Лист младих истраживача Србије

БЕЛЕШКЕ ДЕЖУРНОГ ШТАБЛИЈЕ СВЕ БРЖЕ КОРАЧА НАША КОРЊАЧА

Ни сами нећете поверовати у ову причу, уколико нисте доживели ону врсту доживљаја након кога вам се читав живот измени. Касније све оно чему желите пронаћи Macro у (свом) времену, одређујете као одиграно пре, и након догађаја који је донео промене. 0 свом ранијем животу испричаћу вам укратко, из разлога што је то био један обичан живот, бар онолико обичан колико ra мој свет корњача сматра таквим. Изашла сам из јајета «иромашној многокорњачкој ничкој породици. Отац је радио у Помоћи на путу, где је пружао помоћ корњачама које су се преврнуле на леђа (читав оклоп). Мајка је, окружена многобројном децом која су јој се држала за крајеве оклопа, по читав дан прикупљала храну. У овој групи била је и моја маленкост, лре но што је постала величина. Био је ту, у кругу породице, и велики број предака који су, нама деци, приповедали о неким давним ратовима, или о корњачама далеко већим или далеко мањим од нас, а које живе у води. Ни даиас не знам колико свим тим причама треба веровати. Али сигурно знам једно о Младим истраживачима никада нису рекли ни реч. И ко зна да ли бих ја икада за њих, и о њима чула, да се (споро) вођена знатижељом, или тада први пут испољеним талентом за истраживања, нисам превиудаљила од, замислите, тих бројних чланова породице, а посматрајући бубице и биљчице. И тада се вртоглавом брзином одиграло оно најзначајније. Бих киднапована. Знала сам да моја породица неће моћи да плати, ма и иајмању суму коју би отимачи затражили. Једино су могли заложити сопствене оклопе, али то је и сувише висока цена. Данас, када по ко зна који пут, покушавам да у сећање (које је код нас корњача веома дуготрајно) призовем те тренутке, помислим да то вероватно и није било киднаповање, већ преображење. Можда се тако ocetia и гусвница у тренуцима када више није гусеница већ лептир, односно, лептир који још увек нијв лептир него ипак гусеница. Могуће је да сам отмицу и умислила, под утицајем прича о свим тим насиљима у

свету људи. А сигурна сам убрзо била да се налазиммеђу њима. Поприлично дуго смо јурили колима, и схватила сам да иако ми проблем не представља да упамтим пут, како 6и се истим и вратила, ипак не могу бити спокојна јер ми моја урођена спорост повратак чини немогућим. Стали смо. Сви су почели да излазе из кола, а ја сам била изне-

сена. Негде смо стигли. Сместили су ме у кутију, послужили храном и... заспала сам. Протекло је неколико дана које сам провела опсрављајући се и одмарајући од превеликих узбуђења. А онда је отпочео мој вртоглави успон. Веома љубазно од мојих домаћина је било то што су ме пуштали да шртам просторијом чије име ШТАБ ми ни|е пуно.

у почетку, значило, али дуге шетње од зида до зида су ми омогућиле да упознам место где се налазим, објекте, људе, и.„ што је најбитније да сазнам ко сам сада ја и које су моје дужности, права и обавезе. Била сам члан Штаба Омладинских истраживачких акција, и то онај вечити дежурки, који је бдио поред радио станице, и мало (за мене) даље од телефона и чувао просторију са свим поверљивим документима. Никоме нисам замерила што ми нису и nape поверили на чување, с обзиром да ми никада није био јача страна, ЈцЈ са вашим парама се лоше сналазим. To што вам се нисам никад ја Јавила на телефон, или ако вам се учинило да никога нема; немојте ми замерити све је то последица моје, већ поменуте, урођене спорости. Али верујте ми да сам стрепила сваки пут уколико бисте окаснили јављањем, размишљала о ком вашем проблему, љавала се са свим вашим истраживачким успесима. Дотеривала сам се сваки пут када 6и неко посетио Штаб, неиспавана од силних покушаја да себи прикачим беџ, али он никако није могао опстати на мом оклопу. Испрва сам се плашила да не буде неких проблема што пре почетка акције нисам именована за члана Штаба, а била сам његов увек дежурајући члан. Касније сам схватила да око тога не треба да се бринем, јер ко је могао да предвиди чудан сплет догађаја који су уследили. Овом приликом желим да се захвалим свима онима који су ми пронашли стан у Београду, у коме сада живим и стварам. Разумљиво да због свога неискуства ове године нисам кренула у обилазак акција, али се надам да ћемо се видети редне. Уналред бих желела дЦр се извиним учесницима програма Исхрана у природи што их нећу MotiM посетити, услед оправданог страха да им не постанем испитаник, односио, ушетам, забуном, у њихов јеловник. Уколико желитв можемо се дописивати. Адрвса |e позната рвдакциЈи. а видећемо ce на акцији.