Књижевне новине, 01. 11. 2021., стр. 1

Е-пошта: Кпјгеупепомтеикаедта!.сот ммм Које. огд.15

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ

Лист за књижевност и друштвена питања е Београд, новембар-децембар 2021 • Година ХАН Цена: 100 450; МЕ 1,5 ЕЏЕ; ВА В5/ЕВН 2,5 КМ; МК 80 МКО

Број 1314-1315

СТО ГОДИНА ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Душко Бабић

Роман као • 2, „довршавање историје

Историозофски аспекти у романима Добрице Ћосића

ако год да приђемо

делу Добрице Ћосића,

доћи ћемо до сазнања да је однос према историји средишње питање његове поетике. На овакав закључак упућују сви његови романи – од првенца, партизанског бестселера Далеко је сунце (1951) до последњег у низу Време власти (2010), али и многобројни есејистичко-филозофски, мемоарски и дневнички текстови који су их пратили. Романи Добрице Ћосића, који су седамдесетих и осамдесетих година прошлог века били најтраженије књиге на српском језику, свој замах и снагу добијају „од историјског патоса", у којем се „зари нека мистична љубав за прошлост“ (М. Радуловић). Српска књижевност, која загледаност у историју народа баштини као своју примарну традицију од Светог Саве до данас, у Добрици Ћосићу је нашла најстраственијег и најпосвећенијег тумача историјских путања и закономерности српске историје од краја 19. века наовамо. „Историјски патос" код Добрице Ћосића не испољава се само у равни понирања у националну историју, него и у тежњи да кроз српску историју, „из које проговара“ (Љ. Јеремић), допре до коренских, општих питања човековог постојања у времену. Код Ћосића је, јаче него код било код другог српског писца, видљива тежња да у сагледавање конкретних историјских збивања угради филозофску рефлексију о историји, да лична и наслеђена историјска искуства смести у универзалне, историозофске идеје и представе.

Могли бисмо то рећи и овако: доживљај човека-појединца, народа, постојања уопште, код Ћосића је неодвојив од катеторије времена и времености. Истина о људском постојању за њега је увек историјска истина, у којој год равни да се посматра – егзистенцијалној, политичкоидеолошкој, антрополошкој.

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ о Одељење језика и књижевности Одбор за проучавање историје књижевности

Роман као „довршавање историје»

Историја је основна тема и унутрашње обликотворно начело Ћосићевих историјских романа. То се најбоље види у начину на који гради своје ликове. Склони да воде интелектуалне дијалоге, који понекад добијају облик малих филозофских симпосиона, његови јунаци често расправљају о питањима везаним за српску историју. Њихови дијалози, и кад су свакодневни, породични и приватни, лако прелазе у опсервације о народу и његовој историјској судбини, о трагичним залутима и неизвесним перспективама српског народа. Ћосићеви ликови су уметничке творевине никле из његове загледаности у историју, из дубинске тежње писца да у историји као беспоретку и „простору ужаса" пронађе закономерност и смисао, да времену

– дехуманизованом ланцу голих чињеница – удахне супстанцу живота и човека.

У одличном есеју Увод у читање Ћосићевих романа, Милан Радуловић показује да Ћосићеви јунаци личну судбину и животну филозофију вежу за доживљај националне историје и да та лична виђења „прерастају у заокружене, затворене, међусобно сукобљене и непомирљиве идеологије“. Ови разнолики, супротстављени наративи о историји, о времену и постојању, одраз су унутрашње „драме идеја“ у самом писцу, из које су никли сви његови романи, драме кроз коју је сагледавао корене и токове наше новије

је, тражећи у

На тојљуну сти почива поетика:његовог романа, коју је излагао и експли-

ности истор

цитно, у својим биографским

и аутопоетичким текстовима.

Средишња идеја у тој поетици

могла би се укратко овако пред-

ставити: историја, посматрана

као ланац факата у времену,

јесте нешто недовршено – праз-

но, лишено било какве више

истине и смисла. Историју „до-

вршава" поетски доживљај – у

епу, поеми, историјском рома-

ну. Историја „нешто значи“ кад

се поетски уобличи и „протума-

чи“, кад појединачни, конкрет-

ни историјски догађај (личност,

чин, појава), као семе бачено у

земљу, умре за себе, али се по-

ново роди као општа истина, у

којој продужава да живи, у дру-

гачијем, вишем постојању. На

овој аристотеловској премиси

Ћосић гради своју концепцију

историјског романа као „довр-

шавања, „хуманистичке кри-

тике“ и својеврсног „суђења“

историји. Судећи историји, писац „заступа човека" и трагику његовог постојања, вечиту људску потребу за правдом, слободом, лепшим и бољим светом, у распетости између стварног и могућег.

У ОВОМ БРОЈУ:

Романи Добрице Ћосића: Бабић, Недић, Милановић, Јовановић, Девић, Андрејевић, Аврамовић, Павловић Интервју: Голицис, Леонцакос Поезија: Бакрач, Стојановић, Орлов, Андрејић, Перић, Лазић, Лилић...

Есеј: о Гинзбергу, Јеремићу Критика: књижевна, филмска

Историја и разисторија

Најдубљи захват у промишљању историозофских питања Ћосић је начинио у роману Бајка (1965), где се најјасније види тежња писца да поетику свог историјског романа утемељи на заокруженој и конзистентној филозофији историје. Овај рани Ћосићев роман дуго је занемариван од стране тумача његовог дела, нешто због тога што је приповедачка материја у њему прилично сувопарна и монотона, а више зато што су његове алегоријске слике носиле јасно видљиве субверзивне поруке о комунизму и титоизму. Временом се став о овоме роману променио, тако да се последњих година могу чути мишљења да се без њега не може разумети „целокупно Ћосићево стваралаштво“ (М. Крстић) и да се у њему налази „романескна прологомена за велики циклус Време зла“ (М. Радуловић).

Наставак на стр. 13

НАГРАДА МИЛАН РАКИЋ ЗА 2020.

Момчило Бакрач

Хиперборејкама

О норди, норди, лудо се жуше

на пољанама сунцокрети, овде у јужном тлиду,

у илодној пилоти, и злашне парцеле жита као шаре на царевој еполеши длеште под толим илавилом. Зботом треда оддрусити вама догињама топлих сиса низ које цуре мушке сузе Торе у северној смрти. Уосталом, зар се одавно нисте расквасале у тропима, постале диље, мушмуле, диње, или дар

сишле с ума на друм снежни,

тамо у вриску китова испод леда, где на делој пустоши нема ни драдоњка ни црва.

Да сте авешно лепе и док вас сахрањују стојећке, и вековима пошом, дулазнили су Старотрци, но снег и време засишише се мршваца

у крисшалним кутијама,

на изложби изван трајања, чим је наместо

мудраца трчких завладао трки мук.

Одсуство вам је углачано, а вашим уснама овде шапућу само жалосни врдаци у љушом зују мочваре,

понека кртица што зна молишву мрака

рокће о делој свешлости пиреосталој од ваших снова

којима сте све прозреле.

Овде сред диљних ортија слушам

о чуду чисте празнине бореалске, нико жив не слуши ваше хучање, а мени оно расте из ушију,

из мождине у којој живе аветињска сећања

на ледени трад у ком се саџи трче

жудећи за вашим месом дез товора.

Слушам и верујем себи као никоме.

Бог чучи у ниском старту и нешто броји, а секундара му

бесконачна.

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 1