Лист клуба истраживача Азбуковица

водне инсталације и решили су скоро и то питање-вода пред icy■ћол 4 ..ЈВРЛа пред шталом, живот лакши. Аутобуси стижу и у кајудаљенија места до Разбо з 1/пттп- Цапарића При отварању линије весељу није било краја, јер добили су везу са светом, liali'f абимо поред једне куће и домаћин нас позива; прасе на раЈкву, сутра испраћа сина у војску па сазива цело село. ”Живим у Срему а одавде сам родвм” - каже нам он - ”Па сам овде дошао да обавим весеље, па знате, када je то у родно место се не забо■равља” . И тако, време се мвња а са њим још брж® азбуковачко село, "’"■■ - -■ * ■ • < П. Лазо..

БАБА НЕДА НАМ ПРИЧА..

Пошли омо у село с намером да видимо и поразговарамо са баба Недом Томић, можда нај стариОм женом у Азбуковиди, Како смо сазнали пна има сто три године, Назвавши јој добар дан и лепо здравље, сели Схмо на троножицу уз neti, иза које је на кревету седела наша саговорница. У почетку није претеривала - увек се жалила да је памћење напушта и да нема шта да нам прича. Али уз шољицу кафе и слатко од шљива започели омо разговор, "Рођена сам у Горњој Трешници - ппчела је да прича старицато вам je , ђецо, под Бобијом, ђе се орлови лежу, где вкдиш само голи камен и небо, Живила сам у младости лјепо, Брат ми је бијо неки важан вактор па смо значили међу народом за честиту вамилију". Тада наша саговорница поче превртати рукама краичак губера, Смежуране и наборане руке хтеле су да нешто кажу, Уз дубоке уздахе, наотавља да прича: "кажем вам ђецо, љепше се живило нег данас Сваки празник, коље се овца, коза или крме, Докторима нисам ишла, осим кад ме почеше ноге да боле, У воловским колима одвезоше ме тада у бању”, Прича тако баба Неда, сећа се авоје младости. Прича.и како се удала, "Украдоше ме неки из Дамњановића. Јесте да оам тамо лјепо живила иако су ме моје стјене млого привлачиле. Живила сам дуго са првим човеквм и кад ми,је било шесет година он умри а ја се после три године удадо'овде у Томиће ,! , Причала нам је све у детаље, смешила се и говорила снаји шта треба урадити од кућевни послова. Писгли смо колико смо М.ОГЛИ, Странице нотеса су се пуниле , и још би дуго слуиали пријатну старичину историју, Морало се ићи, Поздравила нас је; и Да оте ми живи моји синови,"

Милош Зарић