Књижевне новине

ПОЗОРИШТЕ ·

ИЗМЕЂУ ПЕСНИЧКИХ ХТЕЊА И СЦЕНСКИХ УСЛОВНОСТИ

Симовића на сцени Атељеа 212

»„Чудо у Шаргану" Љубомира

ИЗ ЖЕЉЕ, да поезију вежемо за наша савремена позоришна хтења, изродили су се и једнострани судови о делу које се унапред проглашава догађајем сезоне. У овој средини већ је то довољно за сумње и рашчлањивања која могу да доведу и до сасвим другачијих закључака, Истина је, по оном што може да се види на сцени, негде на средини: Симовић несумњиво има дара, уме да буде свеж и духовит, доста је смео, жељан је трансформација реалног у иреално, ослобађа поезију баналности и осећа где је место његовим визијама и метафорама. Али, иза тих општих утисака, који се везују више за поједине сцене, ликове, дијалоге и ситуације, него за целовито остварење, стоји низ дилема од чијег разрешења зависи не само развојни пут писца него и једног дела наше драмске литературе,

иХОвНи отац овог круга је Александар Поповић, а у њему се налазе

нић, Ковачевић, Букић м сада Симовић. Све почиње речима, баналним ситуација» ма, домаћинским и Кафанским фолкло" ром, низањем локалних специфичности у амбијенту, ликовима и призорима, да би на крају редовно дошло до уопштавања која би требало тај мали и затворени свет да уздигну на раван опште стварности и света у коме живимо. Отуд је њихова де ла могуће разумети, па и играти, на свега неколико позорница, док би у превођењу изгубила сав свој шарм и смисао. Како им у литератури критеријуми постају све неодређенији, то се и овде може, на основу истих факата, да спори између тврдњи да је реч о ренесанси и истинском превазилажењу ранијих вредности и ставова којима се доказује декаденца те исте литературе. Симовић је, својом чистом пе сничком душом, ушао у тај свет већ ство“ реног укуса, навика и моде — тако да у његовом „Чуду у Шаргану" има доста за једничког што га везује са другим писци. ма. У драматуршком поступку, без обзира. на критеријуме и субјективне афинитете, нема ту ничег посебно оригиналног ни модерног: основа је кафана на периферији великог града, у којој се скупљају људ ди и жене различитих судбина. За драм» ске писце, то је омиљена тема и зато многи од њих у својим опусима редовно имају понеку своју кафаницу. Ни све лич, ности, које ту упознајемо, нису литератури непознате, а има ликова какви су Скитница, који тражи своју жену а сусреће ћерку, узети из мелодрамског репертоара. Слично је и са банализираним ликом проститутке Госпаве., Све што сви они говоре то су обичне, сентименталне и свакоднев"не ситнице, које лако препознајемо. Али,

'еевви "заједно, ипак, чине атмосферу која -.

надраста њихове приватне судбине џи пред ставља животно ткиво које аутор супротставља оној другој реалности, коју нала» зимо прекопута, на говорници и у говор“ нику што сатима фразира у својој упорности и неосетљивости, Њега киша не мо, же да омете, као што му није ни важно да ћи га неко слуша или не, јер му је битно да он испуни свој задатак. У тим уводним фрагментима, где се супротставе љају унутарњи доживљај и отуђена реал, ност, има изванредних запажања, сатирич ности, па и значајних уопштавања.

Симовић се на томе не задржава и своје интересовање преноси у домен савести. Ту настоји да своје јунаке ослободи зави» сности од те објективности и сцена у којој се Вилотијевић, човек са говорнице, након смењивања због вербализма, појављује у кафани „Шарган", то речито пот. врђује; он види оно што други не виде им уводи у кафану и за свој сто сени двојице војника из првог светског рата, и наручује им дупле порције шкембића. Оног часа — када схвати да ниједна несрећа није толико трагична да би онемогућавала повратак у живот и наду, односно кад смисли како ће се посути пепелом м почети каријеру из почетка — поново ће наставити да гледа ствари као што је то чинио раније и, наравно, неће видети војнике. Они се појављују и у финалној сцени, и у сусрету са Просјаком, који прима у своје џепове све боли, патње, изнурености, неуморна лутања, ране, недаће војни ка и убица, сиромашних људи, савести политичара и говорника, проститутки и криминалапа који осећају терет реалног све та и траже начина да се коначно смире у својим ранама, Да овде има метафоричности то је сасвим извесно, али и доста песничке неодређености, која се, на тренутке, своди на прозаичност. Чему сцена даће на гробљу, провођење проститутке Госпа ве у лисипама и њене тираде о поштењуг У тој општој конфузији, све оно што служи као метафођа, пепсонификапџија и имагинарно, испреплетено са елементарном поетичнотић“, и описима страдања и визије саме Србије, делује некако прегласно, плакатирано, са поруком која се изврће у апокалипсу препуну хоишћанске филозофије и сентименталности на тему: камен и хлеб,

