменски коке. тно, придружује некадашњем _ чистом, лирском напору Вјекослава Мајера да утриловски одушевљено казује о исореа. листичком свету и свету малених збива: љња им великих сензација града. „гледам та одавде, одоздо, и као да је ни на не бу ни на земљи; косо, одрезано, језичасто виси у простору, немоћно да се дефинитивно стрмоглави према некој својо! имагинарној точки тамо доље у тамном трбуху бездна, а ипак још увијек _дОВОљно моћно да се држи објешено у ону другу, торњу, невидљиву точку; тледам та, степениште то, ту погребну косину, ту кратку спуштаоницу према смрти. Тако Глумац у том завршном, _ рапсодичном акорду своје књиге казује о степеништу које води према звездама, које одзвања туђим гласовима, суседским свађама, пролазничком музиком. Али тако, у ства: ри, он резонује и у многим другим про зама ове књиге: свет је и те како сло. жен, богат, разноврстан, недефинисан, и тек то вијугаво степениште којим непре“ кидно корачамо, додаје свему око нас битне елементе настављања, усредсређености, социјалног смисла.

Читава романтика многих Глумчевих описа, заправо, одзвања тихом, лирском љубављу за град савременог тренутка, без дна, без коначности, Управо стога фрагментарност понеких Глумчевих нове ла није њихова судбина, већ њихова, је дина истина. Искидани одломци разтово-

ра, оно што, се чује и оно што се преви“

ди, расвета монотоних кишних поподне“ ва, тренуци чистих сусрета у вежи док тако бучно око нас траје градска врева, —- све су то спојеви човека са његовом вааститом природом. Управо те елементе овај песник је умео и у својим новелама да сутерише као могућност препозна. вања и откривања спонтаности. Њене све тле добродушности,

Драшко Ређеп

занимљив _ аиреки свет

Зоран Славић: „ПРИВИД СРЕБРА" „Стражилово", Нови Сад, 1974.

ОВА ЛИРИКА исповедног тона налази извориште у пределима сна и интиме, да би се путем сублимације лирског доживљаја у омеђен систем метафора постепено окретала према општим истинама и једном темељном односу према свету и према егзистенпијалним проблемима савременог човека. Тако је Зоран Славић истовремено и песник суморних и сутонских расположења, интимист који влада модерним по етским изразом, те свој бол и непребол казује у низу сугестивних песничких слика, али и лиричар који посредно открива. лице и наличје човекове тескобе, земне

"ограничености и немоћи да се сопствени не-

мири превладају. Емотивни тон преплиће се овде — ако посматрамо збирку у целини — с елементима објективне, нешто хладније интониране, интелектуалне поезије. Али трајног склада између ова два вида певања нема: песник је у свом су. тинском опредељењу ипак најближи извесној неоромантичарској линији савремене српске поезије, а у средишту његовог апр. ског крута налазе се појмови карактеристични за романтичарски спектар осећања (туга, бол, усамљеност, тишина), па и ко Ааорит његових песама има у себи нешто ОА тралитије романтизма.

Славићепа поезија, међутим, делује модерно својом метафотичноштћу, изграђеним језиком и тежњом да се кроз песму усмтостави један олнос према свету који није изразито емотиван, ни јелностран. Песник прихвата своју етзистенттилалну си-

туатију као неминовност; он није ни бун.

товач ни тгневан, али ни малолиштан, већ с привидним митом сабиза и одмеђава резматате свога искуства. А као логична последипца тога искуства, као ктај авантутђе човека незалозаљног светом јавља се бекство, или сан. У то, чини се кључно! тачки своје песничке мисли. Славић чини покушај да превазиће — барем песмом ограниченост људске тескобе: он идући,

даље закључује да сан није ни спас ни

дом, а да је бекство, доведено до стаје крајње консеквенце, као бекство од себе п из себе, такође немогуће:

„Превара вековна и огољеног те чека Назад у тело које ти невреме спрема."

Од свога невремена не може се побећи — с њим се треба сткобити, то је и начин м залота бивствовања по трајања,

Својим поетским извазом Зопан Славић успеттно котеспонлита с токовима и текопинама савптемене сепске и ховатске поезије, налазећи спој поетски гтастор, споју стваралачку инливилуалност, Збиока ЛТоивид спебра" доноси стота јелан занимљив Атреки свет и витпеструко натовештава пес угкове меттћности,

Иван Шоп

Срба Игњатовић

САЛОМИНА ЧИНИЈА П

», 1974. ала", Крушевац, | (ЊЕ Вин ојој другој књизи

се — у својој ој крнан критичких и есејистичких текстова, под љеној у два поглавља, »

Трактати" и „Кри-

у 1 то са-

пичка хрестоматија", с: ТИМ пи то пое-

држи три дела, „Нове проз а" — бави

аије" „Два румунска песни проблемима

општим | темама и памел бито. много ве“а го, пемају :

