Мале новине

новићи циг. због свађе, Владасав Па нић, »Г)ог кр^ђе и Иван Секулић из Шопића због скитње. —-ЦЈвФ^ СМЕ СИЦЕ (Шећер кпо лек). Још 1884. год. париски хирурзи пронађоше једно иово средство за лечење: — Од тога доба, употребљава се спрашени шећер за залечивање ране. По швееним хирурзима, шећер има то својство да чисти и зажечује; а изгледа, да има и ту особину да упија не само течности већ и гасове изране, и исто онако као и угљени нрашак, да обуста. ља загнојивање и да отклања сваки за,дах при лечењу, убрзавајући невероватно заратћивање ране. Можемо рећи на овоме месту, да наш свет од вајкада уиотребљава шећер при лечењу рана; еарочито се кориете њиме да отклоне дивљање меса, шта више помаже чак и чнда. кад је ово подивљало. Но већином се шећер не употребљава сам, већ измешан са истом количином спрашеее печене стипсе; а и рава се не иснира чистом (или карабонском) водом, већ се најпре искува са плавим слезом. Сем тога праве се разни мелеми, а за сад је као најнризнатији, нарочито код венеричне ране, овај: у чисту (препрану) маст нацеди се сок из истуцане траве; коју наш народ назива „еерушом" — 1аМа уег4Гси1а1;е, добро се измеша и размаже на ланено платно или тифтик и нревија. За недељу дана и највећа је рана иалечена* (Зрневље из Јиудрачке торбице). — Подемевање је једина сгвар чега се боје они који се не илаше више ничега, а немају випш ни стида ни гриже савести. — Добит учињена на рачун лепог имена, треба да се сматра за највећи губитак. — Не збијајмо шалу с лудама већ пазимо да смо увек озбиљни спрам озбмљних људи. — Поштовање себе самог, то је морал^ поштовањс другога ето вам понашања. & Ћеле. Било је у старо доба ћелавих глава, то знамо из светог гшсма од оне приче, гд з се деца ругаше старом човеку са ћелавом главом. Али се и то зна, да су у старо доба по гдекоји остарели л.уди биди ћелави. Ал данас погледајмо само, како их многих ћелавих има, и то људи у млађаним годинама својим. Шта је тому причина?

Да вам кажем: Четке, са којим се — у место са чешљом — „глади" коса. Ове су од круте, јаке чекиње, чврсто увезане у дрво, и оштре су, и морају да су оштре, иначе не би ваљале. Али он не „гладе" косу нашу, већ је онако исто гребенају као гребени што лан гребенају, Четке чупају косу. Ма више пута на дан са четком намештамо и удешавамо нашу косу, па још код берберина шта он са нашом сиротом косом не чини: има неку ваљугу, е којом куни трине ситне од косе. Та ваљуга је оштра и мајстор с њом претисне, да мислимо да ће нам врат сломити. Ми пеколико четака потрошимо у животу, особито у модерном свету, остане само дрво; чекиње су истрошене, исчупаие, искрзане. Па кад се та јака учвршћена, крута чекиња о нашу мекану, танку, нежну косу онако искрза, зар је чудо, ако глава сирота скорим оћелави, ако јој она оштра четка коначно и последњу длаку с клицом исчупа! Ја не разумем тај свет, да он то гшје видео. Та ено сукно на капуту, чишћењем сваки дан са четком нестане конг{чно длаке и постане чијаво. То исто буде и с нашом косом. И ми се једнако чешљамо еа четкама, чешљамо и децу; има људи, којима није доста једна четка већ у свакој руци по четка, ке®а своју главу и чупа себи косу, и спрема себи превремено ћслу. Погледајмо на селу у орачком слоју, камо још нису четке за косу продрле и доспеле, и где мајка децу своју чешљом чеш ћа, и људи само чешљевима се служе, како леиу, густу, чврсту косу још у старости имају. Зато, који хоћеју, да им деца још у старости честу депу косу имају нек не дају да им четка за косу униђе у кућу! 0 нашам старијима не да се више много говорити, ма да сам ја, писац ових редака, од више година већ ночео једино чешљем ретким <и то од каучука да се чешљам, и при умивању да нерем сваки дан своју гла ву студеном водом. Студен јача клице длачје, јака тоилота лиња.

