Лист младих истраживача Србије

МАНДИ УСПОМЕН Разнобојна колона на трен споји табор у зеленој вртачи Тодоревог Дола и литицу на којој јулског дана 1989. године освану утиснута метална плоча с именом нашег Владимира Манде симбола генерација ваљевских Младих истраживача.

Како је лепо, после толико времена срести старе другаре из младости, истомишљенике у страсти званој истраживање. Додуше, мењамо се, изненађења су могућа свакаква. Предстојећа Меморијална акција „Дурмитор 'B9“ друштва истраживача „В. Мандић Манда“, иако замишљена као „синдикално туристичка“, што је важило за већину учесника, ипак нас је обрадовала, мада се неком оте да личи на скуп ,Солунаца“. Без обзира на ове опаске, Меморијална акција—екскурзија пут Дурмитора „високе планине", беше обавеза према свим нашим вршњацима ваљевским исграживачима, нашем Макди, али и дуг сопственом живљењу. Из Тешњара, „под опремом“приближавам се Бирчаниновој 68 нашим „клупским“ просторијама. Петак је, 28. јул 1989. године. Хеј, куд' се дедоше тих 20 лета? Вазда се неких клинаца и клинцеза врзма око „старих* истраживача. Живо ме занима како ће нам се показати наследници на истраживачком делу. Света Јовановић, негдашњи биолог са* Мљета, у својству домаћина дочекује нас пред аутобусом „Стреле"—У6 опремљеним ер кондишном (ово није ЕПП). Hero, рекосмо, ер кондишн: шта ће истраживачи све преживети?! У међувремену поздравих се с „Цигом" (Светислав Перишић) с којим сам толико друговао вијајући поскоке по Рибници мионичкој, Повлену, Медведнику, Тари и црногорском кршу. To се не заборавља као и чињеница да је „Цига“ извео на истраживачки пут толике „полетарце" из нашег подмлатка. Нешто као да нам се неда: „ветеране" дочекује разваљена ограда, неуредно двориште, a где су данашњи млађани чланови „клуба". Но, што је, на жалост, ту је. Моја познаница Дарија сарадница Радио Ваљева „узима ми меру“ у виду моје ,жваке“ за емисију о дурмиторској акцији. Топло јој препоручујем за то Милку Митић (за мање обавештене: Лазић) да је интервјуише, но Милкица вешто „ескивира", али не заборавља да нам експресно узме ,харач“ на име трошкова што изокола примети Жељко Јеж. Мићко Вујућ, бивши вођа спелеолога, ваљда не добивши ,визу“ од супруге за одлазак са друштвом, испраћа нас окрепљујући се ,горивом“ домаћом „љутом“. Света безуспешно пожурује, посредством Милке у својству главне организаторке. Баш је Света неки оптимиста, па нама ни у „истраживачком свету" чувени Влаја —заштитни знак групе „Исхрана у природи" (читај: дипл, инж. Владислав Р. Недељковић, тех, дир. ,Ферума“), не може ништа. Ето. већ је 9°° сати, а треба да смо пошли у 8, што значи да су „Брка“, Сања и Виолета (делегација РК МИС), потрошили 4х 15 академских минута, У мођувремену постајемо .Колегијум хистерикум. Замислите коментар вође пута чувеног Влаје: „Шта фали?“ Зар то личи на вођу „исхране" који је 20 година постројавао учеснике „централне" акције и враћао

