Лист младих истраживача Србије

МОЈА ЗАПАЖАЊА О ПОДИЗАЊУ И РАЗВОЈУ ТОПЛИЧКОГ УСТАНКА

Рођен сам 1901. године у Стубли, бив. ср. Јабланички. Током 1903. године моi. )и родитељи су се преселили из Тубле у село Бериње, у близини Прокупља, и ту сам одрастао, Моја запажања о Топличком усстанку 1917. године као учесниi ка. Приликом окупљања и организације људи за четнике, ради , дизања Топличког устанка 1917. i године. Устанак је почео доласi ком Косте Миловановића Пећанца, са Солунског фронта, | као изасланика избегличке српске владе у Солуну, Пећа-1 нац је дошао са Солунског ■ фронта авионом. Авион се гспустио, како се онда причало, 1 на ливаде зване Власе, крај Ра, дан планине, према Трплици. По | своме доласку у Топлици, Пећанац је започео да врши opraI низацију, у првом реду од оних , људи из топличких села, који су ■ се прикривали по шумама од i Бугара. Када је формирао добру чет-1 ничку организацију, од поуздаi них људи, пошто је са ливада I Власе, преко шума према Топлици и Прокупљу. Преко села Јабучева, Белог Камена, дошао ј је у село Бучинце са својим ус■ таницима, Из села Бучинца доi вео их је Вуле Велимировић из i Бучинца, код мене, на Поде, ; пред кућу Јована Рогановића, у > близини планине Пасјаче, На лаj веж паса и лупање на спољним i вратима Вула Велимировића ја > сам изашао из собе, отворио i врата и поздравио се са Вулом. > Овом приликом сам на ливади ; видео већу групу људи, са котима и барјацима. На моје пи'тање који су оно ождун Вуле ми ;је рекао да су то четници са ■ Костом Пећанцем и Костом Воi иновићем, који су дошли да орI ганизују устанак народа у борби •тротив Бугара. Вуле ми је том 1 приликом рекао да треба да иду за Бериље али да не знају пут па су мене позвали да им ' послужим. као водич обзиром да сам из Бериља и да овај пут добро познајем. Како је била јака зима и велики снег, ја сам рекао да не могу да идем по тако великом снегу. Одговорили • су ми, да ће они да газе прте снег, а ја само да им показујем

правац пута, да не 6и залутали на другој страни. Ја сам потом одмах пошао са њима и довео их у Беркље у кући Јована Андрића из Бериља, мог непосредног комшије, и то је било негде око пола нсћи, па сам тако потом и ја, јако загрејан, постао учесник Топличког устанка. Пећанац је-са својим штабом и групом четника преноћио у овој кући, и ту остао cse до сутрадан до подне. Разуме се ту су вечерали и ручали па ми је лоред осталог остало у сећању, када су их жене и девојке, служиле послуживале водом, шећером и кафом, one 6и увек понудиле и послужиле, прво Косту Пећанца - међутим он би им руком показао да прво послуже Косту Воиновића који му је за сво време седео са десне стране, n свакако да је ово Пећанац чинио из бојазни да не буде отрован. Ради оваквог поступка Пећанца, присутни су схватили, да је то у ствари регент Александар, а слично се и облачио и много му је по спољашности и личио. По моме мишљењу, колико сам то онда запазио Воиновић је имао око 35 година старости. Поред Пећанца Војновића и Јована Радовића, професора, најзначајнији су били Раде Влаховић, Мирко Добричанин и Аца Пипер. Сутрадан око подне, пошли су из Бериља шумама, изнад села Влахова, Лукомира и даље преко села Коњарника за село Обиљевац, бив. срез Добрички. У Обиљевцу, Коста Војиновић, са својим једномишљеницима, захтевао је катерогички, да се дигне оружани устаиак, како се то онда говормло. Међутим, Коста Пећанац са својим присталицама и једномишљеницима, није се слагао са Костом ВојиновиТшм и његовим захтевом, јер је сматрао да 6и то било погрешно и преурањено те да се не 6и постигао жељени циљ. Али и поред овакaor става и мишљења Косте Пећанца, устанак је дигнут и оружана борба започела преко села Житног Потока, Куршумлије, Прокупља и шире. И главни вође устанка и оружане борбе 6или су Коста Пећанац и Коста Војиновић, као и Јован Радовић, са штабом покрвта, чији је