1 нашом Ко 1 и актуелном књи

зе с 3

икретноу ] товић то жевном ситуацијом, Соба ИМтее са 15 чари зна а НЕ ПА књижевну рае пројекцију 16 у с ЕН ви проблемски И ет тек:

5 г :

по у првом поглављу ите у ко. "Аја. се између осталог, разматрају извос У кључне трансформације 7 присни оду ; не поезије, прозе и критике, тр да бин једно опште становиште са кога

конкретна дела о коће се осветљавати КроМ поглавау,

: ле бити речи ; јима, и свега, о делима писаца његоРеч је, ја који је следио

а шта! нараштаја, нара! Та бит 5 159 новом та. ласу који је дебитовао првих

а :е који, можда И заа седме деценије, га што није имао свог критичара, у свести читалаца није деловао конзистентно. Оду. алјући, дакле, дуг према, својој генера% ит желећи да осветли појединачне вред. ности њених представника али и зајелнич. ке црте по којима ће се НА 7 књ. ним историјама, Итњатов 3

он ма В. Стевановића,

прозним дели 9 а ава, Р. Путника, В. В. Јовано-

. Савића. М. Јанеовића по о нозим ин књигама М. Ати Ва: ЈЕ Пусхојића, М. Станисављевића, А Е а А. Брајковића, М. Петровића, и и а ЛОЕН а, 1. Растегорца, А. Драшковића, М. Комнесе је, имајући У ВИАУ ОВУ основну тежњу =— анализу удела 1тедне тенерапије у општем књижевном току — своју ионако вредну књиту нешто боље компоновао,

о. а неке долао, она

неке текстове изостави. и а би свој циљ свакако још поузданије реа-

аизовала. Живан Милисавац

КЊИЖЕВНИ ТОКОВИ „Матица српска", Нови Сад, 1975.

Писац више студија (о Васи Стајићу, Душану с Васиљеву, , Јовану · Јовановићу Змају, Јовану Стерији Поповићу) и књи та есеја са књижевно-историјском и дру том проблематиком, Живан Милисавац је објавио нову књигу у којој су сабрани текстови писани разним поводима — Од 1953 —— 1975. Текстови су У њој, по тематској вези, груписани у четири главе: „Из. воришта српског реализма", „Књижевни токови", „Разговори о језику и око језика" и „Три епохе српске омладине".

Сам по себи вредан пажње, једини текст у првој глави „Значај сатире за развој реализма у српској књижевности" је по природи својој на известан начин, изван тематике која овој књизи даје специфичну тежину. Њену особеност знатно више одређују текстови у другој, трећој ми четвртој глави. У првој се говори о куатурној и књижевној сарадњи наших и других словенских народа, наших и других словенских културних институција и, уопште, о различитим видовима сарадње и про жимања у појединачним књижевним деди. ма. Текстови у трећој глави баве се не торијатом, правом природом и размерама сукоба између Вука и матичара око језика, као и неким битним настојањима у области језика и науке о језику 'руково-

• Њеним мишљу о југословенском политич-

ком и културном јединству. Текстови У четвртој глави, својом културолошком и политичком димензијом, допуњују слику о времену којим се Милисавац у свом делу бави.

„Мако, привидно, о темама од „друторазредног" значаја и по страни од ТЗВ. кључних књижевних и естетских пђоблема, Милисавчеви текстови сасвим извесно моту да чине основу без које се ни о тим ПрООлИаА не може релевантно расправ-

ати,

Вук Филиповић

СВЕТ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА „Јединство", Приштина, 1975.

Нова књита есејисте, к |

| , критичара и је

верзитетскот професора дра Вука Фила. повића садржи свега осам есеја — „Књи: жевно дело и читалац", „Уметност и друге %удске делатности", „Књижевно дело и аутобиографија", „Поетика Виктора, Шклов ског", „Феномен неизрецивог "

„Поема о Црном Владимиру", „Простор

ИН % новели" и „Људска истина у ре Болу и У али је, зато, њихова опсеж

6 ичајена, његово дело заппема пре И : Страница, Међу основним ИРаи пијама 9 овој књизи могле би се о ове: студија „Поетика Виктора кн ЛОВСКОГ запрема готово трећину чита. ЈЕ пе. пора три есеја су начелне припи Ина се писац бави неким знаУа еностима молерпе књижевнос Те ти аи есеј су „о" поезији Стема ковића, а у последња два тово-

0 прози Вељка Петповића,

нос 1 ГОСТ овој књизи обезбеђује коптичамов

М = те па Можла ТОП витте, ппипола ње а а ња за феномен књижевк а еч 16, напме, О јелном аналиКо голу, обогаћеном новим лости. тен 5 ситичких Метола џ сазнањима ука о Књижевност, коти а тоа

во тоеб текста, а тражити у прва три проблемска

ИЦ.