Ово дело има неколико завршетака, а уз то и доста контрадикторних и неусаглашених блокова. На низ озбиљних питања тешко је наћи праве одговоре. Зашто тај Просјак треба да симболично означава родну земљу2 Откуд код човека са говорнице да се у пробуђеној савести појаве Саш војници изгинули пре више од

КЉИЖЕВНЕНОВИНЕ | 8

педесет година Чему толико инсистирање на мелодрамским судбинама девојака које долазе из села у град и посрћу већ на првом кораку2г Зашто је смрт младића, који долази .из затвора, обавијена толиком сентименталношћу2 Није ли требало лик Милета, човека који се представља, као активиста, више разрадити и објасни. тиа Дело је очигледно преамбициозно и незаокружено, разапето између песничких слободних хтења и сиценских условности, и захтева од аутора темељитије пречишћење. 'Јер, испод свега тога лежи здраво језгро, живо и снажно, које нас уверава да у Симовићеве тек Па могућ ности треба веровати. Он је сигурно даровитији него што „Чудо у Шаргану" публици говори.

Мира Траиловић, разрађујући своју редитељску концепцију, настојала је да остане до краја привржена писцу и тек, сту и да омогући да се оно максимално само, својим унутарњим ЉљудАСКИМ и пе сничким потенцијалом, исказује. То је до ведо до натурадистичке аутентичности у

сценама које се догађају у кафани. Атмо-

ШАРГАНУ" ЉУБОМИРА СИМОВИЋА (АТЕЉЕ 212)

сфера је непосредна, са пуно животног и људског, Стиче се, чак, утисак, да је ово нужан и неопходан услов како би песничка реч — тамо где жели, постала заиста доминантна и у свему одлучујућа. Уводни призори за време говора, који се повремено чује с ону страну кафане, мобилишу публику и наводе глумце да се инспи ришу и у својој игри. Ту је Мира Тра иловић веома сигурна, па је сваки детаљ студиозно обрађен, ликови издиференци“ рани, остављени да свако следи самог себе и исказује свој монолог, а да, опет, сви заједно представљају оне неопходне животне услове у којима се човек мења, измиче објективним околностима и настоји да у себи и својим визијама открије суштину овог света, па и самог себе. Опре дељујући се за сценографска решења Петра Пашића, и костиме Владислава Лалицког, она је, ипак, требало да буде мало селективнија у прихватању декора. Кафану непотребно украшава велики број дрвеНа, које неодољиво подсећа на реквизите из неких представа виђених на Битефу. Пасажи са кишом делују ефектно, али у претапању кафане у шуму и амбијент којим лутају сенке бивттих ратника, има такође доста познатог, Исто тако они му“ зички фрагменти, у којима налазимо сентиментадне италијанске мелодије, и не

МИРА БАЊАЦ, ЈЕЛИСАВЕТА САБЛИЋ И МИРА ПВЕИЋ У

што евско, ма како звучали пријатно, тешко се могу ласити са жељом за аутентичношћу која се осећа у целој њеној представи. Јер, Војислав Костић је у сценама које се догађају у кафани умео да нађе ту жељену музичку подлогу. Та преданост тексту открила је, на жалост, врло брзо и његове мане па је и интензитет представе, како се ближио крај, опадао, претварајући се у помало заморно одуговлачење и оклевање да се на правом месту. учини крај. Али, У свему, то је несумњиво редитељски успех Мире Траиловић и поставка „Чуда у Шаргану" представља једно од њених бољих остварења на овој сцени.

У оваквој литератури, глумци Атељеа. лако налазе себе и реализам не одвајају од свог личног израза. Они се подешавају једни према другима и делују као релатив“ но уједначен ансамбл. Унутар таквих за" једничких одређења, свако настоји да оснажи експресију. Иконије, власнице приватне кафане, гради свој свет ненаметљиво и у њему уме да нагласи све оно што је изнутра мотивише за непрекидно кретање између тих различитих судбина, да од сваке понешто узме, али да своју истину чува и тек с времена на време назначи. Исто тако, споља врло уздржан али изнутра богат и садржајан, био је Зоран Радмиловић у улози Вилотијевића, човека са говорнице. „Субјективна, пројекција савести налазила је у његовој интерпретацији своју пуну „убедљивост, То је игра са ставом и достојанством ко. је импонује. Сасвим супротно је пришао Ставри, средовечном човеку који стално сели у кафани и чита новине, Ташко На. чић, Све што садржи овакав лик налази мо у спољној пластици и лежерности, па

