Књижевне новине
Радмила Битевић
Протицање
У ткивима
светлост жубори
бистро јутро
широм све капије отвара довикујемо се са прагова споразумевамо чудним знацима под плавим шатором
мирис свакодневице
Покушавамо да одгонетнемо светласт предео ноћ пут
на успутној станици
пољубимо се
У запаљеним ткивима дуге се преламају заустављамо се усред себе да препознамо време
у једрима ћелија налазимо коначиште
Док се трезни тетурамо
под теретом болног миља
само нам птице придржавају
ход
ниједно људско око не сме да рани чаролију
У старим рукописима
гине нам спокојство
у прошлости се растачемо
одувек невине зоре подсмевају нам « рођени са труњем смрти
не разумемо свеопшти ритам
који нас носи
а ми би да се зауставимо
под капијом дана
и разговор започнемо.
БАКАРНИ НОВЧИЋ
Откуда тај бакарни новчић убачен у дан
узалуд питамо пријатеље
они су се повукли на пушкомет свуда около брисани простор ствари пркосно: разодевене
не препознајемо крошње
кад им се приближимо зеленило се речима опире кожом стварност опипавамо
Хоће ли канула реч умети да нас потиише претворена у сребрно иверје.
КОЖОМ, ВРХОВИМА ПРСТИЈУ
Преписујемо себе у фрагментима ослањајући се на пријатељску светло« небо затрљај
„Додире У колевке смештамо меке [они замењују Ја " изворе топлог млека
злато речи неречених
Даље пишемо кожом врховима прстију усном.
ГОВОР
Почети обичан људски говор Реч из магле ишмчупати
од огња отети
однети на извор девојачки преломити тај топли хлеб некоме дати део поистоветити се
упркос сунцу љубоморном води облаку раскршћима.
ОДРЕЂИВАЊЕ
Непрестано се одређујемо према небу које измиче . према стаблима која се прорећују према невиђеним пејзажима допуштамо да нам светлост
на толо лице капље
најприснији спој
дотаћа се у очима
измиче речи ,
Речи нам усне прогорвле узели смо крошње у наручје на раскршћима
са птицама се мимоилазимо
Светлост одлази без нас пошто нам је дуго на лицу почивала а нисмо се препознали
Међу угаслим бојама тамно пулсира крв Међу пољупцима. време анонимно.
ДИЈАЛОЗИ
Бодимо дуге дијалоге, Е са сазоворницима које не видимо .
Птице узалуд на кљуновима
разносе светлост (због које смо некад ослепели)
шта Лемо са њом међу прстима
Небо се распукло Бели отањ нам је дах |
сагорео
Нашу пполивену крв нико неће спрати.
КЊИЖЕВНЕТОВИЕ 9
КЊИЖЕВНЕ АНАЛИЗЕ
АВЕ ПЕСМЕ 0 ЈАСИКАМА
ЈЕДНА је песма Милана Ракића, а друга Момчила Настасијевића. Занимљиве су обе многострано: по мотивима, по симболима, по унутрашњим својствима и исказима, а онда и као тренуци у животним фазама оба песника.
Ракићева „Јасика" је завршни акорд песниковог певања, она је последњи напор песников. Дати рана је хиљаду девет стотина триДесет седмом годином, али дату“ ми испод песама могу да буду и велика обмана, јер да ли је битан онај технички посао кад се песма дефинитивно, „начисто“ препише и потпише и више у њој не помера ниједно слово, или је од посебног значаја први подстицај, мотив и процес дугог сазревања и унутрашњег догоревања, који најзад доведе (или не доведе) до пе. сме2! Где је онда датум њеног постанка2 За Ракића је ово посебно значајно ако примимо. мипе љења његових пријатеља им критичара да је овај песник дуго уносио" и градио своју песму. У сваком случају „Јасика" Ракићева је, уз „Помрчину", „Суморне дане" и „Роса пада", одударање и напуштање _ утврђене – песничке форме и она се јелва препознаје као ракићевска поезија и постика. „Јасика“ је последњи пе сников дах, управо она је његово посмрче.
