Књижевне новине
ЕСЕЈ
,
Песник — против кога 2 |
О борбеном песништву данас
ПЕСНИЦИ се већ одавно сматрају бор. пмима за хуманитет. На жалост, многи од тих бораца постали су Дон Кихоти који јуришају на ветрењаче; штавише, у неким од ових Дон Кихота разазнаје се Санчо Панса који симулира донкихотско витештво. У таквим случајевима, хуманистички ангажман је пуки привид борбе, пошто је сведен на борбу са привидима. На попришту опажамо песника, али че
сто не можемо да идентификујемо њего-
вог противника. У ствари, ко је овај други2 Псеудохуманистичка _ реторика неће
оклевати да одговори на ово пресудно питање. Она ће рећи да тог противника представља дехуманизација, рецимо — горила у људском лику. Очигледно, дати одговор нам потура тривијалну фразу наместо садржајне информације. Можда ће бити најбоље да се таква информација потражи у савременој поезији и књижевности, Другим речима, ваља установити како савремени ангажовани писци виде и приказују свога непријатеља.
Али, пре но што се то учини, добро би било да се отклоне извесни неспоразуми око самог појма борбене поезије. На првом месту, бесмислено је расправЉати да ли песник треба да буде борац. Он јесте борац. Он је то по смислу и дејству своје речи, без обзира на мане или врлине своје личности. Поетска реч, наиме, изражава човека и његове неисцрпне могућности, а човек је вазда у некаквом дијалектичком спору са светом око себе. Отуда, хтео то песник или не хтео, његова реч је ангажована у та квом спору; макар на прећутан или обилазан начин, она противречи дехуманизованом свету; она му противречи већ самим тим што изриче мукле тежње љулд“ ског бића. У поменутој ангажованости састоји се борбени потенцијал сваког песништва. Да би исти потенцијал био остварен, до краја, потврда потенцијалне људскости мора да се употпуни свесном и непосредном негацијом онечовечене реалности. Сразмерно том џупотпуњавању, песништво прелази у револуциона рну поезију, која изједначује судбину човека са судбином радника. Највидовитији и најсмелији писци нашег доба гравитирају таквој поезији.
Ако њихова компетенција одговара њи ховој савремености, онда би најкомпетен-
„тнији међу њима били ствараоци научне
фантастике, јер су се они одважили да своје књижевно стварање импрегнирају науком, која. спрцификује не само модерну културу већ и данашњу егзистенцију. Ова фантастика, џосталом, није само творевина писаца; њени аџтори су још и најразноврснији научници, поред осталих нуклеарни физичар СцилараА, биохемичар Азимов, атрофизичар Хоја, — антрополог Оливер, астроном Кларк, лекар Лем, па и творац кибернетике Винер.
“М њиховим очима, антихуманизам се све више поистовећује са техници» мом. По њима, рашчовечење не врхуни у људској бестији већ у људској, машини. Његов модерни симбол није „торила него робот; најзад, ако хоћете, роботизовани горила који се између два рата појавио као фашист. Још 1879. године, Жил Верн је наслутио будуће изједначење те хнишизма и фашизма. У Верновој уметничкој антиципацији, ТУ злослутну _„једначину" оваплоћује Шталштат хер Шулца. Карактеристично је да овај знамен дехуманизације укључује назив је аног метала, то јест именицу челик, Касније, у свом делу „Лик будућности, Велс је такође описао доба техницизма и
1е: ади, за разлику ФОА Верна, он их је оценио наопако. Опсењен фасцинантним напретком технике, енглески пи са није опазио да тај прогрес— У раслојеном друштву — води катастрофалном уна зађивању хуманости. На путу од Х. Велса до Ернста Тингера, буржоаска ЛИтература је коначно поклекла пред технократском дехуманизацијом. Објављујући владавину технике, Јинтер се уједно ; нацизму. Што се југословен ских писаца тиче, Борђе Јовановић је назрео симбиозу техницизма и анти:
први С хуманизма. Он је то дупидно назирање саопштио фантастично-сатиричним рома-
ном „Плати па носи". ЈИ
Било да осуђују или да одобравају симбиозу о којој је реч, набројани писци је констатују недвосмислено и једнодушно. Према томе, поезија би да војује не толико против човекове ани'"мадизације, колико против његове роботизације коју изнуђује _ капиталистичка употреба технике. Са цинизмом који је одавао њихову друштвену моћ и самоу“ вереност, енглески економисти признавали су да таква употреба идиотизује и рашчовечује раднике. Тако, је Адама. Фер. тусон · изјавио: _ „Незнање је мати индус трије као и сујеверја. Размишљање и уобразиља подложни су трешењу", тако, без увијања, Ендрју, Јур је писао „исавршавање машина" дозвољава да
