Књижевне новине

занос. ВИ

35 а -.

ПРОБЛЕМИ ПРЕВОДИЛАШТВА Сусрет преводилаца

на Бледу

Поводом – тридесетогодишњице ослобођења, двадесетпетогодишњице прве преводилачке организације у Југославији и стопедесетогодишњице смрти корушкоћ преводиоца Андреја Шустера Драбосњака, на Бледу је 17. и 18. октобра ове године одржан Први заједнички радни сусрет књижевних, научних и стручних преводи“ лаца, те конференцијских тумача из целе Југославије. У име покповитеља, Републичке конференције ССРН Словеније пи њеног заступника Јосипа Видмара, сусрет је отворио књижевник Бено Зупанчич.

Главна тема сусрета била је Улога превођења у нашем друштву. Уводно излагање поднео је председник Друштва књижевних преводилаца Словспије Јанко Модер, свакако најзаслужнија личност за одржавање овог веома добро организованог и необично корисног саветовања. Затим су о друштвеној функцији преводилаштва и његовој улози У самоуправном друштву товорили Слобо. дан Петковић и Мињон Михаљевић, . Тео. рији превоћења била су посвећена саопштења: Јована Јанићијевића (Превођење као експерименталан метод проучавања књижевности), Сњешке Кнежевић, Јутане Стојановић – (Неуметнички лингвистички материјал У авангардној књижевности), Дарка Долинара, Виктора Јесеника и Нар. циса Демпског. Са проблемима научног и стручног превођења присутне су упознали: Танко Голиас (Контрастивна анализа литерарних и научних превода), Златко Башић, Јосип Ритиг (Проблематика терминолошких банака код нас), Оливера. Гроздановска и Милан Табаковић (Неки проблеми превођења филозофске литературе У нас). Саопштења о превођењу поезије поднели су: Никола Ковач, Паскал Гилевски, Младен Макиедо, Ташко Ширилов и Саве Џветановски; док су излагања Видосаве Јанковић, Вере Чаповске, Бота Смолела, Даниела Бучана, Сулејмана. Грозданића, Александра Нејмана, Драгомира ПеровиНа, Наде Вавриновић и Бранка Китановића обухватила потедине видове и особено. сти превођења, као и правну проблемати“ ку. Посебно значајан део саветовања носио је назив Улога превођења У животу народа, У том тематском оквиру товорпли СУ: Ситки Имами (40: принос преводилачке делатности међтусобном упознавању народа и народности). Јанош Борбељ (Преводилаштво и ппеведена сњига у вишенаиионалним срединама), Слободан А. Јовановић и други.

Бројним саопштењима (преко _триде“

_ сет), те живом и илодном дискусијом, УЗ

активно учешће око 150 „преводилаца, 084]

(скуп указао је како на сложеност пробле“

ма којима се бави "преводилаштво и и чај те делатности за друштво и културу уопште, тако и на потребу да се тим п

тањима посвети више пажње, да се сами преводиоци боље организују и стручно и друштвено, као и да овакви драгоцени су

сретци постану редовни. ј

На крају радног дела скупа донета ЈЕ резолуција, У којој је нарочито па 4 на. нужност тешње сарадње свих прево | лачких организација, ширег укључивањ

преводилаштва у токове нашег друштве

ног развитка, посебно у делетатски арта и процес друштвеног дотоварања И управног споразумевања, те унамте % тштоловања и усавршавања кадрова, по. бољшања квалитета превода, разешјања ; сритике птевођења и подстицања 2 М ног превођења књижевности наших р да и народности. | На заједмичкој седници преосеоНи а: ва Савеза друштава и удруже а Ни них преводилаца Југославије и Поље штава и удружења научних и и6а гај преводилаца. Југославије закључе

е се, на основу утврђених ме , изабер

заједнички кандидат за а венског делетата_ У Међународном савез;

: У преводилаца (ФИТ), о, чем: | ке одлучити на наредно! седници, преса штава оба савеза за аремЕ го 7. децем преводилачких сусрета, ,

