Лесковачки зборник

Лесковачки зборник ХТ1Х 2009

ПРИКАЗИ

Иван М. Бецић

КАКО ТРЕБА ПИСАТИ ИСТОРИЈУ Жарко О. Бјелетић, Јелена Ж. Бјелетић, Пола века Медицинске школе у Лесковцу 1958–2008, Мефа аг, Лесковац 2008, 278

рошлост је наслеђе садашњице и иако је више нема, савременици

се осећају делом ње и себе тиме поистовећују са претходним

генерацијама. Као дело заједничке културе, нечег што припада свима и постоји за све, историја није власништво појединца или групе. Нажалост, искривљено поимање историје и редукција прошлости одлика је многих „историчара“ на српском етничком простору и претварали су радове из ове области у одраз потребе и жеља појединца, друштвене групе, нације, народа и друштва. Иако је критичка школа на српском простору одавно однела победу, ангажована повест присутна је у многим срединама, међу којима Лесковац заузима истакнуто место.

Писањем историографских дела баве се сви. Од припадника сродних и друштвених наука (правници, социолози, филозофи, професори књижевности), преко физичара, лекара, хемичара, до квазиинтелектуалаца „који се разумеју у све". Изузев малог броја интелектуалаца који су савладали методологију своје и проучили методологију историјске науке, ова дела произвела су хиперпродукцију историографских наслова мале или готово никаве научне и употребне вредности.

Писање историје институције носи у себи обавезу да се дају они сегменти развоја установе који су били круцијални за њено постојање и рад. Одабир тога шта треба истаћи и на који начин то урадити није једноставан и захтева од аутора искуство и знање проблематике, одабир релевантних извора и литературе, али и свесност да институцију чине појединци чији се учешће у њеном раду огледа кроз призму значаја и постигнућа установе и да појединац не може бити изнад установе. Додатна опасност вреба када оваква истраживања врше упосленици установе или из било којих разлога заинтереована лица јер се он често претварају у неку врсту мемоарских дела.