Настасијевићеве „Јасике“ су зрелост једне поезије, која се тешко, мучно и мукотрпно пробијала. џ времену којем је припадала и средини којој није одговарала. Да ди и данас још одговара2! Ако се о Настасијевићу може говорити Као о изузетној лирској појави последње _ међуратне деценије (1930 — 1938), па и коју толину раније, и на основу мишљења ста рих песникових пријатеља и по клпаја данатшњих његових попе товалапа да се оживи ова мното пута оспоравана поезија, онла срж тих суптилних поетских ка зивања чине „Пет лирских кпутова" (1932), а у њима лве најизразитије песме: „Фрула" и „Јасике". Прву је виптуозно анализовао Ар Душко Јозић, професор универ. зитета. (Намерно _ наглашавамо ову мниутверзитетску татулу да бисмо бар мало разбили забамлу како се "универзитетска" и „про фесозска“ критика не могу ттиближити 'уметничком делу нето остају у хлалним оквиђима архив скот позитивизма, прагматике и отвођених _ естетских _ канона). Атико Јовић, линтемст, непостели“ но је упао ве „Фруле" ( Кижевна истођи“ га", бр. 17/74) свејелно којим, методом, а он се може наззати ома ко како се коме лопала, али је зедном јасно да се без линтвистич ких анализа не може разл мчити песвпички састав нити се моту раз двојити ома фина и делва вилљива влакна ол којих је изаткана дипска творевина.
Наш залатак је сала. после Јовићеве анализе „Фруле", тежи и деликатнији, јер смо се поихватили да говоримо о песми из истог циклуса и то о оној кола је највитпе настасијевићевска. Нечпто олакшице имамо у томе што полазимо путем упоређивања двеју песама које су на супоотним половима песничких оријентатита и школа, а свака носи дубоко обележје стања и унутрашњих прелома свога аутора.
Ракића је заморила бодлеровско-верленовска монотона пентина са поновљеним првим стихом на крају строфе; можда су му до јадићи толико хваљени стерци и дванаестерпи са строгим пцезурама после петог, односно шестог слога, Које је, како сам каже, изградио и усавршио зајед“
но са Дучићем, па је хтео неко
ритамско освежење У „Јасики", али на ту восту стиха он се није могао навићи, сем што је и овде, као и у песми „Роса пала", на: перио сву снагу да очува ако стички симболизам м подвуч спој поезије с музиком. |
М девет катрена са деветосложним стиховима | суморни, самртнички мотив који је основа Ракићеве „Јасике": све је у сивим бојама, измаглици и оморини, у песниковој души све је склоно умирању, само:
Јасика једна тек трепери. Јасика танка у висини,
Трепери само, 0 јасико! Тај тамни нагон што те Разумео још није нико
Разумети га никад неће.
креће
У предосећању сопствене смрти, У МУЧНИМ мелитапитама о смислу живота, које је дуго свилао у себи, песник у јасики вили вечити напор по роде за животом, па у тпеперењу и јелва чујном тшуштању еНОГ
за јотп који тренутак _ живота. Мутне струје владају У природи, преплићу се добра и зла, више зла нето лобра, _ доброга и ван злота" живи 'свој век и одолева свему;
у бит Настасијевиће. ||
једанае: |
обухваћен је.
уз физичке болове
лиштћа опомтње себе да се бопи
а јасика „изван,
Трепери само, о јасико! Гледам те с чежњом и са тугом. На болове сам давно свико, Са јадом живим жао са другом,
Чак и кад се изгуби свака нада на могућни живот, било какав и било под којим околностима и патњама, јасика је песнику опомена, подстицај и осмишљавање његових напора да одоли болови-
ма и смрти:
И у дну тужне душе моје, Ко наговештај нове вере, Весело као лишће твоје, Нагони тамни затрепере...
И овде Ракић речито доводи своју мисао до краја, до филозофског уопштавања. Дакле, и у скраћеном стиху са прецизним и правилним римама према прописима парнасовске технике песник је упоређењем свога живота са јасикиним треперењем растегао свој симбол и изметафорисао своју песничку судбину. Најзад, Ракићева јасика је симбол тежње за животом и супротстављања смрти уопште.
Момчило Настасијевић је себе нашао у скученом, испошћеном и енигматском изразу. По-
што је прошао кроз Ракићеву и Аучићеву школу као верни поклоник, да би касније, што је оби-
МИЛАН РАКИЋ
чај, бацао камење на своје учитеље, и пошто је окусио херметичност француског модернизма, ево га у затвореним „лирским круговима", из којих се напорно из лази, а често и потпуно залута. Осиромашен израз, сведен само на наговештај, води у мисаоне дубине, у поноре рефлексија и осећања, али тако Настасијевићево језичко својство, изгледа, треба тражити у менталитету и, зашто се устезати, у пореклу песниковом. Он није од оног соја већине наших песника и писаца који воле дуге, епске интонације, који причају своју опширну причу као неисприповедану историју патњи и буна. Дошљачка породица са крајњег југа, недовољно изражене националности и језичке ме шавине, развијала се под сводо“ вима цркава и манастира, које је вешто, много пута уметничком руком градила још од времена Милоша Обреновића, упила у се бе хришћански мистицизам и стекла чврсту материјалну ПОДЛОГУ. Момчило Настасијевић, као највиши интелектуални и емотивни уСпон своје директне лозе (а све сестре и браћа били су му високо одшколовани и упутили су се у разне уметничке области), спајао је, и спојио у својој поезији оскудност охридског говора са алБанске стране око Аргирокастра (мада рођен и растао У Торњем Милановцу) са модерним изразом француске. поезије, настале током првог светског рата и првих тодина по његовом свршетку.
