Лист младих истраживача Србије

„ИСХРАНА“ НА ВАЉЕВСКИМ ПЛАНИНАМА TO САМО КОМАНДОСИ МОГУ

Најатрактивнији програм ове годике је био ваљевски „Исхрана у природи". Дванаесторо младих истраживача кренуло у истраживање јестиве флоре и фауне на Вршачким планинама. Јели су јазавце, подбел, штир и сремуш. Неки су преживели.

Ако не верује нека проба, тако што ће само лудом срећом моћи да се нађе на некој нашој акцији. Није чудно, јер навала је заиста велика. Ово што следи треба да уђе у историју МИ, колико год да нас има. Са пуно елана, скупи се нас дванаесторо, 2 дана 26. јуна у Ваљеву и кренемо тако локалним бусом до Става, које су од првог логора биле удаљене мало виш& од 12 км. Већ током првог дана стекли смо површну слику о томе како отприлике изгледа сељење логора, јер смо сву опрвму донели на леђима. Уморни, никакви гледали смо како неуморни и никада не прежаљени кувар спрема вечеРУ Када је сутра свануло и када смо се ипак некако искобељали из шатора видели смо како изгледа наш први логор и ближа околина, звана Студенац, вероватно због студеног извора који је био удаљен једно 50 метара. Ту смо остали пет дана и за то смо време успели да како тако укапирамо да је ово акција Исхране у природи, да се налазимо на планини која није безазлена, и на којој су евидентиране и три мечке. Уз много упадица надлежни су ипак некако успели да изврше све потребна мерења која су неопходна за резултате са

експериментима прехрањивања, који смо почели 28. ]уна. Са почетком експеримента повучена је невидљива граница између зезања и озбиљног истраживања. ПРВИ ДАНИ За прва два дана смо били окрутно изложени горкој истини: Подбел, којег је ту било у изобиљу, био је невероватно горак. Чудили су се омладинци из околине да неко једе свакакве травуљине. Они одважнији су и пробали наше специјалитете од подбела (фуј). Претходила нам је једна болна реалност. Селили смо лоrop. To можда немоме звучи једноставно али то је заиста нешто што се може пожелети само најгорем непријатељу. Са свом опремом, својим стварима и још сијасет дрангулија савладали смо 600 м надморске висине и дошли на место другог логора, на врху Јабланика. • Исцрпљени и опчарани и самом помиоли на спавање, издржали смо тог дана и посету из Друштва истраживача из Ваљева. За та три дана колико смо остали на Јабланику било је много спавања по логору су екипе и даље веома савесно извршавале своје задатке. Ту смо завршили предвиђе-

н'а фитоценолошка снимања тако да су сада сви људи били оријентисани на прикупљање јестивог биља јер смо од животиња укебали само једног јазавца од једно двадесетак кг, који Је био поједен за три дана и то у свим облицима термичке обраде. На месту тог веома ветровитог и сунчаног логора прославили смо и један рођендан, нажалост само симболично јер смо били на експерименту. Уз свакодневна мерења, одласке на терен, вођење хронометраже и рад у логору прошло је време предвиђено за тај лоrop. Требало се селити. Опет. Благословен био Штир и Сремуш. Док смо се ипак некако померали према наредном логору сретали смо сељаке и чобане који су нас упозоравали да су се на Повлену појавили вукови. Чак и најхрабрији нису остали равнодушни према гим информацијама. Повлен, где је био трећи лоrop, веома је ћудљива плакина. Како рече један стари члан Друштва, увек имаш утисак да некога има, или нечега... На пристојној удал>ености од логора било je самониклих боровница у огромним количинама тако да смб сви око уста били некако чудно плавкасти. МАЛИ ЖУТИ WPABH На Јабланику смо се потрудилн и направили фуруну која је давала солидне продукте, али по речима најстаријнх међу на-

ма (Манде) фуруна коју смо на Повлену направили била је далеко изнад очекиваног. Два дана на Повлену остаће нам у cetiatty no томе што су се стално измењивали магла, ветар и сунце. Најтежа селидба остала је за крај, и да невоља буде seha нисмо могли да дођемо до задњег логора у једном дану, па . смо морали да станемо и само преноћимо на једном пустом месту, поред шуме у којој је стално нешто пуцкетало. Поврх свега није било ни воде до ујутру к4да смо нашли извор и добили драгоцене информације о тренугном положају. Наставили смо даље и са божјом помобу стигосмо до Каоне, где нам је био предвиђен задњи логор. Поставили смо га у густу 6укову шугиу где земља сунца није видела ко зна од када. Као мали жути мрави размилелн смо се около и средили логор тако да је био заиста најлепши од свих досадашњих, можда зато што Је задњи. Иако смо од асфалтног и веома прометног пута за Ужице били удаљени само двадесетак метара ни староседеоци нису приметили да ту некога има. Крај експеримента означио је почетак славља које је трајало до дубоко у ноћ. Више се не сећам шта смо славили да је крај напорима, или можда то што смо успешно завршили? Изгледа од сввга помало.

Мирослаа ВЕЛИМИРОВИЋ