Књижевне новине, 01. 07. 2011., стр. 1

155М 0023-2416

||

9:770023!241001

РА ЦСКА!

Лист за књижевност и друштвена питања Број1191-1192 Београд, јул-август 2011 в Година [Х 11

Разноликост је европска судбина

+ Живимо у свету који је равнодушан према нама • Политичар у демократском друштву има дебелу кожу као носорог • Ђаво има много више искуства и у стању је да изгради

читава нова друштва на бескрајно

азговарамо са др Ристом Тубиетан ар.

ром филозофије из Београда, књижевником и преводиоцем, поводом његове управо објављене књиге На обалама историје савременог света (Свет књиге 2011). Тубићев истраживачки интерес креће се углавном у кругу филозофије историје, политичке _ филозофије, — једнако филозофије морала као и филозофске антропологије. С тих подручја написао је десетак књига, више десетина радова, расправа, чланака, критичких приказа и сл. Такође је превео, с енглеског и пољског, дванаест филозофских књига; био гостујући професор на универзитетима у Варшави, Кракову и Харкову; такође и гост Британске академије наука; запажени су и његови књижевнокритички и књижевнотеоријски радови.

Професоре Тубићу, шта је била ваша основна преокупација, или мотивација, пишући ову књигу“

- Најпре то што филозофија и дан-дањи, као и кроз целу своју историју, мудро и храбро, поставља питања: шта је то што угрожава живот човека, особито човека данашњицег Питање, наравно, није ни оригинално ни нарочито ново, али се оно, дакако, у свакој

партија покера

новој историјској ситуацији поново поставља. Јер, у вртоглавом ходу живота и Историје људе је одувек фасцинирала будућност: куда идемо, шта нас очекује, чему се надамо; То су питања која данас постављају филозофи, научници и писци највећег ауторитета и угледа: Е. Хобсбаум, Џ. Треј, П. Кенеди, Р. Еванс, Л. Колаковски, Ф. Фире, Ј. Хабермас, Д. Ћосић и др. Сви они добро знају да се могу очекивати свакојака искуства која у себи носе будућност; баш као и сваки невероватни преокрети. Не треба се, при томе, чудити што свакидашње практичне бриге људи потискују теоријска, да не кажем утопијска или метафизичка питања. А они који покушавају да размишљају, да нешто кажу о томе, сигурни су само у једно: да ни у шта нису сигурни. Па ипак, човечанство пита: Колико је сати: А изгледа да су сви сатови стали; да су, ето, и сва предвиђања будућности неупотребљива. Веома је угодно задовољити се благим уздахом: „Ничег новог под сунцем.“ Морали бисмо поседовати филозофски телескоп да бисмо запазили удаљене невоље које нас очекују.

Зашто је то тако, зашто је предвиђање будућности веома тешко, немогућег

суптилној лажи • Глобална политика је бескрајна

- Одвећ је, наиме, добро познато да размишљајући о Историји нијемогуће све сложити у логичан узрочно-последични ред. А то, у крајњој линији, значи: да дискрепанција

Ристо Тубић између удаљених историјских резултата и изворног смисла намера показује да схема дедукције руковођена – секуларизацијом — не сме (бити замењена каузалном детерминацијом; не сме зато што је

сваки људски чин скопчан с извесним ризиком, што је однос између

ПОП УИоеа

• Све добре књиге сличне су по томе што су истинитије него да су се стварно догодиле, а након што завршиш с читањем неке од њих осетићеш да се свето догодило теби, а касније да ти све то припада; добро и лоше, одушевљење, кајање и туга, људи и места и какво је време било.

• Нема правила како се пише. Понекад то дође лако и савршено. Понекад је као бушити стену и потом растурити је експлозивом.

• Волим да пишем. Али писање никада није постало лакше изводљиво и не можеш очекивати да ће се то догодити ако покушаваш да постигнеш нешто боље од онога што можеш да урадиш.

• Нема ту никаквог симболизма. Море је море. Старац је старац. Дечак је дечак и риба је риба. Ајкуле су само ајкуле, ни боље ни горе. Сав тај симболизам о коме свет говори је срање.

• Могу да пишем као Толстој и постигнем да књига изгледа дужа, мудрија и све остало. А онда се сетим да је то било оно што сам увек прескакао код Толстоја... Не волим да пишем као Бог. Увек је то због онога што ниси никада урадио да критичари мисле да то не можеш да урадиш.

• Читава модерна америчка литература проистиче из једне књиге Марка Твена зване Хаклбери Фин. Ако је читаш мораш да станеш тамо где је црња Џим украден деци. То је прави крај. Остатак је само варање. Али то је најбоља књига

Тако је писао Хемингвеј

коју смо икада имали. Целокупно америчко писање долази од тога.

• „Размишљао сам о Достојевском, рекох. „Како човек може да пише тако лоше, невероватно лоше, а да ти пробуди дубока осећања“

• Измислио сам сваку реч и сваки догађај у Збогом оружју осим можда три или четири догађаја. Сви најбољи

ет мЕЗ+Т МЕАЛИМО МА ==

Ернест Хемингвеј

делови су измишљени. Такође, 95 одсто од Сунце се поново рађа је чиста имагинација. Ставио сам стварне људе тамо и контролисао шта су радили. Све сам измислио.

