Лист младих истраживача Србије

ГУШТЕРАЊЕ У ЖАГУБИЦИ

Жагубица и лето 1981. Ова два појма дуго ће, можда и заувек, остати урезана у неком углу мога сећања да би понекад поново заблистала и повратила за тренутак прошлост и једно дивно лето, једно мало место на исто тако малој реци, планинске пропланке, дуга и напорна пешачења по њима, незаборавно другарство које нас је двадесет дана везивало на мојој првој истраживачкој акцији! Јутро 10. јула у Пожаревцу, опраштам се за извесно време са својим вољеним градом и аутобусом полазим у сусоет једном новом, тајанственом доживљају, непознатом краjy, новом искуству. Човек увек осећа страх од непознатог; такав случај је био и са мном док сам кроз прозор посматрала кривудаву цесту, високе и стрме гребене Хомољских планина, мутнозелену Млаву која је промицала између тамних сенки врба, огромне шуме и привлачне пашњаке и ливаде поред пута. Будући да много волим природу, OBaj сусрет ме одушеви»> а исто тако и сама Жагубица, њена тиха и чиста атмоссрера; свидело ми се и наше мало насеље, друштво. Све је било лепо, дивно, и стрепња од непознатог полако је бледела.

Ујутро се будимО прилично рано, заједно доручкујемо и касније свака група одлази на терен. Такав живот је интересантан, привлачан. Посебно уживам у дугим шетњама по планини, упознавању нових средина и лица. Овде сам упознала збиља много другарица и другова, пуно сазнала о њима. Дивим се њиховом знању и искуству. Желим да и сама једног дана постанем велики истраживач KOin ће знати име свакој биљци, као што зна чика Саша Сигунов, који је неколико дана био са нама. Људи које смо имали прилике да срећемо били су јако љубазни према нама. Много су ми ое допали и планински катуни, гљиве које смо сакупљали, а посебно лековито биље. Искуство које сам стекла је прилично и sepvieM да ће ми много користити. Захваљујући зкцији још више сам заволела гитару, шах и научну л'/тературу. Више се не плашим скакаваца, ни змија... Први пут сам видела живе пастрмке и мислим да су дивне. Никад нећу заборавити заједничка гуштерање на сунцу, другарство које нас везује! Двадесет дана проведених у Жагубици најлепши је доживљај у овој години!

АВГУСТ И АВАЛА 79.

За појам акције млади обично везују леп, другарски живот, љубави које се рађају и постоје двадесетак дана, нешто мало рада, Па. врло добра гшоцена. Ми млади постајемо видовити и захваљујући тој видовитости и жељи за реализовањем снова везаних за акцију журимо пуни наде, ишчекивања да доживимо акцијашки живот и да се на крају растанемо са сузама и поздравимо до следеће акције. И тако, уморни од пута долазимо у Рипањ и оног тренутка кад спустимо торбе и ранчеве, заборављамо све раније тешкоће, И сваким стиском руке и оним: Ја сам Горан. Ја сам Љиља, остављамо иза себе једну по једну бригу, већ можемо да певамо, играмо и остајемо дуго у ноћ. He, то нам не смета да устанемо рано и још сањиви кренемо на терен. Тамо нас очекује нешто још лепше. Разговор са људима који толико тога знају и врло радо причају нама „деци“ о себи и свом животу. Током ових двадесет дана ништа није тешко. Могли би смо ми овако годинама. Уместо годинама, живећемо сваке године по двадесет дана. И онда, можда једног дана кад будемо шетали своје клинце и испијали комшијске

кафе, причаћемо како је било дивно у једном августу, у подножју Авале '79.

С. МИЛИЋЕВИЋ

ЖЕНА ГА ХЛАДИ

He знам да ли ме пробудило звонце, или талкање папуча по ходницима, Сат не носим, јер времену не могу darn на жуљ, па ми и не треба. Скачем одмах (код куће се увек одмарам два сата после спавања) и наслоњен на прозор удишем свеж краљевачки смог. Умивање и намештање кревета оставићу за касније, можда за мало сутра или мапо прекосутра. Ау! па данас долази руска делегација. И једна Рускиња! Мораћу да наместим кревет. У сали за доручак и остале обеде већ је живо. На рукама доносе снене „саобраћајце", ергономи утапају у чају (млека нема) своју тугу за „Магнохромом и питају се шта ће данас да обуку, Кад смо код јела маргарин и мед, мед и млеко (а х, да! млека нема—прим. редј. паризер и маргарин. Стабилизација, али и девитаминизација истраживачких dOMaKa (могла би то бити тема за следећу истраживачку акцију). „Ускорб ћеш отићи уморна у јутро, с пријатељем неким, или можда сама“ а ова наша јутра, истраживачка, почињу у групама (по двоје, понајбоље). Растурамо се држећи под мишкама фасцикле (сналажљивији колегиницу), да би се размилели по краљевачким домаћинствима, сервисима, редовним и нередовним аутобусима, фабричким халама... Нова лица, нови осмеси, или залупљена врата пред носом. Прза смена, годишњи одмори. јутарње страсти., и анкета „дозволите да се обратимо", или „ми смо млади истраживачи“... „немам пара".,.. „немам прашак“.,.„кафу не пијем висок притисак“... да, загушљиво је напољу. Понегде нема воде. А ми „коју машину за прање веша имате“?, „решо“?, „расхладни уређај"? „Не, жена ме хлади витла оклагијом око мене“. „Да ли ти је мама у кући обраћамо се плавокосом дечаку"? „Не, дошао је поштар." Враћамо се горди с товаром анкета, пот-

ковани сумњом, Коме ли то треба? He мислим да доводим у питање успех акције, елаборат ће се урадити, јер ми ипак нисмо са телевизије „Немојте мене, телевизор непријављен... јуче умало да погинем, долазили су из Ибра да ми поправе бојлер“... Ручак и поподневну анкету остављам за неки други текст, Примећујем само да ергономске јакне личе на воденичарске, а да саобраћајци блажено удишу миришљави кухињски ваздух, али осмех је на свим лицима. Физички рад одмара ако је истраживачки још више, Културно-забавни живот одвија се у за ту прилику преуређеној просторији (сала за ручавање, стони тенис, игранке и остало). Покушај анти квиза је пропао. Победник је добио као награду да намести столице за рани доручак. Публика је била тако тиха да је водитељ изгубио глас, па сад само ћути. Џигијева хармоника окупи око себе весело друштво и све је тада мање важно, лепо је, и слатки умор и нечије руке на рамену као у песми. И зелени поглед са прозора на Гоч, и бројање звезда, и бочни поглед у звезде. Све је то КЗЖ, културна забава. За референта ту нема посебног места, сви смо организатори. Музика долази, музика одлази ča свих ћошкова шумарског центра. Касете се мењају и размењују, али не и колегинице. А када се погасе светла, свеће се не пале и пожарни (не) закључа улазна врата, понеко улети касније са песмом.. „пуцају цигле же н е с у стигле“... Онда улете на главама и брковима летећи руководиоци: Шок и Петко. Атерирају у предворје, Шок се простире. Затим почиње тешко подношење извештаја о водостању на програмским акцијама, о томе како су и где пливали, гњурали, давили се, скакали и коначно ПРОБЛЕМА НЕМА“ рече Шок. смејући се.

ВУКОМИР ПЕТРИЋ

СЕЋАЊА ИСТРАЖИВАЧКА