Књижевне новине

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ Песник јединства материје и форме

Јован Кратохвил: Скулптуре и цртежи, Галерија Дома ЈНА у Београду "

ПРОШЛО ЈЕ више од једне деценије од машег последњег сусрета у Београду са делом скулптора, графичара и сликара Јована Кратохвила. Истина, од његове по следње изложбе скулптура и цртежа при ређене у Салону Модерне галерије (сада · Музеја савремене уметности) у Београду 1964, његово присуство се стално осећало, иако тихо и ненаметљиво. У међувремену су се десиле неке промене, не само у делу Јована Кратохвила, него и у ширим токовима савремене уметности које бацају олређено светло на проблем Кратохвилове скулптуре, јер је његово дело интегрални део тог кретања. Пажљивом анализом открило би се да је његово скулпторско дело на свој начин пратило основне токове, у проблемском смислу, савремене скулпторске мисли, да је оно имало слична изворишта и сличну судбину.

Основна карактеристика Кратохвиловог стваралачког поступка је — синтеза. Инспирисан човековом судбином у овим не мирним и несталним временима, он није имао ни воље ни смисла да се окрене вањском, споредном, појединачном. Основица његове инспиративне везаности за време лежи у општем проблему времена као троструко дефинисаном простору: у односу на смисао човекове егзистенције (данас и јуче), у односу на мисао (као стваралачку потенцију) која се критички уздиже до потребе грађења симбола и као процес прерастања појединачног у опште и сво ћење општег на појединачно, на једно је дино, дело, монаду. Тај проблем људске егзистенцијалне садржајности провлачи се као црвена нит кроз све етапе Кратохвиловог стваралачког рада уназад две деценије, од антропоморфних облика с почетака шездесетих година до ових најновијих, синтетички сведених волумена у полиестеру. Невидљиво присуство човеково осећа се у сваком комаду, као дух скулптуре, део њене функционалне усмерености. На неки чудесан начин форма је ипак толико аутономна, сама себи довољна да је њена просторна организација тако реализована да је свака скулптура језгро коме се потчињавају сви елементи околине. То је оно што овој скулптури даје монументални значај и што је скоро априори поставља у ситуацију споменичке симболичности. Кратохвил је песник материјала. Материјал је његов изазов. Он у њега урања, са њим се поистовећује и онда излази преображен, носећи предивно јединство материје и форме. Месинг и челик, гвожђе и варена бронза, у последње време полиес тер, тако верно и тако истинито прате развој његове стваралачке идеје да је тејшко поверовати да материја није дух а дух материја. Чак и онда када решава велике споменичке комплексе (Споменик совјетским ветеранима на Авали, Спомен-костурница палим и умрлим Југословенима У рату 1941 — 1944. у Сансеполкру, Италија), то јединство материје и духа остаје ненарушено. То јединство не нарушава ни боја емајла, ни златасти одсјаји полиране бронзе, ни груби трагови варења. Оно је део Кратохвилове осуђености на тражење коначног облика као смисла стваралаштва. Скулптура јесте просторно-материјални објект али пре свега и изнад свега она је преображена материја, саображена об. лицима, садржајима и димензијама духа.

Није без значаја ни чињеница да је Кратохвилово дело -релативно рано добило не само признање него и право, адекватно тумачење наше уметничке критике.

Уз изложбу је издата и једна, за наше

слове доста репрезентативна монографи-

ја, богато илустрована текстовима А. Челебоновића, Б. Кадијевића и С. Белића, који су значајан прилог разумевању Кратохвиловог дела,

Срето Бошњак

СА ИЗЛОЖБЕ У МУЗЕЈУ САВРЕМЕВЕ УМЕТНОСТИ

— ЈОВАН КРАТОХВИЛ: „КОМПОЗИЦИЈА" (1975),

ПОЛИЕСТВР И ХЛАДНО ЛИВЕНА БРОНЗА

· њем ситуација

СЦЕНА ИЗ ДРАМЕ „АНАЛИЗА ИЛИ ФРАЊА ЈОСИФ НА ОТОМАНУ СИГМУНДА ФРОЈДА У ИЗВОБЕЊУ

АНСАМБАА НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА. НА СЛИЦИ: ПАВЛЕ МИНЧИЋ, МИРЈАНА КОЏИЋ И ПРЕДРАГ

ТАСОВАЦ (СНИМАК МИРОСЛАВА КРСТИБА)

