Књижевне новине

. 1966, књ. 1, стр. 233).

· ИСТОРИЈА КЊИЖЕВНОСТИ

А ;

Видови поетике |

Исака Самоковлије _

САМОКОВЛИЈА изванредно, остварује лирски обојену атмосферу и штимунг: некада у немом, говору ствари и ентеријера утиснута су с изразитом лирском сугестивношћу психолошка стања јунака. [ако, на пример, слично као код Цанкара, обућарска радња у којој ради чежњиви и тужни дечак Рафаел, симболиком ентеријера тачно изражава његову личност, њен менталитет и психу:

„Цијела је радња била пуна неке туге", („Сабрана дјела", „Свјетлост“, Сарајево,

Слаутње и снови, интуиције и, уопште, израз дубљих слојева човекове душевности, у тесној су вези са симболичним стилским изразом код Самоковлије. Реална догађања и појаве, знакови и детаљи као реални медијуми истовремено су симболи слаутњи које се најчешће обистињују. Не само у овом аспекту, већ и у многим друтим, Самоковлијино дело је особено и 6отато и с психолошког гледишта. У праву су они испитивачи који у Самоковлији виде писца са склоношћу за психолошко (Скендер Куленовић и други). Ако је тачно да је он анализатор „јеврејске душе", значајније и пресудније је што је познавалац и песник људске душе. Ова два аспекта су у међусобној корелацији. Овај уметник успева да снажно доживи и изрази танане психолошке сензације и пулсације душе, као и пратилачка физиолошка и физичка стања својих ликова. Он ту своју способност потврђује и тамо где је то најтеже: у психолошком осветљавању ликова „божјака"“ и неразвијене људске душевности уопште, те тако, заправо, открива у сиромаштву хуманитета његово богатство, што је својеврстан парадокс.

Сасвим је сагласна с јединственим лирским тоналитетом његових проза и психолошка доследност у креирању ликова и атмосфере. Те две тенденције које чине јединство основни су конститутивни елеменат новелистичке структуре Самоковлијине прозе, Он, заиста, поседује и једну психолошку и уметничку црту Достојевског, иако другачије структурирану и 0обојену: ону готово опсесију да најдубљи бол помеша с доживљајем радости и среће, када душа у милосрђу и праштању, ганутости и страсти, пулсира свим својим струнама.

Патња и трагика им, на другом полу, радост су у Самоковлијиној уметничкој оптици комплементи. Радости су код њетових личности, као и патња, дуго таложене и спутаване и избију свом силином у тренутку ослобађања унутрашњих психичких снага и напона. То су провале комплексних емоција које се често изражавају у „чудним јемајима" и „неоглаше-

»

ним криковима", бол и радост живота у

" својим највишим манифестацијама стапа-

ју се у једно нерашчлањиво осећање, лепо и трагично. У овом смислу су код њега и радост п добро готово синоними: човечност је највећа вредност, па и највећа ра-, дост. Он је радостима прелио све друге боје и шаре свог колоритног књижевног мозаика. Наслов Самоковлијине приповетке „Прича о радостима" или „Симха" као да симболично изражавају целокупно његово дело. У сликама и ситуацијама где писац приказује ефекте људских радости он остварује различите и веома успеле психолошке п естетске нијансе.

Читаво Самоковлијино дело ангажовано је у оном дубљем, небаналном, смислу речи ка афирмацији хуманости и човечног човека, али као конкретног појединца и на остварењу среће свакога примерка. људског рола. То његово попмање среће је, дакле, специфично, индивидуално, а његова визија могућности среће као идеал његовог уметничког света, о радосном, „правом животу", неоспорно је сагласна са визијом живота им идеалима социјално угњетене класе. Срећа у Самоковлијином делу није апстрактна и униформна катеторија него самерљива и с укупном панорамом живота у његовом делу и са сваким појединим јунаком. Битно је што је он тако сутестивно и истинито умет нички изразио ту људску потребу м идеал и могућност њиховог релативног задовољења код сваког човека.

~ К иштању о методу |

Самоковлијина уметност у свему оства» рује илузију стварног покрета и живота. У 'слштини уметник реалиста, он поштује стварност и необично је прецизан у податку, У интерпретацији чињеница. Изван, редан је опсерватор, а његова матта је, пре свега, конкпетна, реалистична. Он реконструтшпе ствари како се оне показују својим визуелним својствима, сликарски, и тако остварује живе, ботате и топле слике стварности, инсперишући се увек жи. вотним имтулсима, Његова машта их але кватно транспонује у њиховим постоте-

' ћим, вероватним облипима и, истовреме-

но, С ЊИХОВИМ сложеним АУХОВНИМ значе. њима. Поема томе, он је зеалиста по ттоиролним склоностима и основно! локапији.

