Мале новине

чином сме послужити те да је нађе јер чула нас варају. а разум насјош више заводи с правога нута. Разум се разликује скоро код свију људи ; он је, мислим, у главноме, само нарочити интерес свакога од н . р ; х : ето ва што је тако променљив на целој з мљи. Нема два народа, два илемеиа Јпта рекох'? та нема ни два чоиека који мисле на исти начин. Како дакле треба тражити истину, кад ту разум е може да нослужи ? — Мислим, одговори парије, да то ва ља радити просчим срдем. Чула и мозак могу да се преваре ; али нросто срце и ако још може бити преварено, не вара никад. — Ваш је одговор дубок, рече доктор. Треба најпре тражити истину срцем, а не памећу. Људи осећају сви на исти начин, а миеле различно, пошто су правила о истини у природи, а следства што их отуда извлаче у њиховој користи. Дакле простим срцем треба тражиги истину; јер се чисто срце никад не претвара да разуме оно што не разуме, и да верује оно шго не верује. Оно никак) не помаже варању, нити по том вара друге: и тако је просто срце, далеко од слабости већине људи обманутих својим рачунима, јако и по томе нужно да би се нашла и сачувала истина. — Разјаснили сте моје мисли много боље него што бих ја учиеио, настави Парије. Истина је као и небесаа роса; да би со сачувала чиста, треба је нрикуаити у чисто стакло. — То је врло добро речено, искрени човече, рече Енглез; али најтеже је да се нађе. Где треба тражити иотину ? Чисто срце зависи од. нас, али истина зависи од других људи. Где ће је човек наћи, ако су они што нас окружавају обманути својим предрасудама, или Поквареви својим копистољубљем, као што је већ! на ших? Путовао сам код многих народа; претурао сам њихне књижнице, саветовао се с њиховим научењацима, и нашао сам свуда само иротивречности, сумње и мишљ>ења хиљадама пута различнија него што су им језици. Кад се дакле истика не налази у најславнијим стовариштима људскога знања, где је треба тражити ? Чему ће послужити просто срце међу људима који имају лажну памет и покварено срце ? — Истнна бн мм била подозрива, одговори Парије, кад би долазила само помоћу људк: не треба је никако тражити међу њима, већ у ирироди. Природа је извор свега што постоји: њен језик није никако неразумл^ив и

ненроменљив, као код људи и њихових књига. — Имате са свим право, рече доктор; природа је извор природних истина; али где је на нример, извор хисторијских истина, ако није у књигама? Како дакле да се уверимо данас о истинитости неког догађнја што је био пре две тисућа година? Да ли су они што су пам то оставили били без предрасуда, без помисли на корист? Да ли еу имали чисто срце ? У осталом, зар и самим књигама, што нам казују то, нису били потребни пренисачи, штамиари, тумачи и преводиоци; а сви ти људи нису ли зар више или мање изоначавали исгину ? Треба се лакле одрећи сваке хисторијске истине, појпто може допрети до нас само помоћу људи, нредмета заблуде. — Шта се тиче наше среће, рече Индијанац, хисторија минулих ствари? Хисторија онога што је сад, уједно је и хисторија онога што је било и што ће бити. — Врло добро рече, Енглез ; али ћете дозволити да су моралне истине нужне за срећу л,удскога рода. Како дакле да се то нађе у природа. Ту животиње војују једна против друге међусобно се убијају и ирождирају ; па и саме стихије боре се против стихија.- хоће лч и људи то исто радити међу собом ? — 0 ! не, одговори добри Парије; али ће сваки човек наћи иравило о својем владању у своме срцу, ако му је срце чисто. Придода је ноставила ту овај закон: Не чини другоме оно што ниси рад да ти други учини. — Истина је, рече доктор, онд је удесила интересе рада људског по нашима. „Али кажите ми сад, кад је човек пронашао истнну, треба ли је делити с другвм људима? Ако је обзнаните, бићете гоњени огронним бројемљуди који живе од противне злблуде, уверавајући свет да је баш та заблуда исгина, и да је еве оно шго тежи да ју уништи само по себи заблуда. (наставиће се)

ГОТСЕЕ НОВЧАЕЕ ЛУТРИЈЕ ГЛАВЕИ ДОБВТЦИ 30.000 и 50.000 Мар

ака.

Ова вајновија Готска новчана Лутрија која стоји иод покровитељством Његовог Височанства Херцога Ернста II. а нод контро- „ IВР/ лом и гаранцијом државном ; Садржава 13262 ' 5 Згодутака, који се имају у два путаиз влачеља изиграти.