ПОЗОРИШТЕ

Комедија која буди радозналоест

Поводом премијерног извођења комада „Анализа или Фрања Јосиф на отоману Сигмунда Фројда" Миклоша Хубана

КАДА ЈЕ РЕЧ о савременој иностраној драмској литератури, одавно смо се у позоришту, а и око њега, једнострано и некритички определили за дела која на. лазимо на репертоарима озбиљних ансамбала, булеварских сцена или аматерских група западних метропола. :

Отуд је разумљиво интересовање за појаву дела „Анализа" Миклоша Хубана, савременог мађарског драмског аутора, о коме смо досад мало знали и највише што је до нас допрло јесте чињеница да је својим смислом за дијалоге био доста присутан у развоју новијег маЂарског филма. Из страха да сам наслов не обећава много, додат му је и поднаслов „Фрања Јосиф на отоману Сигмунда Фројда", што већ само по себи вуче на коме. дију и пародију.

Писац је желео да се позабави наличјем историјских збивања и да конфронтира позната факта са оним непознатим, што је обично скривено од радознале пу. блике, да суочи Фрању Јосифа и Ситмунда Фројда, и то у будоару цареве љубавнице Катарине Шрат, некад чувене глу: мице Бургтеатра, баш у тренутку када се припрема први светски рат. Има ту интелектуалне радозналости, потребе за и. гром, истраживањем, коментарима и са. гледавањем, које измиче комедији и свој смисао настоји да нађе у истицању апсурдности времена и личности који су ути. пали на токове историје и судбину многих људи. Отуд се све и догађа у салону Катарине Шрат, коју писац вешто поставља. између цара Фрање Јосифа, Фројда и саме публике. Њен лик сачињен је из низа улога које је играла или желела да игра, са пуно елеганције, али и одређене искрености, непрекидних промена у којима је тешко ухватити — када се претвара, када. исмејава Хабзбурговце, а када их оправда ва. Уз све то, она је потпуно свесна ситуације и на тренутке открива своју праву личност. Захваљујући управо атмосфери коју гради искључиво својом игром, Нар и не лримећује да је анализа обављена тотово неприметно и завршена оног тренутка када сви постају свесни да је страховити рат почео. Захваљујући Катарини Шрат сладуњавост те будоарске и дворске пикантерије постаје опора и сатирично горка. (Мирјана Коџић)

У тако компонованом тексту има алу“ зија које су, можда, ближе размишљањи“ ма мађарске интелигенције него наше пу. блике. Према преводу Саве Бабића у делу има и чињеница које су могле да нас и више заинтересују, поготово оне које се односе на сарајевски атентат, односе са Србијом и царску ароганцију према на шим народима. Међутим, ту је тешко у свему прихватити или следити Хубана на је редитељ Паоло Мађели настојао да из. бегне полемике са писцем, одбаци неке асоцијације и упрости збивања, тако да је цела комедија сведена на две слике, које разбијају дугу понекад и монотону ко: верзацију, али и текст чине фрагментар. ним и не увек сасвим јасним. Уз то, да би нагласио дистанцу према тексту спојио је музу историје и улогу собарице и опреде Ааио се за стилизацију необичну када је реч о комедијама са историјским личностима ин фељтонским мелодрамама, уз елегичну музику коју је аранжирао у пело Звонимир Јовичић. Доста је у томе удела имао и Душко Ристић својим сценографским штурим решењима за први део представе, без правог намештаја и стила, карактеристичног за атм оних пра. шњавих бечких будоара и салона. У поче. тку све личности се понашају као у опере“ ти, али опет, на један отуђен начин, изазивају чак и аплаузе у сцени певања. арија, алп се из тог њиховог забављања и свег спољног претварања убрзо наслућује трагична драма и беспомоћност света ко ји неповратно силази са историјске сцене, То се још боље осећа у наставку, где је и декор неупоредиво. занимљивији и инвентивнији, а костими раскошнији и адекватнији ситуацији, Заваравање у опсенама и прикривање распадања и умира-

