Књижевне новине

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ

Шеензести

октосареки салон

Изложбени павиљон „Цвијета Зузорић" — Калемегдан

КРИТИЧКА ОЦЕНА Октобарског салона не подразумева само вредновање изложених дела већ и проверу комплетне садржајне физиономије ове највеће редовне, традиционалне смотре ликовне уметности у Србији. Најлакше би било констатовати да овоодишњи Салон није ни за ни гори од неколико претходних, да

управо оно што је идејом о његовом установљавањ" и одређено — преглед збивања у нашој ликовној уметности у протекле две годчне, својеврсна слика стања, кретања или стагнације, појава нових име на или потведа старих идеја, укратко. се лекција онога што су ликовни уметници ПОНУАИЛК као резултат свог двогодишњег рада.

Међутим, одмах се намеће и један про. блем који подстиче и једно питање: да ли су сви уметници, припадници свих генерација и профила понудили своја дела за ову гитљнтску изложбу и на тај начин омогућили комисији за избор радова да олабсрте оно што је заиста највредније Проблем Салона је од самог почетка у демократској основи његове концепције. Салон се ствара делима која уметници са' ми, без посебних позива, на основу својих критеријума, шаљу за изложбу, а једно одређено тело, комисија за избор радова (никада до краја стручна), по свом слободном опредељењу, на основу одређених пропозиција и различитих критеријума како-тако _ обједињених у „заједнички кслав", одлучује „за или против" излагања тих дела. Значи, не полази се од унапред одређене изејес да се по сваку цену прижаже све оно што врели, што је ново и жито живи у савременој ликовној уметности Србије, као што се не полази ни Од намере да селекцију понућеног материјала врше најмеродавнији стручњаци за поједине уже области ликовног ствара. лаштва — један исти састав људи бира и дела сликарства, и скулптуру и област ди. зајна, опреме књиге, плаката, таписерије или, рецимо, модни текстил.

Било би, међутим, неоправдано сумња. ти у добге намере аутора концепције Салона, као што се не би смело сумњати у добру вољу комисија Салона. Али је сасвим близу памети да се без чврсте концепције о физиономији Салона — која би резултипала из стручне, дуготрајне, систематске анализе стварног стања ликов не про/укпије (и по њеној вертикалној, квалитгтивној, стилскосадржајној и по хоризечталној, тенерацијској димензији) — до чравог резултата тешко може доћи.

У самом ткиву Салсна уназад неколико година живи један привидни парадокс: свакс године велики број сликара, вајарљ графччара, уметника примењене уметносте. признатих, афирмисаних стваралаца чије дело стоји као трајна вредност наше културе, не пријављује своје учешће у Салсну. С друге стране, расте укупан број пријављених аутора. Та чињеница показује лве ствари: да Салон није „мртав , да за њега постоји интересовање, али претежно млађих и младих уметника. Стога и вије никакво чудо што је и овогодишњи Салон у знаку младих, он је њихова шанса. Истини за вољу, део животне снате Салона и лежи управо у њиховим делима. То нарочито вреди за сликарство које је, гледано у целини, највиталнија област ликовног стваралаштва у нас у овом часу. Без обзира на све специфично. сти ликовног израза појединаца, ове мла. де сликаре карактерише један заједнички став: тежња ка вишеслојном значењском грађењу дела и сложеном третману ли. ковног феномена, у знаку фитуралног, са озбиљним намерама и могућностима да се дело дефинише као симбол, са завид: ном занатскотехничком перфекцијом. Слика је за њих израз животног става, поку. штај да се њоме искаже поглед на свет, лео неког глобалног филозофског система. Њехове голине рођења крећу се после 1945. Свестан опасности да некога изо ставим споменуо бих Исака Аслантпа, Рат. ка Лалића, Рубенса Корубина, Слоболанку Матић, Кемала Рамујкића, Јована Ст“"вач“ ког, Зезана Љутицу, Петра Спасића, Челомита Расића или нешто старије Тована Ракипића, Петра Борђевића и Милана Бланушу.