да се „једна класа, људског рада замењује другом, умешнији мање умешним, одра-
сли децом“. Према обавештењу које нам даје Жорж Фридман, данашњи индустријалци налазе да интедигентнији радник мора бити непогоднији за рад на теку ћој траџи. ; "у реторти отуђене, технике, човек се претвара У комбинацију идиота и робота. Ако се тако може рећи, људско биће
| КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ Џ
данас имала,
Исто '
постаје овде машиноид. Сходно једном
опису који је оставио математичар Херон Александријски, стари грчки механичари успели су да сачине андроинде, то јест аутомате који се унеколико ог ходе као људи. Савремени техницизам довео је до супротног резултата: он је про: извео машиноихде, то ће рећи – људе који се понашају као машине.
_ У том послу, његов копродуцент био је милитаризам. Може бити, штавише, да се први и чисти тип машиноида излегао пре у касарни него У фабрици. Ово „првенство“ касарне запажују не само анти-империјалисти или марксисти, већ и неки грађански конзервативци, на пример — историчар Арнолд Тојнби, који тврди да су обожаваоци мусолинијевског Мага тефтууш5-а били заправо живи роботи. У ствари, „мирољубиви“ индустријалац је старији брат савременог милитаристе. Њихово братство је најпре откривено на страницама „Комунистичког манифеста“. Ту је речено да се „масе радника, сатеране у фабрике, организују по војнички, Као редови индустрије, они се стављају под надзор једне потпуне хијерархије индустријских подофицира и официра". Пошто је капиталистичка индустрија била милитаризована већ од почетка, то је било неизбежно да се индустријализују рат и војска. Брак индустријске технике и милитаризма био је „благословен“ рађањем машиноимхда, али то њихово дете је — недоношче.
На сваки начин, савремени антихуманизам је отеловљен у том машиноиду. Он је производ технипизма и милитаризма. Управо у том производу крије се „тајна" фашистичке куге. Стога, је погрешно ми слити да технократија сачињава модерну форму фашизма; напротив, фашизам је био примитиван облик технократије; следствено, фашистичку дехуманизацију не обележава толико етатизам колико техницизам. У „Основама критике политичке економије", Маркс је проницљиво запазио да машински техницизам садржи кли“ цу тоталитаризма, која ће доцније израсти у фашистичку деспотију. Осматрајући „целокупан процес саме машинерије", Маркс је увидео да „његово јединство не постоји у живим радницима, него у живој (активној машин ерији, која се према појединачном, безначајном делова њу рада појављује насупрот њему као моћанорган изам". Наравно, тај „моБан организам“ отуђене технике мора застрашивати голоруке појединце, Чак и сам по себи; без икакве политичке над“
градње којом та је „крунисао“. фашизам, ·
он терорише раднике, Ову терористичку,
- отуђену машинерију "оличава "повлашће-
ни инжењер, односно технократ, од кога су Форд и Тајлор направили неку. врсту кумира. Тајлор је овог буржоаског инжењера дефинисао као „човека — који улива — страх". Исти инжењер-терорист био је прототип. фашиста, те самим тим и смртни непријатељ човечности. Ако се песници не би хватали укоштац са при казаним техницизмом, онда би _ њихов хуманистички ангажман био закаснела дон кихотерија, а у још горем случају — једна. театрална поза. ИЕ у
Овај коштац, међутим, обавезује пес ничку уметност да комуницира са нау: ком, Та комуникација је двострука. Јер, уколико се опредметила у отуђеној техници, наука је објект песничког напада; у исти мах, уколико још није отуђена, она делује као инструмент овог кри тичког напада. Када је песник обухвати својим стваралачким чином, разотуђена наука негира отуђену науку, што значи — технократску дехуманизацију. Баш у тој негацији садржи се борбени потенцијал научне фантастике, Књижевни историчар Р. — М. Алберес није богзна како наклоњен овој последњој, али — јој признаје поменути потенцијал, сматра јући та њеним моралом.
