Књижевне новине

Бити: јастуче за игле

Воја Чолановић

КАО ПОД ЧИНИМА кренуо сам за њим.

Нисам му видео лице, али сам сасвим поуздано знао да је чачкалица у његовим зубима шетала из краја у крај уста, и да му је гнев замагљизао стакла на наочарима. Стао је да ме обузима не страх за страхом, него нови страх који

преклапа онај стари попут црепа на кро-

ву.

У одбрани од те напасти, латио сам се опробане (мада и узнемирујуће) досетке. Покушао сам, наиме, да — замислим слику чија би свака тачка била непрекидан преображај: где би покретна плећка испод гуми-мантила постала — Шулц, Шулц — хомољски предео, _ хомољски предео — Балканско полуострво, Балканско полуострво — кугла земаљска, кугла земаљска — модрикасти стакленац у ирном простору, и тако даље, и где би свака промена представљала квадрат — оне претходне, свака бржа но што бих ститао да јој примерим осећање равнотеже, ја, посматрач без чврстог ослонца, неспособан да непристрасно судим о било ком другом месту, прави грађанин — све мира.

Узалуд.

Корачао сам као да тратам за провиАним дном ствари живота и историје, а бавио сам се, у суштини, најружнијим послом сна свету састављајући у — себи на лошем немачком језику, реченицу која је требало да умилостиви лагерфирера.

Осујетио ме је.

' Зауставио се тако нагло да сам замало на њега налетео. Уместо распаднуте реченице, по глави је почела да ми се вр» ма бесмислена максима једног старог ПоЉака који је ономад успео да ми без реверса изнуди ћебе. Кафа је ексер за бубреге. „Знаш ли где је немачка кухиња", запитао ме је Шулц, наизглед смирено, још увек са чачкалицом у зубима. (Осетио сам огромно олакшање што је напослетку проговорио. Рекао сам да знам: зелено обојена барака, покривена црним ниским кровом, налазила се на падини испод нас, можда, седамдесет или осамдесет метара далеко од средишне бараке; у ствари, нисмо могли да је видимо јер је, као и све остало у долини, беше прогутала густа магла. (Лакнуло ми је још једном: мисао да бих за казну мотао љуштити кромпир код Грете, представљала је изванредно хранљив оброк за урођену људску наду у добар исход.) Сад смо стајали под дрвеним доксатом куће у којој је радио и становао вођа Франкена.

„Одавде па до немачке кухиње направићеш пут за мене и Грету", рекао је Шулц. „Искалдрмисаћеш га, како — најбоље знаш и умеш, до првог децембра."

„Али, камена ту нема", приметио сам на то не разумевајући честито оно што бејах чуо.

„Има та у каменолому", одвратио је уз осмех, пи чачкалица му је испала из чељусти. „Овамо", наложио је, затим, дижући резу на шупи испод _ степеништа средишне бараке; одонуд је зинула по мрчина. „Узми колица, лењивче! Требаће ти за превоз." Изишао је на чистину. „Пут да буде широк два корака“, рекао је претећи. Чија два корака, умало да сам запитао, али ми је пало на памет да би га то увредило јер је, у односу на мене, био нападно низак и кратконог. „И, не заборави: до првог децембра, најдаље!" Онда је похитао уз дрвене басамаке.

Појавио се на веранди која је опасивала бараку у висини првог спрата, И даље нисам ништа схватио. Спопадала ме је језа од Шулцовог (можда, и непостојећег) кактуса, оног што је умео да сабира и одузима до двадесет, и, мада сам знао шта још желим да рашчистим пре него што чињеница постане свршена — да га подсетим на то да ми је неопходан алат, без којег не вреди ни почињати: пијук, ашов, чекић и маљ за на бијање камена, био сам у стању једино да му одоздо упутим известан стаклени поглед, и да промрмљам себи у рукав: „Кафа је ексер за бубреге."