Скулптура је у перманентној статнацији, али ову констатацију треба изрећи и примити са много ограда, јер је ова област стваралаштва у шелини у веома неповољном друштвеном положају. Стога заслужује једну посебну студију као проблем који је толико актуелан да више не трпи одлагање, |

Графика и даље стоји на доста високом ниво“, са већ потврђеним именима (Храгуљ, С. Кнежевић, Кокотовић, Кршић, Нагорни, Чворовић, Д. Стојановић, Чумић), али и са неколико нових имена која су све присутнија у савременој уметности Србије (Соња Ламут, Стерјос Арвантидис, Карђгновићи, Бранимир и Родољуб, Грозданић). Ове године први пут је изложба компонована као целина такозване ликовне и примењене уметности у 'реновираном Павиљену „Швијета Зузорић" на Калеметдану. Разочарани димензијама простора (који је још увек неловољан за овакве велике ликовне смотђе), али још више разочарани концеппијом архитектонске реконструкције, моремо констатовати да ауторима конпепшије није била докраја јасна функтија изложбеног простора који као да је сам себи сврха: скуп, репрезентативан, нефункционалан. Уместо да истиче, он гута дело којем је намењен.

Срето Бошњак

СА ОВОГОДИШЊЕГ ОКТОБАРСКОГ САЛОНА —

МИЛО ДИМИТРИЈЕВИЋ: „МЕДИТЕР.

К

", УЉЕ

ДАТУМИ

У духу Гетеове традиције

Наставак са 5. стране

је била оригинална: да се врати у далеку прошлост а ипак остане савремен. Обиман научни материјал — Ман је увек скупљао документацију — прерађен је не у циљу историјске реконструкције, већ у тежњи да се путем пародије створи модерна при. повест. Оригиналност лежи у повезивању мита са психологијом, прастаро и модерно овде чини синтезу помоћу психологије и пародије Ман је „хуманизовао мит". миту, све појединачно и индивидуално постаје опште и типско, појединац се изједначује са прецима. Преко мита писац је дошао до сазнања о увек важећем животу, о „митској шеми" по којој живи оно што је тобож индивидуално, не слутећи колико је тај живот формула и понављање. Живот као наследство, кад битисање го узогу предака, укратко „живот у миту", то је у крајњој линији тема романа, Мит-

ски елеменат добио је у библијском рома-.

„ „ну пресудно значење м јасно показао користи од психоаналитичких сазнања. Поред ироније, која код Мана никад није гола духовитост већ уметнички „стимуланс живота", као нарочито уметничко средство у овом роману истиче се хумор. Он одликује јаче или слабије сва Манова приповедачка дела, јер за њега је епска уметност нераздвојно везана за хумор. Језички, прича о Јосифу, коју је са тптекидима писао дванаест година, показује извесну неуједначеност, што ипак не разбија уметничко јединство овог великог дела.

Рад на библијском роману трајао је сувише дуто да не би био, по Мановом обичају, прекидан другим радовима. Овога пута то је роман о Гетеу, ствараоцу чијим је стопама Ман увелико ишао. „Лота у

ајмару" почива на подробним студијама Гетеовог живота и дела. По изузетно хармоничном и сретном животу, Гете у многом подсећа на Јосифа, који је у себи сједињавао духовну и телесну лепоту. Гете. ов сусрет са Лотом, Вертеровом Лотом, 1816, само је повод за анализу великог песника и мислиоца, који на сцену романа ступа тек после дугих разговора које о ње му воде они који га окружују, опчињени његовом величином. Гете је на врхунцу свог живота, али једноставној Лоти је и његова лична и друштвена сфера туђа и непријатна. Лик Гетеов уобличен је у ро ману субјективно и далеко је од конвењ ционалне слике славног човека. Он овде у себи носи тајну људске величине, ми. стерију генијалног човека коме је једини циљ дело. Са извесном безобзирношћу савлађује он зло живота да би дошао до хармоније. Оне који га окружују прити ска његова величина, његова хладноћа и равнодушност, али му жртву не одричу. У завршном разговору у кочијама, приказаном тако да се не зна да ли је то Лоти. на визија или стварност, Гете говори о жртви као тајни, јер и они којима се приноси жртва и сами су жртва — лептирицу сажиже пламен свеће која и сама сагорева. Према Гетеовој обради индијске легенде о парији стоји код Мана инлитска легенда о „Замењеним главама". Дубље значење ове биолошки монстоуозне приче, коју писац назива „метафизичком шалом", лежи у сазнању да је људска целина не дељива. И повед трагичног краја го тескне тпале, Ман овле допушта измирење супротности, остварење синтезе у склау духа и поироде, мисли и материје. Оно што 1е била само чежња неспетне Сите, чија је дутта припалала умном ПТоиламану, док су 101 чула чезнула за летом и снажним _ Нанлом, постаје стварност, јер њен син на лепом телу носи племериту “о умну главу.