БИБЛИОГРАФИЈА Уредништву је стигла на приказ књига: Арарове -.абавие ( њижице, Коло пр во кретање слободе. Књига се још зо-

ве и: „Светолар Арсенијевић у песми и збору* а зове се још и „Ора и кола„" Писац .је уз књигу у једно прмложио и своју слику. Штампарија Мичоша Т. Ј. Лесендренца у Зајечару 1888 гсд. Цена 40 пр. Дин. или 20 новчмћа.

П1АЈ1А И ЗАБАВА

/

„Ви сувише много говорите, драги г. А.... — 0! зеам то добро; али туђе глуиости увек су ми тако досадне, да много више волим да их 'сам говорим него да их чујем од другога.

ШТАБС ТРУБАЧ ПОСИХОЛОШКА ОТУДИЈА ИЗ ВОЈНИЧКОГ ЖИВОТА Животу љубави моје, одсвират је „Жалосни маршЧ Па како сам ја, у томе животу, живио — све сласги и г ародовољства а у њему находнио то „ иокорно " очекујем скоро „ иовечерје " мога живота. Ах. љубави моја, — горко слатка успомено, тужно весела слико н непршлико, „жето" живота мога; санова мојих Последњи је „ алотуи " грунуо и ја — ах, кроз обдаке густога дмма, гледам смољавам гледом, где ти се крила ломе ... Па што ћу ? ! једном се мора „ма лево круг а . Житот је дуга „ борба " у којој нико ннје „иобедио " а нкко преживио! ... Па н ја ћу „ мирно " да Ћ иредстанем и вишњем на , раиорт" Но благо сваком, који с љубављу' закопа и предмет својг, љубави томе остаје слатка уси>мена, али. те шко, тешко ономе, кога с љубављу „де/редира)у и — као мене. Мене је срамво п изневерила и \ . Љубав је и мене као и еве друге, у еваки буџак моје нарави и страств „мунула и ; Реком мвља пљуснула и у понор туге спуетила! — И мени је ,звезда и сијала; Небеса нлава, бајке шаптале и поноћ тија душу нијоа .... И ја сам љубав етрасно љубио, — а сад „к ноги" 0 љубави земска сада те тек видим —у светлости твојој нисам видио да ље — од носа. Ти си ^теорија 11 пгго не вредиш без у,ирактике и

Ах, колко с&м пута, — еоћу ули цом пустом, пролазно крај куће њене „ иарадним маршем а а после са „оирезом а у касарну улазио; колко сам пута ,због ње у „ фијоки •' спавао и то све, за један поглед и за једно п очи на десно а Првн пуг сам је видио, код мога, ,,исаисника " Шк ииЈаеа слави. Ту ми је „ обратила особиту иажњу и — м сам не знам како. С»мо знам да је седела на „десном к/:илу а миндерлука са својим другарицама, и мене онако испод ока „ осматрала " — то ми је пало као ратлук. После је аграла до мене. Затим смо играли Фоте; ово ми се ,, вежбање " допало. Ту је баш мени ,.следовало и да је извлачим из бунара. Ту сам првн пут осетио додир нежне женске ручице. Ту смо нрви нут стајали, једно спрам другог — пг о јест „иредиерси ". Ту сам први пут осетио д& ндмам праве ,, одважности " — и ако су ми кроз жиле проввле штогле а не лвмунтос илимунада. Здборавио сам, да сам ,, Каалар " и чекао да као ,.рекрута '• она мене извлача из бунара — Био сам се збунио, т. ј. ушепртљао. Но опет се све лено свршило, и ја сам радостан ,, химнастичким кораком" отшпао, у кисарну. Целу ноћ нчсам спавао и у јјтру се јаиио у „ амбу■ лацију и Оиде сам цео дан о њој мислио. Болело ме што нисам бар,, иоднаред■ ник и и плакао сам кад сам помислно да не може моја бити! Сутра дан изашао сам као здрав и „исираван а пошто сам на ште срце добио два клнећа прашка, а на трбуху три слачице. — 0«а мије тва и била слатка. Од тога доба излазно сам увек но ћу, крадом и „дефилирао" покрај њене куће — али не „унали" нисам је никако видво; с тога сам увек продужавао п марш и и у кавани код „мезависне џигеригџ " угрејано срце вкном натапао.... А, заборавио сам да вам кажем — звала се Милка. Она јс бмла кћер неког клонФера Саватија. То ми је казао, једаншнајдер ПГандор — што је доцније краио војничке панталоне и нревртао биузе на, „лево круг." С њиме сам се уиознао, при ча:пи вина... и он ме је заволео ко рођеног брата — и ја њега. Знао је шта је Ћ )\ружељубље и в правио војничке „вмцове и и певао к'о музика. Он ме је упознао са Милкиним оцем. Једаред сам био и на вечеру позват. Милка се самном разговарала, и шалила * рекла ми да ме је „видла" кад сим в јникс водио... Ах, то вече