Различитост методских поступака и стилских могућности Од извесног „чистог реализма „Носача Самуела", сентименталне и романтичне „Плаве Јеврејке и пре тежно симболичне „Дрине“, преко натура“ Ратним хљебовима" и делимично у „Ханки", па до експресионистичких елемената у „Гавријелу Гаону и „Чуду У

Стоморини", Самоковлија се показује као

писац који је упорно тражио нове могућ ности израза у складу са различитим мо

КЉИЖЕВНЕНОВЕ 9

а —=————_—_—————--——__

тивима и концепцијама својих литерарних остварења. Али, остаје нешто што је заједничко свим тим различитим поступци. ма: То је онај поетски тон, оно што он своје приповедање „загрејава 'емоцијом", како је уочио Јован Кршић. Можемо рећи да су код Самоковлије естетски функцио-

нални сви ови различити поступци, изузи- .

мајући стваралачке падове, који нису толико у вези са избором књижевног, метода. Самоковлија остварује у нашим књижевних условима и релацијама међуратне књижевности једну синтезу реалистичке и модерне књижевно-уметничке структуре, и то у свим њиховим битним елементима, те се тако налази у оквиру стилске формације реализма, али, свакако, не у њеном средишњем току. Тако, поред постизања реалистичке рељефности и цело. витости, Самоковлија уводећи у причу једног или више посредника изграђује вишеслојну књижевну структуру којом сутерише сложеност и вишезначност уметничке истине, а тиме и идеју о условности и релативности сваког уметничког казивања, тј. уметничког откривања истине о човеку. Уметничка истина је, по њему, сложена а не елементарна и као таква нужно апроксимативна. ·

Мотивација увођења посредника и две верзије приче у неким његовим остварењима („Гавријел Гаон", „Давокове приче" мо др. изгледа да су средство одбране хуманог вида егзистенције, тј. средство хуманизације језиво-гротескних тема у његовом делу. Ради дубљег поимања енигме живота и смрти писац местимично примењује сложенији поступак и креира једну прилично енигматичну уметничку структуру и композицијске односе. Писац полази од стварности, од њених испољених и сазнајних могућности да би на њима засновао индивидуално и конкретно уметничко сазнање као својеврсну вероватноћу о стварности обликовану у уметничком лику. Он мења своје концепције како му диктира стварност, односно његово сазнање о њој. Животна истинитост веома блиска реалистичком појму типичног, важан је критеријум Самоковлијиног метода, с обзиром на сазнајну функцију дела и од говарајућу књижевну културу.

Међутим, има код Самоковлије у свакој прози један основни естетски дојам и један драмски врх, једна примарна истина, којима је обојено пшело приповедачко ткиво. Писац изванредно припрема тај драмски чвор приповетке и његово разрешење, те су према њима усмерени и њима служе све приповедачке нити. Он природ. но п умешно градира уметничке ефекте, уверљиво гради потку, инвентиван је и уверљив у избору детаља, те је, заиста, пра: ви мајстор новеле. Његова проза је најближа, изузев ене што има изразитија лирска обележја, класичном типу новеле, с типичном драмском новелистичком струк туром и изразитим унутрашњим психолошким интензитетом. Писац уошипте не инсистира на изненађењу у развоју фабуле и естетском ефекту фабуле у вези с тим. Напротив, он, у ствари, наговести главно збивање или га у битним пртама открије на почетку, мотивише та, усложава, отвара шире перспективе, да би му се јот једном вратио п обасјао та јарком светлотшћу смисла. Њему је. заправо, главно: лик. човек, у његовој природности и ис тинитости, а не интересантна и напета фабила као могућност ефекта изненађења. Напетост и драматичност, пак, обезбеђују суптилно остварен психолошки волумен и нијансе.

Може се открити једна општа законитост Самоковлијиног компоновања као израз његове особене уметничке визије. Она даје. поетско-симболичну. сублимацију, уопштавање стварности и на тај начин повезује конкретно збивање са општом законитошћу, те открива дубљи смисао конкретног. Реално збивање Самоковлија птиказује најчешће ретроспективно, полазећи од драмског чвора, од расплета човекове судбине. То је обично шкрто дат податак, огољена животна чињеница, без нијанси и дубине. Таква је обична визија или обична истина. како се она открива површном погледу. Оригиналан поступак којим писапц већ у експозицији открива битне моменте приче, пре. правог уметничког казивања, и јасно показује да он не жели да

буде интересантан по сваку цену и сакри--

ва тајну од радозналог читаоца. Али, тајна предмета је, заправо. дубља, те се она открива у слојевитости стварности у процесу уметничке спознаје.