Беше ми нестао из вида, али сам осећао како мноме управља из даљине. Кренуо сам пут каменолома, и чим сам прошао кроз стубове који су, тек побијени, чекали на бодљикаву жицу, иза леђа ми се обрео ес-ка, буцмасти Немац – мојих година, под шлемом и са машинком на грудима,

Ушли смо ћутке у маглу, као утваре утвара, и, уз шкрипу гвоздених колица, нисам имао никакве муке замишљајући Рихарла Шулца како трипут дневно силази булдућом калармом до немачке кухиње, и како се тим истим путем, после обеда, враћа у средишну бараку. Далеко теже ми је падало да себи представим, у тој радњи, Грету, јер је она од: лазила на посао, невидљива, још пре сванућа, а у Шулцову ложницу _ стизала. вероватно, касно увече, У сваком случају, признајем да је било нечег нездра: свог у околности што сам, газећи кроз маглу, призивао Немчеву љубавницу; што је, за овог чудног трајања, док сам се бе осећао као гас који, уз шиштање, оти: че кроз пукотину у измаштано, та' жена упалих образа бријачем подсечене косе, мста пуних неправилно усађених 37-

"ба, равних груди и коњског корака, по-.

стала стожерна тачка мојих размишља» ња.

КЊИЖЕВНО 6

До каменолома је ваљалоићи и ићи; налазио се на километар и по од Франкена. То што ме је наоружани пратилац цело време држао на оку, у суштини ми је ласкало. Играо сам улогу човека са ножем у зубима, Учините напор па схватите моје запрепашћење кад сам, коначно, на циљу, установио да се у колица може сместити једва пет или шест каменова. Морао сам у себи честитати Шулцу.

До првог децембра. Најдаље.

Ха-ха-ха.

Гурајући тај товар испред себе, сад већ сит магле (која је умела да обезвремени и обеспростори све унаоколо), и решен да што пре стигнем #/од окриље плавог исцељујућег бескраја —-· све више сам се жестио на властиту свест. На ту свест која, било нам то право или не, мора непрекидно да се за нешто занима или нечим заокупља, баш као што огледало мора увек нешто да одсликава. Сасвим изненада, из магле је на ме налетела двокрака бандера, и ја сам, из страха да ми не умре мајка (која је, у ствари, издахнула на порођају, при мом рођењу) застао, и, окренувши колица устрану, покушао да ту замку обићем. Зашто чикати судбину2 Сјајношлемац је, очигледно, погрешно протумачио тај мој нагли покрет, па ме је, уз псовке и са машинком на готовс, натерао да наставим право кроз дрвену делту.

Али, на домаку средишне' бараке, он ме је увиђавно, малтене са извињавањем, напустио.

Ако је човеково посланство на земљи да се сећа, онда, донста, не бих смео жалити труда да вам дочарам представу о том неразложном послу на изградњи калдрме којом је требало да се служе воБа логора Рихард Шулц и куварица Грета. Учинићу то... мада врло добро знам да сећању редовно измичу суштина и јачина збиље, и да је оно, тако рећи, само

да занемарим истину према којој је добро тражити, боље — наћи, а идеално — наћи оно што треба тражити. Лакше ми је било да у мислима уморим вођу логора на најегзотичнији могући начин; помоћу лука и стреле; помоћу звечарке, чак. Мој безуби однос према ономе што ме беше снашло, другачије нисам умео да укинем, Е

Кад сам на градилишту изручио садржај других колица, сунце на заласку већ је вирило, попут нагог женског рамена иза застора од младог буковика. Прионуо сам на посао, сад без икаква алата: летву којом сам дотле стругао блато, неко у међувремену беше склонио.

Имао сам, додуше, шаке.

Имао сам пундраке у гаћама.