сам рекао да је код тебе? И ти нећеш да

ми га предаш натраг?" „Понављам ти да хоћу да га сачувам за тебе, нријатељу! Он ми гарантује за твоје нријатељство! Но не само то, још више нешто! Он ми гарантује за мој живот!" „Твој живот?" „Тако је! Зар ти то не разумеш? Ти можеш а нре а носле гледати да ми одузмеш живот — то ја мислим ако би се заведили — и на крају крајеваа ја бих пао. Тада би се докуменат нашао, дошао би у туђе руке и онда би за тебе наступила велика опасност! А све донде, док је докуменат у мојим рукама, ти ћеш чувати мој живот, ето то је све!" „Али ако се ти разболеш изненада? Ако умреш изненада? Шта ће бити тада? И онда се може докуменат наћи, па сам ја изгубљен, пронао. Зар ти не знаш како је то неоносно имати увек онасност пред очима?" „Толико времена имаћу или да ти предам докуменат или да га уништим," одговори Врабануино. „Дакле нећеш одустати од твога решења?" „Уверио сам се да. то сигурно оружје морам задржати у рукама?" ,,И ти ме излаакеш опасности?" ,,Нема за тебе никакве онасности, Иего! Тај докумеват неће добити нико други!" ,,Ако ти га украду?" ,,То не може да буде, ја га увек носим сс собом!" Врло је непромншл>еео било од Врабантинија што је изговорио ово. Те речи учиниле су на Инга велики упечатак Његове очи зажаре се. Он се трудио да сакрмје ту изненадну радост. „Сад сам умирен," рече он. ,,Ја предлажем да останемо и даље стари нријасељи! Ти имаш право, боље ће бити за нас ако будемо сложни!" „То је паметан предлог," одговори Брабантино и рукова се са Ингом. „Све што радкш као Виргилијо МираФијоре, може се рећи да је добро! Од блага можеш доста да раздајеш па ипак да се не плашиш да ћеш постати сиромах. Влагодари Вогу што нема никог другог који би што о томе знао, јер би млого више тражио од тебе но што ти тражим ја! Ми смо дакле опет сложни? У твоме ср-

цу ваљда нема више завере против мене?" Ово питање изненади Инга. „Сад више нема мржње. " рече он муцајући, на ипак његове речи нису биле истините. „Дакле остаје онако, као што смо се договоршш?" „Симони ће добити новац!" одговори Инго и опрости се са Врабантинијем овај га одпрати до степеница. У Инговим прсима нешто се кувало, са муком је савлађивао^ себе, да се неби мздао. Он није смео да се изда, само да би Брабантино мислио е је сигуран. Код степеница рукују се. ' „Збогом," рече он „ми остајемо стари пријатељи!" За тим еиђе доле код обале где је стајала његова гондола. Заповеди гондолијерима да возе у његову иалату. Његово лице беше бледо, коса накострешена а из очију синаше му ватра. Кад је у шао у своје одаје његова песница бепте стиснута. Он је љутито подиже као да прети пекоме. „Дакле решено је — ти или ја," говорио је лагано, а његово лице покази-