бра ове године. Ру недељу, 19. октобра, учесн

та „Блед 75" обишли су у знали се са животом, друштвене и ку турном делатношћу корушких овеначког У Костању, родном месту А. дреја Шу књижевника и преводиоца 26) ручен је стера Драбосњака (вв вас УРдњем симболичан поклон У Ка а с а У просветном друштву »Арарббе суфрет са Билчовсу је остварен упематљ лрвенамке истакнутим представницима, о рушких танне у Корушкој, док 16 ХОР У ултурн" Словенаца „Билка" извео успео, #%

програм.

Тован Јанићијевић

(Нејмогућности превођења

с чецима људске кузтуре, НАСТАЛО У 4 најинтензивнијем ВИАУ

тревођење се У . ха најпре 7 Европи код Римљана, Прв

нолатински преволи дела из античке УМ те сти и науке представљају ли лику покуллаје са пуно ПРИМ ШОУ во веђења налазимо већ Код леро 1 дом његовог превола Демостена. ету

миџ следећем исказу; „ја сам Брине. Ми сли, њихове облике, или, како, 4 и ЛО, њихове туре, ма јелан а ну питао одговара нашој навици (ует)ћа ад п

сопзиећиф пет арбо). Стога није било по. требно да преводим реч по реч, већ ог шти стил (зепиб) и значење (уј5) страних речи" (ре оршто вепете огатогшт). Рим, ско схватање превођења има обележје такмичења са оригиналом и израз је осећања националног поноса Римљанина, грађанина велике и славне римске империје, Римљанину, победнику на бојном пољу, потребна је и потврда 1шге мегогљ5 у превођењу грчких дела, Запис о томе оставио је Јероним (Шјекопштиз) У следећој реченици: „Преводилац преноси џједно и заробљене чулне. садржаје (аџав; сарпуов зеп5зив) у сопствени језик са правом победиоца (шкте ујео)". О тежњи преводи оца да надмаши оригинал обавештава и Квинтилијан. У превођењу открива и ЏПлиније могућности и подстицај за развој сопственог језика, Такво схватање преовлађује у време Ренесансе, а ни касније при превођењу дела из латинске књижевпости и науке. Оно ће довести до појаве све веће слободе у превођењу, која кулмиипра у Малербовом (Маћетђе) преводу Сенекиних писама Лупилију с краја 16, века, у којима су кратке и мисаоно сажете Сенекине реченице спајане и претвара. ве у дуте конверзационе, тако да Од Се некиног стила им његове мисаоне језгровитости скоро да ништа није остало. Буђење напионалне свести код европских на: рода оставиће трага и у домену превођења, а јачање веза између њихових култура довешће до сазнања о постојању веома различитих језика у погледу структуре и лексичког богатства, а тиме и до сумње у могућности превођења,

Тек од 18. века превођењу се прилази са научног становишта истицањем начела „прелажења у оригинал", тј. начела при“ ближавања превода оригиналу. Стилско обележје оригинала мора у преводу бити видљиво. Представници ове теорије у Не. мачкој су Шлајермахер (5сМејеттасћег) и Хумболт (Нштроја, а у Ф анцуској Дидро (Рлдегођ и Даламбер (Р' Јепђегђ. Водећи лингвиста Хумболт сматра да се чак и „тамнине оригинала" морају аде кватно превести као обележја карактера. писца оритинала. Као веома успели обрасци овог теоријског мишљења остали су до сада ненадматени Шлајермахерови преводи Платона. Ово теоријско схватање важи углавном и данас, мада није редак случај непоштовања аутентичности писца оригинала и међу савременим преводиоцима. Успелост превода зависи од даровитости преводиоца, његовог језичког знања и савесности у раду. Даровити писци су отлавном и успешни преводиоци. Има успешних преводилаца и међу онима који су се искључиво остварили у преводилаш-. тву. Дешава се, међутим, да и веома значајни писпи каткад у преводилаштву пот“ пуно затаје, Такав пример представља, репимо, немачки песник Рајнер Мариа Рилке, преволилац 24 сонета франпуске песникиње Луизе Лабе (Кошве ТГађе) из 16. века,