Као и свака борба, тако и борба уме тности против роботизма подразумева од: ређену стратегију. Поезија и стратегија! Већ и сам спој ових појмова изазива рефлекс одбијања "међу аитератима старога. кова. На тај рефлекс не треба обраћати пажњу. Он није условљен унутарњим бићем песништва, него филистарским менталитетом извесних песника. ћу, песништво је врста производње, а Маркс је истакао да се управо У произ ВОДЊИ реализује хегеловско „лукавство
Ју
СА ИЗЛОЖБЕ АИМОВСКИ; „БЕОГРАД", УЉЕ, 1975.
По свом био
„БЕОГРАД — ИНСПИРАЦИЈА СЛИКА РА
"индустријску поезију"
у
ума", дакле — нека врста стратегије. УМ том смислу, стратегија би била својствена поезији као таквој.
“колико је реч 0 стратегији песништва против роботизма, њен одлучујући маневар види се као напор да се техника завади са технократијом, а наука са сцијентизмом. Да би учинио тај изузетни напор, песник се више не може задовољити обделавањем свог ог рађеног вртића. Он је приморан да пре корачи границу еснафске специјализације. Дужан је да закорачи у неке специјаане науке, те да противника изненади с леђа, на његовом „властитом“ терену.
Уметност је упућена, пре свега, на то да створи „мостобран" у пограничном појасу науке, управо у оним њеним зонама које се најнепосредније додирују са уме тничком сфером. Међу овим зонама, марксистичка економија нуди најпоџзданији пријатељски ослонац хуманистичкој уметности, Исти ослонац је фиксиран, изме Њу осталог, У. Марксовим „Основама критике политичке економије". Писац „Основа" је доказао да машинерија чини најадекватнију форму сталног капитала који је, са своје стране, најадекватнији облик капитала уопште;
натску алатку већ и "чазеково руку. На тај начин, осветљен рефлектором Марксове научне анализе, капитал се појављује као отац техницизма и роботизације. Поврх свега, наведене „Основе“ показују да је исти техницизам од почетка срастао са милитаризмом. Маркс овде тврди да су се најамни рад и машина развили лре у војсци него У другим областима граБанског друштва. Тако. је Марксов научни рефлектор успео. да борбеној поезији осветли њеног правог непријатеља.
_ То осветљење. је данас појачано зраче њем кибернетике, која је од виталног интереса за борбено песништво, будући да она остварује интердисциплинарну инте грацију, те самим тим иде на руку стратегији овога песништва. Захваљујући са. радњи са означеним и другим наукама, уметност је у стању да клин избије клином. Или, што је исто, она се оспособљава да учествује У разотућењу технике.
Као укидање савремене дехуманизаци“ че, то разотуђење је подударно са ослобоБењем пролетаријата. На ову подударност указује један лаконски афоризам у Мар: ксовој и Ентелсовој „Светој породици". Он гласи: „Радник ствара човека“. Наведени афоризам имплаикује мисао да се човек раствара у нечовештву, када се радник претвара у живог робота или ма. тшиноида. То значи да реафирмација човека тежи да се поклопи са еманципацијом радника.