Најбоље је, можла, дефинисати Самоковлијин тип приповетке, тачније новеле, пишчевим 'изразом „казивање“. То је „ка зивање" знатним делом посредно, а посредници (један.или више њих) су делатна

ИСАК САМОКОВЛИЈА

лица, у којој функцији се местимично јавља и сам писац. Тако, у ствари, посредују са стварношћу писац и његове личности, те уметничка визија добија у аутентичности и истинитости, а богати се формално-уметничким и садржајним могућностима.

Готово све Самоковлијине приче имају и карактер симболичне кондензације живота, изражавају његов дубљи, вертикални смисао. Али пи у његовим типично реалистичким приповеткама, кад нису у питању изразито симболично прозне структуре. он у симболима уметнички фиксира дпг''ске проблеме »ли поентира њихова решенњ:.

Естетика чудесног и језички амалзгам

Самоковлија често употребљава речи: „чудо“, „чудан“ и „чудесан“, као и друге њихове изведенице, па изгледа да оне 03начавају неке битне појмове у структури његовог дела, тј. да помоћу њих можемо условно представити поглед на свет писца, његову филозофију живота, која је, као и у сваком другом случају. у основи његове уметничке визије света. Према овој филозофији, чији су корени, несумњиво, у јеврејској традицији, свет је као такав чудо, тј. изненађење неисипопног богатства, променљивости и лепоте. Као да је у основи свих ових варијација „чуда“ и „чу десног“ код његових јунака, како они откривају појаве у свету, библијска мудрост, која оправдава и објашњава све: „чудни су путеви господњи"“. Мното различитих ствари је у Самоковлијином регистру значење _ речи „чуло", „чудесан“, „чудан“, „чудноват" и сл, Чудни су људи и њихове радости; чудни су, на пример, семе „црве. ног Ђурђина" и боје и мириси сваког пвећа и воћа; чуда су све лепоте и све тратедије. Самоковлија, изгледа, као и његов јунак Идриз из приче „Црвени Ђурђин", доживљава свет као чудо, као првобитну, елементарну радозналост пред светом и појавама у њему. Тако он остварује п је дан поетски свет коме рефлекси чудесног и чудног дају посебну арому. У њему су н обичне појаве и сензације доживљене као необичне, нелоновљиве и чудне. Самоковлија, као и његови јунаци, загледан је у „чуда“ живота и егзистенцију: он заправо открива свет као дивљење чуду, јер га воли, јер му припада, мада се значењем ове породице речи у његовом делу не може увек сасвим прецизно одредити појам чуда јер је он несумњиво један од темељних појмова његове филозофије и поетике. Условно говорећи, без претензија на теоријску прецизност, могли бисмо Самоковлијину уметничку _ индивидуалност означити као естетику чудесног. Али, он не измишља свет чудесног као што су то радили романтичари, већ обично и реално види и открића као чудесно. Према томе, можда бисмо могли његову поетику и стваралачки метод дефинисати као реализам чудесног.

Као комплементи речи и појма „чудо“ и „чудесно“ појављују се речи „нешто" и „неко", у значењу неодређеног, безименог општег субјекта. „Нешто" је овле неко биће у сени, неми глас општег бића, актер и агенс „чида". Интересантно би било уочити колико пута и у каквим ситуацијама се употребљава та реч с неодређеним значењем — „нешто" — и каква све значења поприма. То је, заправо, само тедно од именовања оног мистичног. оностраног, не. сазнаног, наслућеног — оне недокучиве тајне која је моћни и нејасни узрок свет збивања. како то из Самоковлијиног уметничког вићења произлази. Да је то „нешто" самерљиво. или идентично с мистичним и чулним, само је по себи разумљиво. Требало би у овом смислу размотрити и веома деликатно питање: да ли је то само. психолошка илејна шрта његових тунака'или она учествује и у формирању поља пишптчевог поглела на свет, као свесна и полевесна компонента Особито занимљиву грађу за дубље разматрање овог питатка салпжи Самоковлијина драма „Плава Јеврејка". #

Самоковлија 'натчеттће уметтно економитте свим уметтиочким срелствима, порел привилног утиска о местимичној стилско! развучености, или, понегде, супротно ово“

ПРОБЛЕМИ ПРЕВОДИЛАШТВА

Језици, преводи, преводиоци...

