Мале новине

кад |е видимо ФотограФски саимљену. Г. Јовановић је већ своје подузеће отпочео са сликом нашег најмлађег, или бар најновијег уметника г. Петра Раноса, која нреставља јуначко отимање заставе капетана Катанића на Нешковцу 12 Новембра 1885. год. Еако чујемо сад ће одма доћи на ред слике г. Уроша Предића. г. Павла Јовановића. г. Ђорђа Крстића и. т. д. Мнсао заиста лена, и камо кад би сви били мишлења, да нам собе и салоне, канцеларије и будоаре, треба да красе овако красне сриске слике, којих оригинали красе, на жалост, туђе богате галерије. Ако нисмо кадри да помогнемо своје велике уметнике, а ми смо кадри и дужни да их поштујемо; на не би ли им тиме и иошту одали и ми задовољили своје српске осећаје,кадби сесвака српска кућа украсила њиховим радовима, За сад је г. Јовановић иустио само прву слику, о којој рекосмо нанред, кад нас мало даље буде ова галерија упознала са нашим вештацима, проговорићемо коју опширније о њеном значају-

ГАЗНЕ ВЕСТИ (Гвоздеи коњ). У једном од скорашњих бројева једног американског листа наилазимо иа ову белешку:Неки Сер Џорџ Виљем, махнички енжењер, живо ради на томе, да доврши конструкцију махине, која но својој о р^гиналности каквој ће уногреби служити, заслужује да је и ми саопштимо читаоцима. Тај Сер Џорџ изнашао је махину чија је конструкција готово са свим слична локомотиви, само што кретање оне полуге, која покреће точкове није уздужно (хоризонтално) већ попречно. Целу ту справу.он је стрнао у коња напарвљеног од ливеног гвожђа, а сам тај коњ тежак је око 400 . кила; махииа износи само 100 к. гр. Од прилике све то изгледа овако: Од ливеног гвожђа направљен је коњ у природној величини, по средипи коња, дакле у трбуху, у место дроба, смештен је апарат Сер Џо г џев, та) је апарат у вези са двема полугама, управо тај апарат креће две полуге горе—д ^ле. Те полуге дугачке су отирилике 15. м. дакле хватају држину ојј предњих коњских ногу па до страж вих. Но те полуге не крећу се у исто време већ у извесној размери, тако да кад једна Од њих оде горе, друга се тек нење, те тако се вечито мимоилазе. Мало даље видеће се за нгго је то тако. За крајеве по-

луга утврђене су друге полужице, које износе дужину од коњског трбуха па до испод колена. Тих полужица и а четири. Те четири полужице својим доњим крајем утврђене су испод колена коњских ногу. Ваља напоменути да те нолужице иролазе покрај самих ногу. У место колена тај гвоздени коњ има као неку полукуглу чија је испупчност окренута иа ноље и са свим личи на колено, али та се полукугла твара, јер тек кад ноге коњске стоје право онда личи на полукуглу, те се на тај начин савијају ноге коњске у колену, доле, при дну, у кичици. нога не може да се савија Код груди и задњег труна, дакле ири кључној и карличној кости, све четири ноге савијају се за угао од 30°; и то предње ноге праве угао од 30° на поље, односно избацују се азадње ноге унутра ј. крећу се за предњим. Исиод самог трбуха има онет полуга која отприлике изгледа овако: |а р |с ] ; а 1 ——— та се полуга кре| В |р' ће као и код локомотиве, уздЈ жно; за крајеве А, В, С, и Б, те полуге утвр ђсне су опет кратке гвоздене полужице и то оне полужице што су утврђене за С и Б својим доњим крајсм утврђене су и за задње ноге, те тако иолуга Р. кад се покрене у правцу стрелице, оиа те задње ноге повуче за собом, те тако направе угао од 30°. Кад се полуга Р. тако покренула и повукла собом стражње ноге, онда оним полужицама штосу утврђенеза А. и В.гурне задње ноге те и оне у напред наЈраве угао од 30°. Међу тим, ваља наноменути да полуге АВ и СБ, што су утврђене за полугу Р., крећу се као чекић у сахату а пошто су у вези са ногама коњским, то у том кретању такође праве угао од 30°, окрећући се око осовинау Р1Ј М. Ваљада на поменемо још и то, да оне две полуге, што су у унутрашњости тога гвозденог коња, укрштају се и то за једну полугу угврђена је, помоћу оне полужице што је утврђена за ногу коњску испод колена, десна предња и лева задња нога, а за ону другу полугу у унутрашњости лева предња и десна задња нога. Ово је најкраћим и најпристојнијим потезима -— вели американски лист — описан тај апарат, само ваља још да се опише како то све изгледа кад се стави у дејство. На глави коњској, од очију на сва она равнина што преставља чело, до самих ушију коњских, није ништа друго до тајна вратанца ноја се номоћу једног дугменцета отва