I вучење од 24 до 27 Августа ов. год. 1. главни Добитак Мар. 30.000 1.

П V V 11 110

1. 1. 1. 2. и остали згодитци но 300 100, 50, и т. д.

10.000 5.000; 3.000 2.000; 1.000Ј 200 ,1

1! вучење од 5 до 8 Октом 1888 год. 1. главни Добитак Мар. 50.000

; 1 ; 1. ј 1. : 1. 1•; 4.

20.000 10.000 4.000 3.000 2.000 1.000 и 300, 200, 100, 50, н т. д.

На сваком лозу имаде целокунан „Распоред" оштампан. 1. Оригипални лоз који важи за оба вучења без икакве даље доплате, кошта заједно са краљ. срп. државном жиговином: Динара 5 50 пара Сви добитци од мараке 100 на на више по вучењу објавиће се кроз „Дневни Лист" а засебна званична „Листа" од извучених добитака за оба вучења кошта 50 пара дин. Ове лозе као врло солидне и корисне могу сваком препорунти с' тим: што је сигурна државна контрола и гаранција привучењу и исплаћивању добитака; што се добитци у готову новцу без икаква одбитка тачно иснлаћују — што су лозе само са једним бројем без серије, што један лоз који се плати само 5 и по динара игра у оба вучења и тим је дата прилика да са мало рескира до прилично велике своте новаца лако може доћи. Пошто је већ близу прво вучење, а ја врло мали број лоза имам у рукама — то да би све гато штов. налоге могао тачно и благовремено испоручити, молим који желе ове лозе имати нека се са поручбином што пре изволу обратити. Уплату је најлакше поштанском упутницом шиљати.

10-10

Ђорђе Р. ОдавиЛ Београд

Сгари ловац није се нлашио, он се приближи и упита : „Хм, а ко сте ви ?" Али одмах примети да је човек у црном калуђерском оделу. На прсима је имао бели крст. То беше један из крсташког братства, који је овде чувао стражу. Слаб& светлост са куле обасја једног високог човека са широким плећима. „Сад видим ко сте", рече стари Јакопо. „Би ми се јављате баш кад треба, ја тражии вас и ваше људе. Сад сам хтео да питам ^увара куле, да ли вас је видио и где ?" „Ви сте ловац мртваца. Ја сам вас познао", одговори Умбо, и подиже кукуљицу са лица. „А зашто нас тражите ? Тешко да би што дознали од чувара куле, јер он ништа не зна о нами, ннти нас виђа више". „Зар ви не пролазите поред куле кад идете на вашу Галеру ?" упита Јакопо. „То се вас не тиче, старче. Али шта тражите од нас ?" „Одмах ћу вам рећи или још боље ноказаћу вам," одговори Јакопо. „Благодарим милостивом Богу што сам

вас нашао, оад сам без бриге. Хајдете за

мном

„Куда?". „До моје гондоле! Не треба да мислите, да сам онакав као они ЗКбири, које је водила СтеФана да похватају све вас!" „СтеФана је жена гондолијера Себастијапа, није ли тако?" унита Умбо и нође за Јакопом на крај обале где је била његова гондола. ,,Да, његова жена," [одговорн Јаконо н уђе у гондолу. ,,Н1та вам ,је то у гондоли?" упита Умбо, кдд је Јакопо подигао старо једрило. ,,То је нечија лешина!" ,,Још је жива! Погледајте! Зар је не позпајете?" одговори Јакопо. ,,Како? — Шга је то?" — поваче Умбо и клече норед онесвешћене. „То је Крал>нца Ноћн," настави Јаконо. ,,Њу су ранили Жбири!" „Она је жива! И ви сте је снасли, племенити храбри човече?" „Моја кћи Нела спасла је, она је отела из гониочевих руку. Мени је предала да је донесем вами!" ,То је нлеменито дежо! Бог ће вас „наградити за то" рече Умбо узбуђено.

„Већ свањива, хајдете! Ја ћу ићи са вама! Или се можда бојите да са мном идете до оног црног дирека ?" „Не ! Ја се не бојим !" „Тамо ће бити више њих од крсташ ког братства". „Али како ћете проћи поред куле а да вас не опазе ?" упмта Јакопо и одвеже своју гондолу. „За то се не бринте, старче. Само брже Краљица Ноћн рањена је, алн је ипак још жива. Она ће бигн спашена, само ако јој се укаже брза помоћ." „А куда ћете са њом, прнјател>у ?"

(Продужиће се)

Вдасник в Јавмплмовт штамјта л К вмвдношђ О квличшв вжнжц бр , 3 О дговорне јтвднлк 'В. Камппжновиг