кући сваког ко нема иглу и конац на пример. Ово је фатаморгана, а не Влаја Р. Недељковић утемељитељ ,чувене“ максиме; „О овом проблему постоје два мишљења моје и погрешно". Можда је и овога пута у праву ШТА ФАЛИ? „Мајстор" Жика ,креше“ БУС. „Флеш шкљоц“ линија у постави: Бошко „Теча“, Дуле Јовановић „Базоња“ и Џери Јеремија документује тренутачно старт, а новопечени камерман искусни „дурмиторац" Драган Марић, издашно нас ,полива“ швенковима. У 9 и 15 часова, ништа од „републиканаца“. ,Полећемо“. Влаја вози свој ауто са фамилијом испред нас: то му дође као теледириговано навођење преко Букова и Златибора. Издржаћемо. Један други ,исхранаш" ,тихи“ Бориша (дипл. инж. Томислав Перовић) такође је у својим колима испред, као извидница, ваљда по влајиној „тактичкој" замисли. Осмотрих: Зоћа (наш технички уредник) „напаљује" друштво у шарагама, а помало му је „пацијент" др Лаза (Лазар Продановић) такође наш други другар из Братунца односно Љубовије из времена ОИА „Азбуковица 72“ када је основан тадашњи огранак нашег ,клуба“ у Љубовији, а који ће прерасти, управо под Лазиним вођством, у прави клуб истраживача. За Савана (Бранислава Савића) не бринем: он је већ у „другој косгиичкој брзини" блажено снева о звездама. Милкица нас излепи меморијал налепницама и закити пригодним значакама: сад смо главни У Новој Вароши уприличисмо ,кратку кафе станку". Надомак Пријепоља упознаје наше културне баштине: разгледање манастира Милешева. Саслушасмо излагање младог монаха о летопису Манастира, детаљима у вези са житијем Растка Немањића Св. Саве. Импресионира фреска Св. Case приказаног у природној величини, јер је позирао уметнику, што се поуздано зна. Ваљда смо сви остали задивљени пред чувеном рукотворином такође рађеном на влажном малтеру Белом анђелу иначе првој ТВ слици која је посредством сателита премостила Европу и Америку. Зачињени утисцима, возимо се ка Јабу-

Текст: В. ЂОРЂЕВИЋ ЏО Снимци: Бошкно ЂОКОВИЋ „ Теча“

ци где погибе партизански херој Боижо Буха. Убрзо ћемо надвисити рударски ревир - Пљевља. - Дочека нас турска каса6а, све сокаци и ћепенци. Никако се пробити до врсног рибљег ресторана на обали планинске речице што надомак твори малено језеро. .Срећом" имамо ,врсног“ водича Жељка Јежа који је овде служећи у ЈНА упознао „стазе" и „погазе" па смо ваљда зато три пута кружили по варошици онако изгладнали. Саван лепо примети: „Жељко, јеси 'л ти икад излазио из ,ГАЗ —а“ (кад је служио Армију)? Након што смо се коначно окрепили и заложили пастрмком,_ журимо да за видела осмотримо кањон лепотице Tape са моста на Ђурђевића Тари односно месту где -се спајају Ђурђевиlза и Левер Тара. Заиста ове призоре треба доживети. Вијугави асфалтни друм пропиње се ка Дурмиторској површи у први сумрак. Улазимо у Жабљак као у некакав Сент Мориц и у строгом центру мимоилазимо спелеологе из нашег ,клуба“ који нам из „Кристине“ (тако они тепају свом ,ГАЗ-у“) стручно отпоздрављају. Наши пећинари беху нам претходница са радним задатком да установе и регулишу пешачку стазу приступ металној меморијалној плочи у литици на месту Мандине погибије у Тодоревом Долу. Пожурисмо ка предратном хотелу „Дурмитор“ у чијем је здању била смештена чувена партизанска болница 1942. године. У пролазу искусни „дурмиторци” присетише се оближњег некадашњег „Медитеран клуба* симпатичне насеобине у који су noчесто бежали ноћу, искрадајући се из логора, и у широком луку заобилазећи Штаб ОИА .Дурмитор '69“ у коме је „ведрио и облачио' наш- оснивач и дугогодишњи председник Друштва истраживача 'В. М. Манда“ Душан - Дуле Михајловић који tie нам се придружити у недељу. Сан ми дође на очи: радујем се сутрашњем излету ка врлети Тодоревог Дола где логорују спелеолози. Наставићв се

3