Загрејан за подухват као — подухват, усавршио сам поступак | калдрмисања. Ударајући каменом о камен, обио сам све грубље неравнине, и тако дошао до сразмерно пристојне, округласте грађе. Казна за коју сам знао у чему се састоји, застрашивала је далеко мање ол неизвесности. Није се знало једано — због чета ми је досуђена, ни шта ће се десити ако не успем да ту калдрму о року завршим. А простирка од гранита, намењена Рихарду Шулцу и куварици Грети, расла је очајно споро: на крају дана, могао сам је без пб муке опкорачити,

Свеједно, диринчио сам као надахнути уметник или угрожени ратник. Као уметник, кроз чије тело, слично доброћудној аури пред налет падавице, почиње да се трана осећање голицавог блаженства попут црвеног и плавог на схематском приказу човековог малог и великог крвотока. Као ратник, који зна да сваки његов чин може бити последњи, и који, у сталном присуству смрти, тог корена властита живота, све што ради — ради беспрекорно. Идући на вечеру, вођа логора се на тренутак зауставио да провери каквоћу онога што се беласало из блата. Скакао је (лакрдијашки) по том острвцу од калдрме, али није био довољно тежак да би тшта под собом озбиљније раздрмао. Отперјао је ка кухињи вртећи подозриво главом.

На повратку, већ по мраку, дошао је

са читавом булументом стражара, палира, тунелџија, зидара и возача парних ваљ-

ИАУСТРАЦИЈА МОМЕ МАРКОВИЋА

леш доживљаја из којег је изветрила душа. Елем, изручио сам необрађено кома. Ђе гранита на хрпу, и парчетом летве, вероватно, одломљене са тарабе оближњег салаша, почео да стружем блато са путање. Чим сам доспео до чврстог слоја, стао сам да слажем камен до камена, али убрзо сам схватио да би ићи по таквој климавој калдрми било исто што и ходати по бундевама. Требало је, значи, у земљи начинити удубљења у која би се та грађа поштено углавила.

Сад сам пажљиво осматрао сваки камен, и, према његовом облику, дубао нишу у шљунковитом тлу, водећи рачуна о томе да до њега учврстим комад који ће на њ најзгодније налећи. Овог пута, захват је био изведен соопе ! Тацћ, и ја сам се, уставши, на часак загледао у ту оазицу од калдрме, потајно задивљен својим новооткривеним умењем. Ово чувство било је, у сваком случају, јаче од осећања понижења због онога што је тај пово скопчан са клечањем, значио. Бидо ми је чак криво што је грађа тако брзо понестала, и што ћу до следећег неимарског задовољства морати да се стрпим онолико колико ће трајати пут до каменолома и натраг. „На посао, мрцино!" зачуло се са веранде. „Мислиш ли да ћу читаву годину чекати на тај усрани путељак2!" Бз

У усној дупљи осетио сам — струјни

удар, и сместа сам дограбио' празна ко-

лица. Хитајући ка каменолому (опет, испред шуцкора), нисам могао да наслутим да ће Рихард Шулц од мог калдрмџијског задатка себи начинити најважнију

споредну ствар на' свету. Само, зашто2 |

Још се нисам усуђивао да на то питање понудим одговор. Због желуца. Због утробе. Волео сам да верујем да је посреди какав тежак неслоразум. Поново

у магли, развио сам изнебуха- склоност.

кова. И они су, један по један, испитивали на исти начин калдрму, правили неодређене гримасе, и опет одступали у круг оцењивача који се беше уобличио око учинка мог полудневног труда.