секретар бко Братимир Милачић из Беле Воде. Коста Пећанац је још увек тада имао главну реч. У међувремену на ком месту и где не знам, решено је да се за шира подручја именују војводе и то: за Јабланицу капетан Милинко Влаховић, отац пок> Вељка Влаховића, за Јастребац Ратко Шмигић и Раде Влаховић према Крушевцу, са Бошком Влаховићем, као политич. саветником. Пећанац се тада налазио у Топлици и штаб му је био негде у околини села Барлова. У међувремену тих дана, одређени су и четовође за ужа подручја Топлице, људи из тих дана, одређени су и четовође за ужа подручја Топлице, људи из Топлице и то: за Пасјачу, Job. Ливаде, Бели Камен и Јабучево Машан Стојовић, за Бучинце, Балчак, Добротић и даље Бошко Чупић из Балчака. За Бериље, Растовницу.Влахово, Лукомир, Речицу и даље Алекса Андрић из Бериља, а за Рачу и Косаоницу Ника Куштримовић, са испробаним борцем Јеротијем Ђенадићем. Потом је почела оружана борба у читавој Топлици и шире под руководствсм Косте Пећанца и Косте Војиновића, Народ у Топлици, мало је знао о Кости Војиновићу до Топличког устанка, више се о њему знало у Косаоници по причању. У Топличком устанку знам да су биле три девојке и ro: Даница Мрдељиб из Доброг Дола, Крстиња Перуновић из Растовнице а она трећа не знам како се звала заборавио сам јој име. За време оружаних борби у току Топличког устанка, Бугари су стално јурили и тражили Косту Пећанца, али га нису могли никада пронаћи. Пећанац је био врло вешт и искусан борац, тих, сталожен, али када устреба и јако строг. Иначе врло лукав и увек спреман да намести противника, да му Benito и неприметно подвали. Док је Коста Војиновић, био сушта супротност К. Пећанца, Отворен, брз и свестрано храбар, борећи се храбро за слободу и ослобођење од окупатора, као рањен прикрио се у једној сеоској воденици у атару села Гргура,' и хада је био опкољен од стране Бугара, извршио је

самоубиство у тој воденици, да ие 6и пао жив у руке Бугаоима. Ради његове херојске борбе, у циљу ослобађања од окупатора у првом светском рату народ Топлице подигао му је споменик у Прокупљу и селу Гргуре, који и данас постоје. Ја се врло добро сећам да су старији људи окда говорили да је Војиновић пореклом из Вучитрна са Косова. Поред свих настојања онда, Бугарима није пошло за руком, да ухвате Косту Пећанца, и ако је он онда био развио свестрану борбу са свију страна према Прокупљу па су због тога Бугари преко свога капетана Долапчева, захтевали да се у интересу народа, реда и мира, предаду сви локални четовође, гарантујући им живот и слободу. Четовође нису овај њихов захтев прихватиле. Том приликом предао се само Бошко Чупић који је убрзо интерниран за Бугарску и тамо је умро, док су остали остали у шуме и тако.сачекали живи слободу осамнаесте године мислим. Моје учешће у Топличком устанку и рад у организацији четника, признат ми је за пензију, у трајању од две године дана, од стране надлежних органа Народне власти. За време устанка имао сам надимак Шврћа јер ме је тако звао Пећанац, па и остали поред њега, изузез најпознатијих другова, Комисија који су ме звали по имену. Ратка одисеја Драпдина С. Секулића' пензионера из Прокупља подсећала 6и на некll узбудљиви живот роман ратног времена. Он је у међувремену три пута гледао смрти у очи и сва три пута избегао стрељање па 6и се могло petin, да је имао три животна века и да сада живи четврти што је редак случај, обзиром на све оно што је преживео између два светска рата. Народ хоће а истина смије душманима на нас да побијв 2. фебруар 1984. годнне у Прокупљу

Драгутин, С. СЕКУЛИћ, пен. из Прокупља

17