Као ттрувесак брблијском поману тогеу се новелистичка обрада летепдле о Мој-

;

1 КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

сију „Закон“. Наслов не означава толико декалог КОЛИКО „морални закон уопште. саму људску цивилизацију“. За натприродна збивања нађена су психолошка " објашњења, и тиме је легенда добила облик реалистичке новеле. Савремене и очигледне су алузије на нацистичка насиља, на безакоње у периоду зла, у ком је земља постала „прћија шљама и олоша . Политичка тенденција ове новеле, рађене по поруџбини у јеку рата, ремети њен књижевни склад али утолико јаче истиче њену поруку.

Најјачу осуду нацизма, а преко њега и свог народа, Ман је изрекао у свом последњем довршеном роману „Доктор Фау. стус", са поднасловом „Живот немачког композитора Адријана Леверкина, испричао један пријатељ", У лику једног гени“ јалног али болесног музичара и у његовом трагичном животу приказана је историја немачког народа од Бизмарковог уједињења Немачке до слома Хитлеровог Трећег рајха. Адријан Леверкин је композитор јер репрезентује народ изузетно обдарен за ту уметност. А музика је, мисли Ман, демонско подручје, уметност најудаљенија од стварности, истовремено „апстрактна и мистична", а такав је, по Ману, и однос Немаца према свету. Баво, који се привиЂа Лутеру као и Леверкину, чини се Ману „врло немачка фигура", а савез са њим закључује и савремени Фауст, ч.он, као и средњовековни, своју уметност ДУГУЈЕ сатани. Леверкин је Немац, али писац свом јунаку даје шире димензије, он није само оличење проклетог уметника, он је, мисли Ман, идеална фигура, „човек који у себи носи пагњу наше епохе".

У сложеној композицији романа живот Леверкинов прича његов пријатељ професор Серенус Цајтблом, тако да се збивања одвијају на две временске равни: једна. је сам музичарев живот, а друга време кад фингирани биограф белсжи животопис свог пријатеља, последње три тодине другог светског рата. Животни ток Адри“ јана Леверкина чудно се поклапа са суд: бином за немачку савземену мисао кобног филозофа Ничеа, Симболика романа огледа се и у развоју Леверкина као композитора: он преко импресионизма на крају прихвата атоналну музику, декаденција. га одводи у варварство. преплитању стварности и симболике, лагано пропада. ње Адријана Леверкина, које се завршава АаудИлОМ и смрћу, приказано је једновремено са ппопашћу Хитлерове Немачке, сломом Трећег рајха.

М средњовековној збирци прича „Геста романорум" налази се летенда о папи Тре гору, човеку грешна порекла и још грешнијег живота, који је снагом покатања искупио стоје грехе и лобио опеол свети тељства. Ово је у ствари античка легенда. о Едипу, која је нашла омека код многих народа. Од ове приче Ман је, држећи се средњовековног Хартмановог епа, направио „мали аохаични роман" о добпом грешнику и назвао га „Изабраник". Грегорова воља за паликлланим испаштањем чини се Ману оллаучујући моменат помоћу којег грешник лолази до милости, а пу тем милости дубоко унижени постаје опет човек, па се уздиже и изнад других Људи. _ Мотив божје милости из библијског рома"на понавља се и у овој легенди. Као У „Абктор Фаустусу“, и овле се писац ктије иза фингираног приповедача, калуђера Клеменса, који легенду прича језиком германско-романске метавине у ком је обиље архаизама и англицизама, и управо у овој језичко-стилској страни дела лежи његова оригиналност.