Наставак са 5. стране

штој оцени до данас уметнички најснажнији превод „Корана" на српскохрватски језик израдио је још крајем прошлог века херцеговачки устанички првак Мићо Љубибратић, вероватно са француског језика, иако је за њим уследило више превода са оригинала. Уз своју „Антологију кинеске лирике" Милош Црњански је саопштио списак од тридесет компетентних оријенталистичких извора, што му је, уз песничку конгенијалност, омогућило да створи права преводилачка ремек-дела. Драгослав Андрић у антологији „Свет У капи росе", преводилачкој вештини и искуству придружује обимна упоредна изучавања превода кинеске поезије. Вилојко-

вићев превод „Хиљаду и једне ноћи" са.

руског надмашује многе верзије рађене са арапског, а да не. говоримо о Винаверовим оригиналним и непоновљиво лУЦИдним решењима у превођењу Шехерезадиних казивања. Извесни преводи савремене шведске поезије са енглеског, уз УВИД у оригинал, изузетно су верни и одишу непатвореном атмосфером, као и песме Назима Хикмета које су Лав Захаров, Радован Зоговић и неки други преводиоци на наш језик преносили преко изванредних руских препева. Да није руског, зар бисмо уопште познавали упечатљиве пе снике Грузије, Азербејџана, Дагестана,.., а без енглеског знали бисмо још мање но што знамо о књижевности Индије и многих других земаља. Колико код нас има преводилаца са финског или, на пример, јерменског2... а и књижевности настале на тим језицима бар донекле треба познавати. Све ово наравно не значи да превођењу из друге руке треба прибегавати и онда када постоји добар изворни превод или потенцијални преводиоци који би такав превод могли да израде. „Слепа сова", чувени и несвакидашњи роман Персијанца Садека Хедајата, оставио је хладним, па и разочарао неке наше уважене познаваоце књижевности, јер је пренет са просечног енглеског превода. Сасвим су културно неоправдана два истовремена, аљкаво и површно урађена, посредна превода „Мирисног врта“ туниског шејха Нефзавија, јер тај еротски приручник сам по себи неке знатније вредности нема. После плодова педесетогодишње поштовања достојне научне и преводилачке делатности Фехима Бајрактаревића, Фирдусију и Хајаму није упутно прилазити преко франпуских, немачких или енглеских превода, јер Фицџералдов „мудрац из Нишапура тотово да је више Енглез но Персијанац. Уврштавати у антологију светске лирике Змајеве „препеве из Хафиса", значи укључити у избор Змаја, а не Хафиза. Преисламске арапске „златне оде“ преводити са енглеског без увида у оригинал потпуно је бесмислено... Ако се жели песнички превод, није довољно добром песнику ставити на располагање слаб превод на језику посреднику, већ је пајбоље обезбедити сарадњу одличног зналца језика оритинала, који даје дословни превод и ком. петентно тумачење, и песника који показује смисао за препевање, што је честа и успешна пракса нпр. У Совјетском Савезу. Секвијев и Раичковићев приступ Петрарки пример је такве сарадње која је и на корицама књиге обелодањена, а незваничних консултација поменуте врсте си: турно је знатно више у преводилачкој пракси.

У превођењу дела недовољно познатих књижевности треба се, дакле, изборити за солидност, савесност, професионално поштење п што вишу уметничку вредност превода, јер сваки пропуст у овом смислу удаљава нас од спознаје аутентичних 0с0бина тих литература у знатно већој мери но што нас нпр. неуспело преношење „Мадам Бовари" обмањује у погледу францу“ ске књижевности. Широко увођење Сен. горове песничке речи у нашу средину историјски је догађај за културу... исто. времено, да: су: његови стихови том при ликом неквалитетно превођени, била би то историјска грешка, не само за кул туру.

Дарко Танасковић

пе ми пити и

ме, о шкртости израза. Може се уопштено констатовати. да његов уметнички израз најприближније задовољава захтеве пост. ске новеле. Његов језик је релативно богат и разнородан амалгам, који показује, пре свега, разне наносе и културне слојеве јеврејске сефардске средине. Он га је учинио уметнички гипкијим и функционалним као средство сликања ове сре дине и као поетски амалтам особене боје и звука, али тематски оквири других, не јеврејских, друштвених средина Босне упутили су писца да проналази нове и свеже могућности и вредности језичких иновација у најтешњој вези са језичким особе ностима тих средина. Као што овај писац сваку националну и етничку средину при“ казује у њеним духовним одликама и језичким специфичностима: јеврејску, срт ску сеоску средину, муслиманску, мало-

грађанску, циганску, тј. село и град Босне, | тако је и његов језик изврсно прилагоће- ,

но срелство инливидуализапије духовног хабитуса и менталитета тих средина, као и индивилуализације ликова као ЊИХОВИХ репрезентаната.

Димитрије Л. Машановић

= Ке и др па аи