рају. У тој шупљини налази се каонеки повелики кључ, којим се апарат доводи у дејство. Тај се кључ обрне за 90 од сто. Тим обртом дат је мах једном зупчмстом точку у трбуху да почне да се креће; кад се опетпритисне коњ у плећима у једну куглицу која на једном парчету гвожђа, што заЗ. см. вири из плећа, онда је други )едан зупчаст такође точак стављен је у дејство и својим зупцима хваћа за трећи точак, те су тако оне полуге утрбуху покренуте. Чим се почну да крећу — обично се нокрене нолуга за коју је утврђена десна предња и лева задља нога — онда десна нредња и лева задња савију се, али онај трећи иомоћу још три точка дао је снаге оној полузи испод т^буха да се и она крсће, а та полуга, кад год се апарат ставља у дејство, крене се увек прво напред па назад; дакле, тим својим покретом п вуче за собом леву задњу те начини угао од 30°, али тим истим покретом у исто је време избацила десну—иредњу т. ј покренула је за 30°; то исто се сад дешава са левом—предњом и десном—задњом. А тим начином цео тај колос, тај гвоздени коњ, почне да кора-:а и то као кад коњ каса, само што је још код овога гвозденога коња већи корак па за то је и бржи. Вели даље тај американски лист, да су се са тнм гвозденим- коњем чиниле и иробе и да је показао сјајне уснехе само што се сад Сер Џорџ Виљем стара да целокупном апарату дода још махину која би могла скретати правац таквог гвозденог коња, јер је сад згодан са> мо за велике равнице и за са свим праве путове, иначе је згодан, јер и брсжуљци па чак и не са свим стрма брда не сметају му трку; што се тиче стабилности она је чак у средини трупа, а и махинерија у њему само помажу његовој стабилности. Врзина таквог коња може да дотера, но јемчењу Сер Џорџа, да је за *| 5 . већа од најбољих влакова. Ако се само обистини Сер Џорџ—ово тврђење да ће моћи да удеси апарат за скретање правца, то ће бити велика добит у науци, а нарочито за испитивање по пустим кр:*јевима Африке и Америке кад ће се моћи за неколико дана прејуриаи најпустији и нијнеиспитанији њихови крајеви, јер ће се на таквом коњу моћи зауставити где хоће, па опет даље јурити, а такав коњ могао би се и у рату врло згодно употребити, давши их ордонансима— официрима кад разносе налогеи зановести појединих иггабова. А ко зна—вели при завршетку тај американски лист —да нећемо у најскоријој буд\ћ-

ности имати кавалеристе снабдевене таквим коњима.—Наука напредује па и то не би било никакво чудо.!

ИОЛИЦИСКИ ГЛАСНИК Веоград 8. Јуна (Осуђени). Пресудама полицијским осуђени су: Ђорђе Величковић, слуга за неуљудно понашање на улици; Анка Ковач, овд. због прављеног нереда; Т>ока Арсеновић, слуга; Јулка СтеФановић, служавка, обоје због скгтње; Ђорђе Миловић и Ф лии Милићев, због скитњс; (Притворени ). Ноћас су притворени: Лука Вуковић, носач, због покушаја крађе; Марија Потечњак, кројачица и Барбара Шинглер, служавка, обез'ог ноћног тумарања. (Нађено). У богојављенској улицГ" близу гостинице „Делиграда" на Са-^ ви неђрне су 3 Фор. аустријске. Сопственик нека се јави главној цолицији. На топчидерском друму нађено је 30 јагањаца и 20 јарета. Налазе се у врачарском кварту.