Дах тамјана и црквене мистике шире се у Настасијевићевим стиховима којима су добрим делом окађена песникова надахнућа, јер он своју немоћ исповела пред Све"вишњим, тако да његова поезија поприма облик религије:
1
Да утопим се у плаветнило, твоје,
Господе, жедан ја. И радост моја теби, дародавче
' _ руменилом да окади просторе.
2
И молим ти се, урвина твојих кроз понођ бистра. ме проведи, : "у мени да се небеса твоја
у огледну.
| („Молитва")
Но, „Јасике" су поунутрашњем. значењу и по-извесној отворенос "ти, по симболу и спољњем кон.
струисању, ипак друкчије, и ново тражење и откривање смисла пес, никовог дрхтаја и епње пред. тајнама и сновима. Морамо има ти пред собом целу песму и то одслушану и осаушнуту У најситвијим њеним деловима:
Шта шуме јасике беле, пречисте горске деве, сребрне кад им стреле јутарње сунце хитне, а зраком кликну шевег
Хладне кад капље, кад ситне, низ тела им се слију, зеленим пропланком магле кад млечно коло вијуг
Зашто су главе нагле, и косе смешале благе, и дршћу наге»
Од зиме се не јеже, страх срца им не стеже, јер на планини одрасле су · саме.
Но иза сна — ведре таме,
трепет их чило што сниле,
на. сунцу, па магли, па пропланку
ћућоре белу тајну на уранку.
Најпре, вратимо речи, поготову епитете, на њихова права мес та, јер Настасијевић премештањем атрибута, скраћивањем израза и елиптичним конструкцијама. најчешће и скоро једино пости. же унутрашњи ритам стиха и толико жељену херметичност песме. Прва строфа, поред трохејских рима: беле — стреле; деве — шеве, стекла је музичке састојке пплштавим гласовима с,3,ш, + ЦБ, којих укупно има једанаест, веома лепо распоређених и расутих у пет стихова. Но, није без поетске вредности оно овештало, али овде веома свеже склопљено ре торско питање које има призвук тужне екскламације:
Шта шуме јасике беле,
и све остаје без одговора јер се прве три строфе завршавају знаком питања. Симетрија песме све дена је у пет строфа — прва Од пет стихова друга од четири, трећа и четврта од три, а пета опет од четири стиха. Одгонетка се мо“ же наслутити тек у завршна два стиха песме, али она се може открити само ако се разјасне питања која песник поставља себи од почетка песме.
Те „пречисте горске деве", те торске виле чедне као дувне у бедим оделима, и то у тренуцима кад им јутарње сунце хитне своје зраке као сребрне стреде „м кад зраком кликну шеве" — шта то шуморе и зашто трепере беле јасике2! Ето песниковог питања без одговора.
Сликарски елеменат, згуснуто обухваћен пејзаж, једно широко импресионистичко платно дато је у другој строфи од два осмерца и два седмерца. Опет следи препричавање: шта шуме јасике кал хладне, ситне капље низ тела им се слију и кад магле вију млечно коло зеленим пропланком и зашто су, у трећој терцини, погнуде своје главе, помешале своје нежене косе и зашто дршћу нате2
У четвртој терцини даје се 0: говор који је још загонетнији, јер сад нису више у питању саме јасике него су оне само значење нечега и некога — можда самог песника, његових жеља, снова, стрепње пред мутном тајном живота, и то не оног стварног и стварноснот, нето оног меодтонетљивог, не од физичких тегоба и патњи, него од тежње за осмишљавањем људског постојања. Јасике се не јеже од зиме, од студи, страх им не стеже срца јер су одрасле на планини, У СУРОВИМ околностима, па су навикле на ок“ рутност природе, а ипак шуме не ку зебњу, неки страх. >
Песников закључак је ла 1е живот леп само ако је илузија лепоте, а то је оно што се сања, што је „ведра тама" и што његове јасике саопштавају сунцу као свог" белу тајну на уранку.
Мједно, дакле, песма је импресионистички израз песникове ду" це, али је и метафора његопот бића и симбол његових надахнућа,
Јасике су увек лепи симболи; “у Ракића акустички, У Настасије“ вића дескриптивни, у првог симбол отпора против смрти, у АРУ гога симбол страха пред животом, али оба симбола трепере подјед“
патак липа
нако и на љутом ветру и КаА је:
Ракића, тако
затишје. Како Код и код Настасијевића.