• Већина живих писаца не постоји. Њихову су фаму креирали критичари

којима је увек потребан геније сезоне, неко кога у потпуности разумеју и осећају се безбедно да га хвале, али када ти фабриковани генији умру, неће постојати.

• Сматрам, врло једноставно, да критичар има право да пише о твом раду све што жели без обзира на то колико може да не буде у праву. Такође сматрам да критичар нема право да пише о твом приватном животу док си жив. Говорим о моралном праву; не легалном праву... Јавно психоанализирање живих писаца засигурно је инвазија приватности.

• Писање је нешто што не можеш да урадиш толико добро као што би то могло да буде. То је стални изазов и увек је теже од било чега другога што сам урадио раније – зато то радим. Усрећује ме када га добро одрадим,

•... ја волим рат. Свакога дана и сваке ноћи постоји велика могућност да будеш убијен па нећеш морати да пишеш. Морам да пишем да бих био срећан, без обзира да ли сам плаћен или не. Али то је ужасна болест да би се с њом родио. Ја волим да радим то. Још горе. То га претвара од болести до порока. Потом, ја волим да урадим боље од било кога који је то раније радио, па се то сада претвара у опсесију. Опсесија је страшна ствар...

Избор и превод са енглеског Милан Балинда

Београдски међународни сусрет писаца, од 8. до 12. септембра, стр. 2

К“.

Е-пошта: кпјтеупепоупецкафота сот 9 ум езтђије. оте, ум. Цена 100 динара; Са 1,5 Е; К5 1 ЕВН 2,5 КМ; Мак. 80 Пеп

намере и остварења у основи ирационалан. Историја је, једноставно, низ случајности; не постоји систем, неки раније предвиђени редослед, историјски закони, нити је она пут ка избављењу. На олујном мору Историје настају неслућени догађаји и случајеви. Тридесетих година минулог века један став „мир по сваку цену обесхрабрио је отпор према нацистичкој Немачкој у њеном покушају да доминира Европом. Или: Пакао Првог светског рата завршио се обећањем да је последњи. Но, само за мање од следећих двадесетак година свет је опет био гурнут у рат страшнији чак од претходног. Тако је поверење у будућност уступило место сумњи. Стара уверења у савршеност човечанства, благодети науке и прогрес који тече, деловали су као израз наивног оптимизма. Људи, ето, упркос богатству њиховог проживљеног искуства, рече Кундера, излазе из једне историјске несреће исто толико глупи колико су били и

кад суу њу ушли.

С тим на уму питамо: Има ли Историја, можда, неки свој циљ

- Да ли га има то, верујем, нико не зна. Можда, једино, по речима Колаковског, Господ Бог то зна, али ми не знамо. Питање – у чему је смисао Историје не може се решити одговором који тај смисао исказује као некакав циљ. Није нам познат правац историјских процеса. У извесним областима можемо рећи у чему се састоји развој. Већ од почетка модерног доба главни облик тог развоја је технички напредак. Он се остварује тако што доноси рђаве и добре последице. Ни ове последње не помажу човеку да превазиђе стање усамљености. А и иначе смо сами у сред универзума којег није нимало брига због чега патимо, а још мање како нестајемо. Тешко да постоји историјски процес за који смемо рећи да тежи неком окончању, посебном добру или злу. То је питање које се не може тумачити на баналан начин. У овом часу није ми ни близу памети покушај било каквог темељитијег објашњења.

Зар ми нисмо учесници и сутворци историјског процеса“

- Јесмо, али: живимо у свету који је равнодушан према нама; и, свакако, да се, с правом, непрестано жалимо како нам свет не даје оно што желимо. Али како се томе супротставити то не знамо. Сви се слажемо у осуди и жигосању зла нашег света. Међутим, нисмо баш добри кад треба да кажемо у чему би се састојало лечење од зла. Све, некако, иде својим током

ИЗ САДРЖАЈА

• Књижевне награде - врте се у круг. .оллилиншнннниннинннниннннннннние 2 • Паралеле: Црњански и Хесе салллллллининнннининннининннннинннин 3 • Могућности и границе филозофског дијалога ............. 5-6 • Пријатељска и непријатељска емиграција ..ооалли..аа:-.- 7-8 « Путовавва ЛОНДОН аса гени аепаниоПрбаееа не нка свак апаагаконазаканее 10 • Писци о српском тениском шампиону..лллллииннннин ни 24

Јевгениј Јевтушенко

Жељни смо свежине

Свежине! Свежине! Жељни смо свежине! Снежности свадбене! не залеђености, не, | свежине мишића, мозга, лика,

свежине музике, и језика! Да се не таложи попут тмине запарложено пуно прашине! Да не одуговлачимо већ брзо

и просто свежином

да скинемо што још оста! Слаба ће вајда бити ако се у то

буду петљали они што су свежине сити! Ко се то брине“ Хоће ли да збринег Свежине!

Свежине!

Жељни смо свежине!

Са руског : Сергије Сластиков

(Багдала, Крушевац, број 40-41, 1962)

>

У редакцији „Политике

и супротставља се нашим жељама и намерама. Наш знаменити историчар Радован Самарџић лепо каже: „Цела историја је један болан и мучан пут.“ Историја се, мисли Колаковски, одвија без нашег учешћа или пре оно што је у историји наше учешће остаје

Пете ЕН Којо