ња, које свако од њих сасвим јасно у се-

би наслућује и осећа. Има у томе врло супштилних нијанса и горчине која зауставља смех и наводи на дубља размишљања, Пародија је много слабијег интензитета, па све чешће долази до изражаја трагико» мичност појединих призора. Мађели је, као редитељ, овде необично уздржан и не показује жељу за било каквим дограђиваи препушта гаумцима да свако према своме доживљају одреди и

искаже себе. Како они то чине у различнитим интервалима, добијају се ритмичке градације са сталним смењивањем искре. ности, персифлаже, идентификације и не гирања управо изреченог, па игра се по степено преображава у своју противуречност. Како су у питању историјске ли: чности, избегавано је спољно претерива. ње, пригушени су комични ефекти и није извлачена она линија комада за коју би публика могла да нађе однос који обично има према класичним оперетама или на: шим уобичајеним сценским пародијама. Споран је, мећуутим, сам крај ове представе, у којој се стари Фрања Јосиф преобра жава у Адолфа Хитлера, а његова дружбеница Катарина Шрат у остарелу пратиЉу новог диктатора са којим леже у кревет и заједнички под велима балдахина нестаје. Шта је редитељ оваквим упро. шћавањем желео2 Да ли је Хубанева комедија тек предигра једној метафори, ко. ја баш није много атрактивна и нова2 Све је ту сувише кратко и огољено, и недо“ вољно објашњено и припремљено, па гле. даоцу остаје да мотиве наслућује из поје. Диних глумачких реплика и да тако сам долази до закључка — какво је то запра» во дело Хубаи написао. Управо због та. квота краја утисци са представе могу и те Бак да заварају и унесу нежељене за.

Ву 51 са :

Павле Минчић је у тумачењу Фрање Јосифа, задржад само спољну маску, 'која подсећа на овог владара, али није од ње правио карикатуру. Истина, умео је да дође до ивице смешног и оперетскот, и увек се враћао у границе које је себи одредио. Тако је, испод привидне опуште. ности, сенилности им свих других особина и настраности, са којима писац украшава овог дуговечног старца, било и извесне пригушене драматичности и неког добро. ћудног цинизма у репликама када говори о наследним особинама своје породице и о ситуацији у којој се и сам као владар налази, или кад говори о престолонаследнику. У тој игри није било буквалности и Минчић је, са својим урођеним талентом за лепо изнијансирану и слојевиту комику, успевао да Фрању Јосифа учили живим, убедљивим и да га постави у по зипију која и гледаоцима, а не само писпу, редитељу и глумцу, омогућава да из врше своју анализу његове личности.

У грађењу лика Сигмунда Фројда Пђедраг Тасовац је пошао од уверења да је то жив човек а не појам, да не тумачи његове теорије већ навике и карактер, па је наглашавао сујету, салонску лежерност и кроз све то умео да ненаметљиво посматра, иронизира, буде и отворен, а тиме и помогне публици да схвати како у овом разоткривању Фрања Јосиф и цео његов свет сами себе чине бесмисленим и сувитним. У доста поједностављеном костиму пре. ображавала се Добрила Стојнић, са лаким покретима и отуђеношћу, од музе историје у собарицу, и тако из једне друте перспективе сенчила призоре у салону Ката рине Шрат и истицала још више гротескност и оперетску опсену појединих призора. Ту је непрекидно био присутан и млади Хорти, у лику Бранимира Замоле, који је свом ћутању умео да да сасвим одређени смисао.