Василије Точанац
77 ИЗЛОГ ЧАСОПИСА
ОД ФОЛКЛОРА ДО БАРТА КЊИЖЕВНОСТ, 7
"У јулском броју (засад најновијем) Новак Килибарда. савре» меном методологијом остварује занимљив _ приступ _ косовској теми („Специфичност народних десетерачких пјесама о косовском боју") који унеколико резимира најновија научна разма“ трања ове увек актуелне, богате, специфичне тематике. Виспрен и сликовит позоришни критичко-есејистички осврт Јована Христића на представе „Младић" ши „Занат госпође Ворен" под насловом „Празна дубина и
извештачена лакоћа" — као и толико пута до сада — осваја духовитошћу, луцидношћу опаски, оригиналношћу приступа
који је далеко од окамењених шаблона по којима се пише наа позоришна критика; Јовану Христићу су и успеси и све чешћи промашаји у нашем позо. ришном животу повод и подстицај за изванредну есејистичку надградњу. Згуснута, богато наративна проза Мирослава ЈосиНа. Вишњића („ТБЦ, први зглоб") поред особене, ауторовом личношћу до краја обојене и омеђене реченице, поседује свој сопствени профил, своју аутономију бремениту асоцијативношћу, токовима свести, разапету између лирике и баналности живота.
Часопис објављује добре стихове Тадеуша Ружевича у преводу Петра Вујичића („Излаз") и два значајна писма Албера Камија Ролану Барту.
оБтеКТИвВНО И СУБЈЕКТИВНО
ИЗРАЗ, 10
Колико год су прилози у октобарском броју „Израза" имали за циљ објективну критичност, стиче се утисак да је већина радова остала у домену субјективне интерпретације или пак кори. сне информације. Из овог, чини нам се, нужног уотштавања изузимамо прилог. Бранимира Доната „Анализа садржаја и социодинамика културе" у ком се документовано и са теоретског становишта веома систематично настоји типолошки одредити литерарни кич, његови социолошки и психолошки асмекти. Текст ·_ Дубравка Хорвата („Припомене о пјесништву Јосипа Пупачића"), иначе интересантан 3бог оритиналног, свестраног и темељ"тог разматрања тенезе Пупачћеве литике, У свом коначном збиру делује као недовољно. складна композиција. Можда, аутог већих амбини-“ ја није ни имао (о чему би мотао сведочити и наслов „Понпо-
мене...“), па ипак нам се чини да мешање методппошких три. ступа умањује раду вредност
кој“ би иначе поседовао.
Нико у суштини нема ништа иротив субјективне интеопретаније, али то тош увек не значи да она сме бити толико сло бодна и некрнтична да ге двојини наших песичка, Рлловану Пазловском и Итфану Хорозовићу (уза све признање њиховом неоспорном таленту и остваре. њима) припишу не само сличност или утицаји Малаомеови, не 20 и способност побијања Малармеа или пак „мистичне ко.“ респонденшце" с њим.
Међу радовима који представљају „корисну информациту_ на“ поменулп бисмо пуилог Хадиџе Махди Болфек („Маљгребски роман (1954 — 1967) од револта, до револуције") и осврт Ивана Фох“ та („Поглед на сувремену мађар“ ску естетику"). Али већ осврт Шпире Матијевића („Књижевна критика о дјелу Звонимира Шу“ бића") нема разлог за објављи“ вање. Чему набрајање силних мшшљења без свог властитог
ЛЕКТИРА И ДНЕВНИК
УЛАЗНИЦА, 48
Зрењанински часопис почео је од недавно да излази У новој, укусној опреми. Увео је нову рубрику „Светли тренуци лектире“ чија нам концепција из гледа прихватљивом и оригиналном. У овом броју своје успомене на сусрете са књигама ево'цирају Мирослав Славко Пацић (духовито и једноставно, под насловом „Жид, дакле") и Сун"чана Шкрињарић (сентиментално и распричано). Привлачи пажњу „дневник из У (наставак из прошлог Уроша Предића; стручни сликарски термини не сметају нам да пратимо одмерено казивање у коме се дивљење према ре
· мес-делима смењује са искре. ним, _ субјективним _ судовима "вредности који се ослањају само на сопствену импресију и властита чула.
На. жалост, има прилога који у једном озбиљнитем одбиру не би нашли места. Таква је _назовит етка Радмиле Гикић „Човек из белог аута", такав је „еритички" _ текст Драгољуба Текнића под насловом „Портрети и прикази".