М својој расправи „О питању уметности превођења" залаже се Хото Фридрих (Ниго Рпедпсћ) за теорију Шлалермахера и Хумболта (уме Ргаре дег Џеђегзе!типозкипе!, Нејдећеге, 1965). У поетско. естетској анализи Рилкеовот превода чет, вртог сонета песникиње Лабе указује он на нетачности и огрешења о смисао и ме лодичност, једноставност и лепоту сонета у оригиналу, констатујући да је треводилац Рилке стајао „У празном простору", м да његов превод није потребан да би се

разумео опитинал него оритинал да би се.

разумео превод.

Проблем превођења разматра у својој књизи „Беда и сјај превођења" и савремени шаански филозоф Хосе Ортета и Гасе (Тозе Оггева у Савзе!, М!зепа у Еврјепдог де Та Ттадисећеп, Мадма, 1956), „Посао превођења, ако га полако следимо, води нас до најпонорнилих тајни дивног фено мена који је језик" каже Ортега. Превоћење је по Ортеги „немогућа трансупстанпија", јер је за њега чак и говор „утопи]ска радња" (ћађтаг ез ип ејетејећо штортсо). Сваки језик има своје специфичне категорије и склопове, који у другим језици ма не постоје, због чега и настату тешкоће у превођењу. Тако је по њему шпанска реч „соптитто" (количина) непреводива на немачки. а „Ђозаме" (шума) није исто што и „Мата" у немачком, мада тако стоји у речнику. У развијању тезе 0 неппреволивости наводи он даље да У афричким банту језицима постоје 24 ознаке за род именица, и ла у апапском је зику реч камила има 5714 назива. Непре» водивост је, дакле, очевилна. ХМ осврти на ТИлајетмахероћ есеј о ђазличитим метода ма тпевођења Оотета тврди да превод ме прелставља дело нето пут према делу Ла фтадисејоп по ез ја ођкта, по имп саттпо ћасја Та ођта", п, 78у, Он истиче немогућ. ност поплажења делу У свим њетовим ди мензијама, па стота предлаже чак више превода за јелио дело, М размутшљању овот птпамског филозофа о феномену превођења преовлађују доста суморни тонови. Но, није ипак све тако мрио „како изгледа овом филозофу који. парафразирајући по знату крилатицу, на крају узвикује; „Пре. вод је мртав, живео превол!", Схватајући, и поред меких противречности, суштину

феномена превођења, Хосе Ортета сматра превођење „интелектуалним радом првог реда“ (пп Ттађајо шиејесма! де рптег огдеп), који би требало претворити у науку 5 сепет а. - :

О проблему непреводивости, посебно непреводивости поезије, размишљало се У свим временима, Тако још Данте указује на немогућност да се у други језик пренесе онај самосвојни сјај оригинала. И Гете се у својој „Филозофији уметности" пишући о Дидроу, дотиче овог проблема, маводећи на пример да је франпуска реч „аб иде" непреводива на немачки (Кип5рћПозорћје, р. 196). На другој страни, Сартр сматра да је немачка реч „Емеђ115" (доживљај) непреводива на француски: „Нешто „епеђеп" значи „мјуте дче!аме сћозе", „Елеђг15" имао би скоро смисао „меси", узимајући ту реч у смислу бергсонистичком" (Јеап-Раш Затте, Ипар!паНоп, 1936, р. 144). Уистини, смага и лепота поезије Хомера, Дантеа, Шекспира, Гетеа, Пушкина и осталих великих светских песника остаје ипак с оне стране превода,