Ово је чудна комедија — више буди радозналост него што засмејава, забавља, али и тера на размишљање, дозвољава глумцима да буду бравурозни, креће се између пародије и трагикомедије, узаржава се у атмосфери, бежи од непосредности, али и чезне за њом, збуњује и'изазива отпоре, приказује наличје историјских догађаја и одређује им једно сасвим прихватљиво људско значење, али истовремено и испитује наше утиске и ствара забуне, које разбијају наше конвенционалне предрасуде и навике о позоришту и животу. Она има својих неоспорних вредно. сти, али и мана, у њој се редитељ приближио глумцима, пружајући им да сами у игри остварују његове жеље, па је све то веома усклађено, далеко од вулгаризаци: ја и бурлески, на нивоу солидне и озбиљне интерпретације.

Петар. Волк

дљитеито 8

МАН ја Дадинце ет ПЕСМА НА РУБУ СВАКОГ ДОБА (3)

ог сопственот срца.

Чујем откуцаје св - Стефан Малармз

Драган Д. Гавриловић

Причам о себи, о Вијону, о. „Калемегданским сутонима, 9 ПТТ. У причању старим за један нови простор и путова ње кроз измишљени живот.

Варијације

из Скадарлије

ДОШАО ЈЕ ЛЕТО У СКАДАРЛИЈУ

Жена ме води у вену салона. Зближени чвором слуха, улази у нас клавирска пена. Она

се шуња ко баштенска диња

у машти дечјег биоскопа. Тихо; тајна вечера тонова

разговор голих аугопилула. Потпуно нова

фасади. Тај однос је ивазбежан: тренери врабац

посматрач са олука. Срчемо чај! Иснод прозора ступа с“ енитатора-моржа,

ПНОрНоУ света. ! Кина

је стала у ташну од скаја. ! Из ципела улица — гуше нам срце града. Разговор тек почиње, разговор прска као грожве.

ОТВАРАЊЕ ИЗЛОЖБЕ, ВЕЧЕРЊЕ

Путује вечерњи портрет, сав замор стоји иза ока: пришла је тама у црној вуни. Знаци боје шетају бледи, слични деци

која су на прагу нагазила на ноћни кашаљ. људи су чапље; чуче — због породичне збирке. Промена капље,

влада призор говорне бајке:

на белу тему воденог акварела слећу изтоворени слогови, ружни и лепи, ко тесан прслук уз рамена,

Слике дремају у паради, почињу _ све у исто време: њихов сан у може једино ваздух у душа да ·

опише, док не дође лут

14

Мв

ЈЕДНА ПРЕДСТАВА ЛОВА У СКАДАРЛИЈИ

Ту је ружан алт — полетан. Ловци зноја у свакој капи плове: може их само костим зауставити као на војној мапи.

Театар стида — плаши нас боја. Рукама, рукама плесати. уз!

Све је у обиљу: бутови звучног скока само удаљавају сезону

лова. Шаптачи под гушчијом тинтом меру текст ружне приче. Зрак је мрезасићен слоговимаг ЖРТ-ВА СЕ ОД-УВ-ЕК СРИЧЕ!

КОД „ТРИ ШЕШИРА"

Где су хроничари Собе, собе куњају ко летње корњаче,

до сваке је гост стигао кроз непостојећи, адресар. Кличе

музички гас, његов кикот лети

око лампе: плимом се шири = ХИБЕРНАПИА ПРОШЛОСТИ. ' Блааг додир по филцу, пи шешири

за истим столом и иза замишљених · врата дишу ко рашчеречено теле! ! Ту је — белосветски кшаобран. Прсти жуте, радознале пчеле,

! ништа без жене! ) увек нам красе мисао. Дивна је способност да, се поново слуша језик човека пи ствари, без говора, као исти свет.

ЈЕСЕН ЈАТТЕ ЛЕТО, СКАДАРЛИЈОМ

Лето дрхти, личи на тоилог

коња коме отиче дроб. Пада

лист по лист — блеска ми у лице фрагмент опадања. Ово је сада

улица и сна и јаве: гутачи времена су отишли као птице које смо колима пратили у пољу. Окачене маске чувају зенице

под опалом шминком: маскараде нежности су у научен вихор кришом "улазиле. Из ирног кишног рога неко истовара дуње / жар

матенчне среће сија га ипиђоњећа;!), бунћеве и иговке, Уз пут, смтво клизи по рибљим очима на столу нечујно кад ловачки хрт,

авио ћ ин