ШАЛА И ЗАБАВА —Претераиа јчтивост . Гост пио док му Је била воља у ка®ани, пио пио, па смисливши да не плати пође на врата, тако озбилшо к о да је све платио. Претерано учтиви келнер, приђе му и од прилике овим му речима напомену да није платио: „Господине, попипајте се по џеповима, и.а вам није случајно иепао шлајпик, јер а ;о вам је нестао, ми нисмо ни мало одговорни, по што га вечграс код нас у каФани ниете отвлрали, јер нисте имали прилике да што плаћате." ИЗ ОИСЕРВАТОРИЈЕ Београд 18 Јуна 1888 год. 6 с. пре п. 2 с. по п. Притисак ваз.(наО°) 742,52мм. 744,92мм. Температ. „ (С°) 17",1 22",9 Блажност ваздуха (релативна) 90 56 Ветар (правац и јачина) Југо-заиадни умерен. северо-северо заиад умерен Максимална температура 24», Минимална температура 15°.0 Боем' 1 : лепо Јучерања киша 8.6 м. м

укочен, ти иајблагороднији међу људима", шапуташе тужно Јакопо склопив руке. „И сад је мени суђево да ти учиним последњу дужност? Колико си пута твоје благородно срце отварао, а колико је пута твоја племићска рука меви помоћ пружала ? И зар сад беше баш мени суђено да те ове ноћи из ОрФана извучем? Та ти ниси никакво зло учинио, ти си жртва непријатеља ! Јуче још био си слободан, жив и здрав — а сад, сад непомично лежиш предамном •— Родриго Зени ! Мој племенити Родриго Зени!" Јакопо се још више наже над мртва цем. Глас његов показиваше какав је бол осећао. Очи старчеве одавно су се одучиле да проливају сузе, изгледало је као да је извор њихов осушен — а гле сад , низ лице и густу браду Јакопову иадаху сузе као киша на лице мртваца. Он је младог нлемића љубио, — није

му могуђе било да веру гледаше му као да су ' ливени црвенилом, ка отворити очи. Али се Родриг га је јаспо звао, губљаше у мра т

је мртав! Из ' ази 1'^ие, а чге му 'ј в У-

зли-

ћути, јер се бојао ухода. Он није смео као други људи да излије своју тугу. Његово не беше ништа друго, но дужност да мртво тело однесе на острво мртваца. Јакопо се подиже, узме весло и оде на стражњи крај. Али опет његове очи беху упрте на тело младићево, он се још непрестано надаше, да ће се младић пробудити. Весло тераше гондолу све брже и брже. Брзо дође до мете. За стеиене привеза ланац од гондоле и погледа на све стране да нема кога, ко би мотрио на оно, шта он ради. За тим приђе Родригу пажљиво га подигне, одвесе у свој мрачни свод и спусти на једно старо једрило. Није му било могуће да се растави са њим, није му било могуће да га однесе на острво мртваца, где је обично и гробље Венеције. У средини свода стајаше кћи Јакопова, обучена у сурој, прљавој хаљини. Она је очекивала оца, и сад виде како он уноси потт "5е""Јако*б®, хоГ^ Ј 8 Јакопо изашао виш мртва тела ?" о/ вац У - Нела укочено Старац дубоко у ге> *^ а тим се Ш ^У^У' „За ону јадну расплетена коса па граби", шапуташе ст најгаднија и пониж; опет неко мора бити

говораше веке чч- "учала је ти-

хим гласом стару песму о Дужду Фали јеру, кога су некада на с:мрт осудили и погубили. Ова песма имађаше нешто необично у себи, а глас којим је певана изгледаше као какво тајанствено, погр< бно опело. Јакопо приђе ближе и саже се над Родригом. На један мах цело му тело уздрхта — изгледаше као да је нешто приметио што му сву нажњу на мртваца обрати, очи му севаху као жеравица. „Нела", повиче брзо уздрхталим гласом „с месга се врати у нашу колибу на ев. Нико.чи". Девојка је навикнута била на овак^е заповести. Песма престаде. Она се подиже. Неокренув се више изађе на нол.е. Уђе у гондолу одвеже је и одгурне веслом. Острво св. Николе, где беше колиба ловца мртваца, налазило се са оне стране на крају лагуна, тамо где Јадракско море заливаше обале његове. (Продужиће се)