Означујући једно морално и социјално опредељење, иста тежња представља и снажно поетско надахнуће. Због тога, она прожима младу борбену поезију у целом свету, поред осталог — и у Западној Немачкој. Овде, она збратимљује (песнике са радницима: У „ћЛевичарској читан“ пи" („Шпкез Тезеђцећ", Рогтипа 1970), млади пролетер је присутан као поетски јунак али и као творац поезије. Шездесетих година, описана тежња је довела писце до такозване „индустријске репортаже“ им „радничког романа". Најзад, У крилу „Групе 61", она је породила „нову
ј која напада инду: стријско рашчовечење, то јест роботизовање радника. Овај напад није јуриш на ветрењаче, већ атак на стварног против“ ника. А чим нађе тог противника, борбе на поезија налази и саму себе.
Радој ица Таутовић
уз то, он је кон. статовао да машина замењује не само за-.
Десет метака ране ми задаше Десет љутих боља отворише Десет пута од њих умирах
_ Теби само један зада рану Ти осети само једну бољу (Само једном свој живот 'хсртвова
Он не доби нити један метак Не осети бол. ниједне ране Чак ниједном зивот не жртвова
Сто метака ране нама задаше До сто љутих боља отворише Сто пута од њих умирасмо
А вас само десет погодише Само десет рана отворише Десет пута од њих умирасте
Док је њих само један погодио Само једном рану задобише Само једном живот жртвоваше
УЗВИШЕНА ЉУБАВ
· Долазим из земље патуљака Све патуљци а срца велика А у њима сама љубав
Долазим из земље дивова Све дивови а срца им мала И у њима сама љубав
Из земље дивова Као див Великом љубављу
Срцем патуљка волим. И више!
МОРЕ И ЈА
Твоја вода је слана о, море. Као моје сузе.
Пробај мало моје сузе,
Ја ћу гутљај твоје воде.
Твоја вода се таласа о, море. Као моја коса.
Узми прамен моје косе,
Ја ћу прегршт твојих таласа.
Твоји таласи су моје косе о, море. Слана вода моје сузе.
Талас за таласом ТИ постојиш. Прамен до прамена ЈА постојим.
ЗОВ ИЗНУТРА
Поћисмо сунце, сунце изнутра, поделисмо та на једнога, на стотину, на хиљаду, прегазисмо земљу, земљу испод наших ногу, побисмо се нас десет хиљада, нас сто хиљада.
Заналисмо воде, воде на нашим длановима, Гтописмо се, на један, на стотину, на
хиљаду, Распорисмо небо, небо изнад наших глава,
побисмо се нас десет хиљада, нас сто хиљада.
Што пописмо сунце, што земљу прегазисмо,
што небо
распорисмо, наша срца и лобање пуне су бистрине. То нас исто чека и данас и сутра, к'о јуче.
што воду запалисмо,
ПЕСМА О ХРАБРИМА
На малим планинама родише се велики јунаци На великим планинама. погинуше мали 1 ; јунаци Велики јунаци припадају малим планинама
великим
Мали јунаци припада ју планинама
Ове планине, наше су ове планине Ови јунаци, наши су ови јунаци
У малим ратовима родшив се велики
ратници у великим ратовима погинуше мали ратници Велики ратници припадају малим ратовима " Мали "ратници припадају великим | ; ратовима
наши су ови ратови
Ови ратови, наши су ови ратниц"
Ови ратници,
ПРАВИ ПЕСНИК
Ппави песник 1е онај што као
„Ат тине а метдан остане", + ао што „мегданција гине а слава остане • Песнше тине а песма остане.
(СА ТУРСКОГ, УЗ ПОМОЛ АУТОРА, ПРЕПЕВАО РИСТО ВАСИЛА ЕВСКИ)
А рииљиируитадииаћеињаиа
Мусрет Дишо — Улку је један од најбољих песника турске народности код нас. Објавио је више запажених књига и урсАник је у редакцији „бе“ слера", часописа који на турском језику излази у Скопју.