ЈЕДНОЈ СЦЕНИ „ЧУДА У

ипак су лице и наличје стопљени у једно. Упечатљив је он веома у ироничном доци“ рању. Миле, човек који се представља као активиста, у интерпретацији Боре Тодоро вића делује овлаш назначено, али не и дубље објашњено. Тодоровић и овде, као и у другим улотама, испољава лакоћу, окретност и шарм,. Јелисавета Сабљић је своју миљу, (по потреби шанкерку, кел> нерицу, куварицу и судоперу) тумачила У свом већ опасном маниру: штета је што се ова глумица тако рано затвара у оквире којима доминира унапред утврђено расположење. Овде је то једнолично истицање глупости девојке која је дошла са се ла, сентиментално тугује за кућом, а истовремено настоји да нађе и своје место на овој периферији. Кад год у Атељеу треба неко да игра лаку жену и проститутку, онда се редовно мисли на Ружицу Сокић. Њен таленат је много нежнији а израз суптилнији, па би је ваљало причувати за занимљивије роле које ће је спасти Од овог исфорсираног натурализма. Петар Краљ у улози Скитнице следио је пишчев мелодрамски тон и тиме себе непотребно обезличио, а Мири Пејић је било исто та» ко тешко да у свему оправла улогу Јаго» де, девојке из унутрашњости, онако како ју је Симовић описао, Анђелка, званог Бо пу, донео је Аљоша Вучковић сасвим ко ректно. Слободан Перовић је, као Про

сјак, тежио да испод те спољне преруше»

ности и визџелне убедљивости дође до Од» ређене персонификације која ће га одвући у дубину улоге и помоћи му да досегне тон и боју бола измешанот са прашта» њем. Танаска, војника чија сенка лебди око „Шаргана", донео је Бора Стјепановић Његовог капетана Манојла играо је Петар Божовић, а иследника СУП-а пред ставио је Феђа Стојановић.

„Чудо у Шаргану“ представља суочава. ње Љубомира Симовића са театром и самим собом. Таленат и присуство на спени му нико не може оспорити, али, управо стога, може свако да захтева да се ослободи сненских и песничких поштапалипа и набрајања која могу лако да му угрозе стваралачки идентитет. За Атеље је ово успех — јер је са великом предусретљивошћу прихватио још једног савременог писца, учинио доста да његова реч допре на непосредан начин до глелалушта, али, истовремено, и открио потребу да сени у таквом представљању нађе мисто више подстицаја за сопствени језик, већу и слободнију изражајност п налахнутију итру. Успех не треба да завара, јер Атеље може и треба да даје и много вуше.

Петар Волк

Мира Бањац у лику.

ПЕСМА НА РУБУ СВАКОГ ДОБА (4)

сопственог срца.

откупаје свог 30 Уа Стефан Маларме

Љиљана Т. Јокић

— Зашто волиш Леонарда да Винчија2 |

— Аубоке су и одсутне црте што их је време утиснуло У Леонардов Лик, али ништа мање А“ боке и значајне нису оне што их је уметник својим животом и делом урезао у морални лик свог времена. И цртеж у првеној олов пи, аутопортрет Леонардов, показује ћутљиво, као велом застрто лице, опоро, сомотно, бескрајно мудре, неухватљиво, које безвремено гледа очима што су виделе све. : у

— Шта желиш као будући ис торичар уметностиг У

=- Да поново буде Партенон под чистом оштрином звезда.

Где си одрастао кад се ниси наднео

|ПРВА ПЕСМА

Са твојим сенкама своју ћу зазида: "

у безглавља

Ко је угледао месец

у твојим рукавима расплакао се као стабло листањем

Јаловост је населила | твоје шуме

не вичи,

знојави пролазимо кроз грање

ДРУГА ПЕСМА

Зар корени удаљеног дана најближи сунцу што грана се у нама

Са твојим сенкама још ноћас

имаћу времена

Ко је угледао месец у твојим рукама расплакао се

ТИ

Ти умета

даљину речи ти

у заглавља своја скрита.

Ти знаш воде

које ћуте

које пониру

и обичне ствари што тв носе

Ти знаш мена овог света

у љубави

све путеве и даљинва

ти нестајеш

кад тобом сам понета

кад сновима не слутим шме

Ти знаш | време коме пр. стити. усред бола 7 кога зауставити.

ТЕБИ

Изненада из спокоја ти нестајеш

У мора си зашла у гроздове измишљеноћ

Истини нашој колико би требало

Времену колико очију па да нам проклетства напречац замру

и зенице

нежностима оживе

НИКАДА

Не могу

пред прагом живих да св сетим

у напор срца зауставим време

Да руке у повратку

као јутро болесника наћвем

Да забораву пустош спречим

и смрти страшну болест изнаћем

Да ПН звери ко не а ископам

никаоа

ТИШИНА

Анђео је твој "сабља У недрима заспалих

Рођена си не знам где

ал дошла си из вечности

са ланцем прикованим за наћ

Имала си беле очи и п

на длановима слепих поани КУ Анђеле

не волим те

твоја сабља је

у недрима заспалих у

рака ари етар атара тиневкати