Прегвођење се може посматрати са становишта писца, преводиоца и читаоца. Свако од та три гледишта има своје специфичности. Писац оригинала је у неловољном подожају, јер он, углавном, не бира нити одређује преводиоца свог дела, на је стога оно препуштено, као у Рилкеовом случају, „на милост и немилост" преводиоцу. И читалац као део читалачке публике у овом смислу стоји сасвим ло страни, Преводилац је управо одлучујући фактор, од чијег знања и умења зависи не само естетски доживљај него и вредно“ сни домет самог дела, односно његова даља судбина. Отуда и проистиче велика морална одговорност преводиоца и уједно и изванредни значај његовог рада у културном стваралаштву уопште. Инстанција. издавачке _ делатности, са друштвенот аспекта посматрано, сноси у овом домену такође добар део одговорности, тим више кад се зна да је књига, као друштвенопроизводни облик, основна делујућа снага у формирању морално здраве и духовно јаке друштвене јединке.

Општи захтеви у преводилаштву углавном су двојаки, У превођењу дела из области науке намеће се захтев егзактности, док се у превођењу дела из области уметности допушта известан степен стваралачке слободе. Може се у превођењу поставити и питање слободе превазилажења уметничког израза оригинала. О превођењу се данас много пише и расправља, што је разумљиво, с обзиром на све интензивнију преводилачку делатност у свету. Постоје разна теоријска схватања, погдегде и сасвим опречна. Ако бисмо са научног, линтвистичког становишта покушали да дефинишемо једну општеважећу теорију превођења, била би то, по нашем мишљењу, Етичкоестетичка теорија превођења, која се заснива на зах теву највеће могуће верности и захтеву највишег уметничког израза превода. у од: иосу на оригинаа. У

Слободан Јанковић |

Језици, преводи, преводиоци...

ГОВОРЕЋИ УОПШТЕНО, Запад врло че сто оријенталне, азијске и афричке литературе није упознавао у њиховом извор. ном, аутентичном руху, већ кроз бројне преводе и прераде сумњиве вредности, кроз парафразе прилагођене европском (и европоцентричном) укусу и схватањима изграђеним на основама класичне грч. ко-римске поетике. Тек је темељније проучавање азијских и афричких народа и њихових култура донело филолошки тачне и уметнички успеле преводе који су Западу постепено откривали изворни либ и несаућено богатство до тада недоступних цивилизацијских и културних вредно-

сти. Може се рећи да у свету данас по- |

стоји богата преводна библиотека дела оријенталних и афричких књижевности, а да се преводилачка активност и даље ФА' вија несмањеним темпом и у све већем обиму, Нове књижевности се готово сва“ кодневно уводе на светску _ литерарну позорницу изворним преводима са језика за које се до недавно није ни знало, 4 таквој динамичној ситуацији лако је и» губити корак, како у погледу обавештености, Тако ми с обзиром на квалитет остварене преводилачке продукције,

У нашој земљи се сразмерно доста преводи, иако би ту свако задовољство постигнутим било преурањено, па и опасно. Велике и светски познате европске и се верно-америчка, а последњих година им латинско-америчке књижевности прилично су добро заступљене, мада се У појединим случајевима и код њих поставља питање избора и вредности преведених дела, као и квалитета самих превода, јер за те књижевности критеријуми оцене нужно мо рају бити строжи с обзиром на постојање дуже и богатије традиције превођења и бројне преводилачке армије, Изузетна остварења, као што су нпр. Хорацијева „Писма" Радмиле Шалабалић, Солжењицнове „Приповетке“ Мире Лалић, Мићевићев_ Маларме, „Цаца у метроу" Данила Киша м др. најубедљивији су докази да се У целини (нарочито са светских језика) нате преподилаштво непрестано развија и напредује,

Са мање познатим (не увек и малим) књижевностима ствар стоји друкчије, Све до пре неколико година птеводи из њих јављали су се ретко, највише по листовима и часописима (поезија и краћи прозни саставић, а зматио мање у облику по себмих поубликатија, књита и зборника. По правилу, ти преволи нису били раће, Ни са оритинала, већ са неког Од Тзв, „светских језика", без икаквог проверава ња вредности и аутентичности ТИХ „свет. ских" превода. Данас је стање прпметно измењено 7 позитивном смислу, а дела азијских, афричких и ДруТих „стзотичних књижевности бројем и квалитетом све су