Нисам имао ништа против вештаче ·

ња околостојећих — искрено речено, био сам крајње горд на своје дело; гнушао сам се једино помисли да био лепоти калдрме требало одлучивати већином гласова. Уосталом, тај свет је вероватно хображавао да пред собом има образованог, духовно радозналог господачића ко-

"ји ће физички посао овакве врсте дожи-

вети као пад у чучавац. Био је у тешкој заблуди. Није могао ни сневати да је Самоук Самоук, пред излазак у варош, обичавао да пред трокрнаним тоалетним огледалом своје маћехе и по четврт сата испробава. како му у руци стоји нешто што није ни почео да чита — Златна грана, Воља за моћ или Увод у психоанализу; а да је, с друге стране, чулније од сва ког стаклоресца уживао у гитовању ока на на прозорима бомбардованог Београда. „Сакрамент", раздрао се на крају експертизе вођа логора. „Ако ово не буде го тово Ао првог децембра, српски лењивац ће летети на Црвени брег!"

Претпостављам да сте чули за сиромаха који је морао да ослаби 264 килогра ма да би могао сам себи да везује пертле. Ја сам те вечери, отрнуо од глади, жеђи и још којечега, морао да поједем посну чорбу од купуса да бих могао да именујем неименљиво: те гласове, тај призор под доксатом средишне бараке, тај необични' калармџијски егзодус. Примио сам тих у се као што кројачко јастуче прима игле, или мршави дрвени акт светог Себастијана — кишу стрела.

Моје тело је мој музеј. Оно је моја историја,

. ,

“.

· ПРИБЛИЖАВАМО СЕ

Димитрије Миленковић

Даљине

Гласио си се живим дамаром, . таласом, ·

распуклу у срцу носио планину. Напајао се изворима док се саће вечери разливало

испод дрвећа.

Никада ниси био зановет пуки у врту, самотна звер.

По градским улимама планина твојих очева и сад те у стопу прати.

ТРАГ У КАМЕНУ

Осетио сам у том камену. позив векова. тамно и дубоко језгро збиље.

Застадох да се огласе птице

једна из тмине

друга из глине.

Вода ме прекрива. земља засинпа. Звезда са источне стране растаче пут Наисе,

али ја сакупљам

делове јадног давног света.

Дуго седим крај раскриљене птице на камену и и лагано се приближавам ! дубоком отиску трада. у

НЕЖНОСТ

Осмех смо сачували невешти да пред великим војскама оставимо окрвављени дом.

Камен коме смо даривали срце. звездозарје очију, сан сада нам ране вида.

Велике руке подижемо пут источне звезде. . Стопала нам дубоко урастају у земљу.

Светло“ рало плуга још открива комаде мачева, оклопе, пепео сам. али наше је коначиште овај дом пун ватре.

Ратници бледи расути долинама. засути земљом и јагорчевином. наша браћа утихла пред даљинама. Осмех смо сачували невешти

да пред великим војскама оставимо окрвављени дом.

КАЛЕТИНЦУ.

Ево нас на Мандари,

· ево нас у срцу лета:

дивљи метали, жетеоци,

» дан запаљен. - Планина. нам

у наручје долази.

Приближавамо се Калетинцу да немирни

одморимо своје сенке,

Море у нама,

наша крв

пропиње се.

Пред нашим очима.

пред нашим рањавим стопалима открива се зелено

тело Калетинца,

Ово је један друкчији предео где се изједначавају

наше таве

и везује нас прва звезда

за наша места

уписана у светле

рељефе планина.

Гласници. даљина

као скитнице враћамо се и тела нам постају аеродроми

за инсекте и птице.

Главе нам се пуне ветровима,

тамом.

цветовима.

Лолазимо у Калетинце. Ти си моја

тамна жена;

та сив од времена, путовања.

Наше жротке године, наша. крв

заустављена

пред лепотом

торског ивета

а опитеног ваздуха, метшату се са мирисом мајчине душице

и смиља.

Узалуд, узалуд

У високој трави трепознатемо отиске љубавника.

Враћамо се у време

коте те било наш почетак, у“ светлости

коте смо упијали,

боте уотиснуте у предања што их казујемо нашој деци. |

О, лековити ваздух, воде, тиха острва пшенице. Приближавамо се, приблитавамо

снови да нам се изједначе

У црни нпелин, ,