Последња новела, „Преварена“, написана према једној анегдоти из живота, тематски значи враћање у проблематичну сферу болести и смрти, а естетски је теш:ко прихватљива. Један редак клинички случај послужио је за причу 0 „горкој обмани природе", мада се и овде смрт јавља као „велико средство живота". Сам писац признаје да је новела „проблематичан производ", али сиже га је медицински привлачио што се у њему испољила „свирепа демонија природе" према којој је Ман, чини нам се, увек осећао извесну одбојност.

Идеју за последњи роман „Исповести варалице Феликса Крула", Ман је носио у себи више од четири деценије, и тек пред смрт објавио само „први део мемоара" дело је остало фрагмент. Подстрек су му дали мемоари румунског варалице Манолескоа, а жеља му је била да пародира романе аутобиографске врсте. Реалистичким стилом прича се историја пустоловног живота једног даровитог варалипе који умногоме личи на уметника. Манова омиљена тема о изузетној природи умет. ника пренета је сад, путем травестије, у сферу граЂанско-криминалну. И Крул, љу. бимац судбине, спада у „изабранике"“, ка кви су многи јунаци Манових приповести, Тако се “ ироничном излагању необичних доживљаја једног варалипе, поичаним са много хумора, духа и језичког мајстор ства. завошава, проивилно неочекиано, значајно приповедачко дело Томаса Мана,

Милош Борђевић

Неџати зекерија Варијације за Лорку |

+ .“ »„ ; Можемо већ умријети на илавом Ти у нечијим очима ја у Твојој зјеници на моје лице, зелено |. на моју главу, плави нашом љубављу

Пада један лист пада један цвијет дјеца се итрају са

Лорка, можемо већ умријети

_ у љуљашци сунца

на плавој линија

Остаће отворено моје сриг очи моје остаће на раскршћу читајући Твоје пјесме

+ + „ прозори остадоше Кад су Те одводили прозор отворени“

3 ~ тад ош унутра улази топли вјет

пића коњи трију на прагу љубавника сваке ноћи из даљине маше рукама џ

јевојк дјема пролазећи низ Младе дјевојке и дјеци ролаени а

ј љубакање_ ош ћ Те за трен остављају љу

"твој глас допире из далеких епоха

људи од Тебе уче' љубави

свако јутро у нама велика нада

и А пред нашим очима

растеша, као топола

. “ = Лорка је постојао, живјеће као вјечна вода носиће нас далеким предјелима

Лорка постоји као велике љубави чуваће бол на сваком растанку

Лорка је једном умро сада се сваки дан рађа моново док шутња спава

(Са турског превео аутор)

Миодраг Д. Максимовић

Коментар за сонет број 1

Свемирски пут ратника Цвета

Исиод раскопане равнице Испод узаврелог мора

У локву крви прерушен Мислима, сањалице

СОНЕТ БРОЈ 1.

4 Заборављена поново ивета Звездана рана Далеког дана На крају лета на крају света

о 12

Гониле ватре чекала врела Уморне птице

Изнад равнице

Светлост занела скорела села

Беле димове стигли ветрови Притисло бреме Клијало семе

Као гробови ћутали снови Док не оживе Умрле њиве

ПОРЕД СНА

Свемиром варничи врх Проткан маховином

Сенка планине нестаје Прободена месецом

Скривену светлост негује понор ' Странама безименог камења.

На почетак дисања Враћају песме птица

2

Потребна другом бескрају Тишина а Обновљена игром Лебди дном шуме

Звезде откривају

На светлости

Свој ход

Где стижу

Само тренутак пре смрти

СВЕТИОНИК

Дном видика Обележена светлошћу Притиснута ветром Прнања води

Мисао

Начиње небо

Буктећи нестаје

На прекинутом путу Раздраганог делфина Гаси се

Цвета капима воде Израста

Сваког наредног тр Треполовљена за векове Шрекрива давнином Стране света преплетене

Око скорелог сунца Круже галебовц "