„

достојније заступљена у нашој преводној дитератури. Посебан положај Југославије међу земљама „трећег света", пријател ске везе са азијским и афричким наро дима, јачање и збијање редова несврстаних, све је то, поред општег образовног и културног напретка, знатно допринело продору раније непознатих или површно лодирн књижевности до паших чита лаца. Преводи се на различите начине: с оригинала, с превода, с превода превода, с препричаног „превода“, али се преводи, а то је само по себи значајно. Ипак, у ту помадо хаотичну преводилачку активност требало би постепено уносити више реда, а спречити расипање средстава и разводњавање квалитета, омогућити правим вредностима да што пре избију на површину и из преводилаштва потисну незнање, немар и неодговорност, Издаваче који у књизи гледају пре свега њену тржишну вредност донекле треба разумети, јер они су стицајем околности стављени у незавидан положај међу осталим произвођачима, у“ положај који им природно намеће баш такву оптику. Треба се, међутим, залагати за афирмацију истине да се може добро, па и најбоље зарадити правовремено и у одговарајућем 0облику пласираном уметнички вредном пре веденом књигом из неке мање познате и ауторитативне. књижевности, а не искљу“ чиво едицијама које традиционално имају, добру прођу (често маметнуту ванкњижевним разлозима).

Кретања у преводилаштву, ма колико несређена „била, дозвољавају да се уочи једна евидентна константа, а то је да се дела мање познатих (углавном азијских и афричких) књижевности у великом броју случајева још преводе преко језика посредника, а не са оригинала (неретко без навода са којег су језика преведена, мада је свакоме јасно да са изворника нису), Хочавање наведене појаве наводи на закључак да код нас нема преводилаца који се могу ухватити у коштаџ са језицима,као што су арапски, турски, индиИ]ски, персијски, јапански, кинески, свахи“ ли ита, Такав закључак је само делимит“ но тачан, тј, тачно је да за поменуте и џе ке непоменуте језике преводилаца нема АОВОЉНО и да их свакако још задуго неће бити, али је, с друге стране, несумњиво п то да могућности постојећих стручњака ни издалека нису искоришћене. Дела арагске, турске, персијске, хебрејске (готово да се и не преводе) и неких других књи" жевиости, с обзиром ма расположиве стручне снаге, уопште не би требало пре“ водити са страних превода, а ваља мстаћи да имамо и зналаца индијских, јапанског, кинеског, свахили и других језика. Из читавог низа разлога (цена, брзина, непознавање стварног стања..,) издавачи су ипак често склони да се пре послуже преводом ма неки од светских језика (тај превод узимају и као извесну тараниију да дело вреди), но што би потражили кваАификованог језичког стручњака. Истини за вољу, мора се признати да преводиоци са мање познатих језика каткада дозвољавају себи недопустиво Много „преводи“ лачких слобода", баш због осећања да им припада одређени монопол, а дз су могућ ности оцене њихових резултата суженс " сведене на „академски" круг стручњака који се уосталом ретко јављају критичким написима о преводилаштву.

Никога не треба посебно уверавати У то да превод са оригинала у начелу има читав низ одлучујућих предности у односу на посредно превођење. То се само по себи разуме, али из те чињенице не треба да потекне беспоштедна хајка на све пре. воде који нису са оригинала, јер за њима ђе наша средина још дуго осећати и те какву потребу, Међу лингвистима и теоретичарима преводилаштва (све их је више) као да тињају пламичци гнева на свакога ко се дрзне да не преводи са оритинала, уместо да своју критику удвостру“ ченом снагом усмере против оних који то лотше, немарно и са слабих превода рале. Примери успелих и књижевно вредних посредних превода довољно су речити да ућуткају сваку непринпипијелну и мскљу чиву осуду таквог начина рада, По опљ

_ Меставах ме 9, страни

Дарко Танасковић

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5