Лист младих истраживача Србије

СВЕТ У ПЕЋИНАМА

Понирући y унутрашњост кречњачких маса дуж пукотина, атмосферска вода, са водом већ формираних подземних токова, врши снажан корозиван рад. Непрекидним деловаУвем корозије, која је потпомогнута и ерозијом, врши се хидролошко-морфолошка еволуција кречњачких маса. Стварају се простране шушљине, тј. специфични подземни крашки облици; јаме и пећине. Проучавањем настанка и развоја ових облика бави се спе леоморфологија. Природне шупљине су најчешће образоване у кречњачким стенама. Постоје, међутим, neћине и у граниту, базалту и naan. Подземне шупљине се могу формирати у теренима различите геолошке старости, али најчешће су у девонско-карбонским или јурско-кредним кречњацима, Подземне шупљине се јављају у виду хоризонталних (пећине) или вертикалних канала (јаме, понори, пропасти). У пећинама се може на-

лазити и лед: to су леденице. Пећине представљају депое кристализованог калцијумкарбоната (пећински накит) и пећинске глине. Становници оваквих шупљина су пећинске или каверниколне животиње. Проучавањем билогије пећинских животиња бави се биоспелеологија. У тзв. троглоксене облике спадају животиње kojs, no свом природном станишту, не припадају пећинама. Такве животиње се налазе само у улазним, осветљеним деловима пећина, а највећи део живота проводе ван подземних станишта. Овде спадају многобројне врсте паукова, мува, комараца и лептира. Троглофилне животиње проводе највећи део живота у пе-. ћинама. за које су везане првенствено начином исхране. Оне могу да се размножавају у надземним стаништима али и у пећинама где, не ретко, насељавају влажне и потпуно мрачне ходнике. Троглофилној фау-

ни припадају неке врсте мољаца, скакаваца, лептира, колеоптера, мокрица и паукова. Становници најдубљих делова пећине зоне потпуног мрака називају се троглобионтима. Ови облици поседују грацилно тело и издужене екстремитете, показују редукцију крила, одсуство пигмента и губитак очију. Њихов цео живот везан је за пећинска станишта. Настанак биоспелеологије у нашим областима везује се за 1689. годину, када је крањски велепоседник Јохан Валвазор открио у једној јами крај Љубљане „младунца змаја", односно животињу која ће читав век касније бити описана као човечја рибица. Са појавом великог броја истраживача-спелеолога. нарочито у овом веку, дошло се до закључка да области које су током квартара биле прекривене ледом имају сиромашну фауну пећинских животиња. Такав је случај са подручјима северне Европе и Северне Америке, које се карактеришу сиромашном пећинском фауном. Правим подземним животињама богате су једино области са средоземном климом, какве су и крашке области око Средоземног мора.