Мале новине

бловим; само што овај нови нрах има још и ту добру страну, што при сагоревању незнатно прља цев, даје ма ло димв, и произаоди врло слабо трзање, те ће се због тик особина по свој прилица употребити уБелгијнза иунење нешадијске муниције.

СМЕСИЦЕ (Зашто су жене ђаволске). Прнча се, да су у иочетку лсене биле врло добре и нису имале ђаволских офичаја. Што су сад жене ђаволске велв да јс крив свети Иетар. Једном )е, тако се прича, ишао Исус Христус и Свети Петар кроз Јерусалим. Кад су дошли у једиу повећу улицу опазе жеиу и ђ?аола да се свађају. Исус Хрисгос ношље Светог Иетра да их измири. Но кад је Свети Петар иокушао да их измири а жена п ђаво сиоаадну га тако, да се је он саромах морао браниги. Пошго је видео да ће га сдвладати, он извуче лач и носече и жену и ђавола, иа се прати тамо где га је чекао Иеус Христос. „Шта би?" упита И сјс Христос Сввтог Нетра. „Јеси ли их помирио?" „Ђаво ће их номирити, а не ја," одгоиори Свети Петар. „Кад сач их стао мирити, они ме стоко наиадоше, да

грешку те је на жеиином трупу наместио ђаволску главу, а на ђавољем трупу женииу главу, те тако су и оживили са промењеним главама. Ето од тог доба и само су због тога све жене ђаволске. * (Стара и нова пророчанетва о про паети света). Пре неколико годииа имали смо неко прорицање да ће свет пронасти 1883 год.; но имаћемо их још, имаћемо их увек. Овде ћемо саошитити читаоцчма једно претсказање ко)е је било пре 254 год, за 3. мај. Један свећеник изВлртепбершке околиие, но имену Михајло Ш гифзл, који беше нознат као изванредан рачупџија, беше пронашао, ,,које по

Тад се иојава промени; сељаци, мало час тако скромии и побожни, чији празан стомак не знађаше више за разлогс, заурлаше на појку, свукоше га са предикаонице, везаше га ужетима и одвукоше у Витенберг, ! ред суд, тражећи од њега накнаду штетс за претрпљени страх. Но без сумње да су били задовол,!! еа изјаснењем овога пророка, јер па иослетку при мише наново поиа који им проузрокова тако страшан зорт.

ПОЛИЦИСКП ГЛАСНИК

обоје тако жесам се морао бранити свим свагом!" „На шта си учинио даљо?'' упита Исус „Ништа, одсекао сам ич глаае!" идговори Свети Петар. „То није било паметно, ја сам те послао да их измириш, а ти си их убио! Ти знаш да ја свагда ир мшведам ово: Не чина никоме зло, ако не мислиш да и теби други то чини! Ко другоме јаму кона, сам ће у њу тсти. Ако тТ5 ко год удари каменбм, а ти њега хлебом Ако те ко удари по једпом образу, а ти му пружи и други. Добра дела доиосе добре плодове. Из хрђавог семена ниче коров а из доброг добра пића (храпа). Какво семе иосејеш онако ћеш и иожњета. Ти си учинио велику ненравду и то ћеш се кајати, јер си потоњем свету учинио велико зло са овим постуиком, који се неда поиравити, 0тиди брже оним труповима и намести им главе, а ја ћу одавде благословити, па ће оживити!" Сзети Петар гунђајући оде и намести им главе, и чим је ово учинио, Иоус благослови и жена и ђаво оживише. Но на велику своју несрећу Своти Петар у брзичи учинио је

Веоград 27 Августа рачуну квадратиих бројева, које из {Притворвни у Н ,ћас су арихаорани: двадееетину других разлога да ће Вла / И Аћимовић момак пекарска н нроиаст свега бати 3. маја 1534; у

часова у Јутру. Он је врло често говорио сељацима о овом проналаску с предикаовице у цркви па чак је штампао и некакав сние о томе. Сељаци приаише ово као носледње речи од евога вернога иоие. Оет више своје пословз, распарчаше сзоју земљу и имање и поделише сиротињи као милостињу, чекајући свршетак света. Па н ои сам ноклони свој намештај и књиге другима, пошто му то није бнло потребно на другом свету, не мислећи ла ов *ј поклон неће бити потребан ни другима, ако се оствари његово нророштво. Последњих дааа, г. пона се једино зшимаше око тешзња и саветоваша својих парохијана, нар >чито жзна, љу1и се слеглху из свију околиних прадела те ее поеледњи нуг помоле богу с њим заједао. Освану и рачени д:јн . Ш гифзл ијзва своје стадо у цокву, попе се на пре ^икаоницу и аоче саветовлти слушаоце да буду сиремни. Ноеле службе, даде им на®оре и понова оде на предикаончцу пун веспокојног чекања. Члс прође а пророчансгво се не исауни, те се и сам појка п >че нобојевати. Одједаред се диже олуја, ге обзиани да је куцнуо послелБи час. Но бура пређе; сгадо чекаше још. Наиослетку им време постаде дуго а глад и м се нооштри. Час беше већ давно протекао када су требали да буду за столом са А врамом, Исаком и Јаковом. Неки се најзад осмелише тз погвирнуше и на врата, и видоше да је небо лепо и чисто. Али се глад увеличаваше, а евуд беше нестало хлеба; нанослетку оримегише да су били суиише лаковерни. Владимир а &имовић момак некарски и и Францишка Вузер служавка због ски тње, Стеван Поповић бив. учитељ из Јагодине због сумње, Иеидор Вујић из Аустрије сбог онорочавања власти, А долф Шохслуга због напуштања слу жбе, Настас Кријумчар зидар из Тур ске због пијанчења, 'Б>рђе Ристић над ничар овд. и Сасно Каволи талијан због скитње. * (Осуђсни). Пресудама полициским осуђени су: Милева и С )Фија Орослашеи-Продановић из Вечеја због скитње, Сима Пејић бербериа за неподцис мом ка Дриетина Крстић овд. због боја, Вдадимир Обрадовић столар што кирајџије аије иријавио, Таса Дветковнћ каФ. и Коста Николић каф. шго су др жали отв >рене ка®ане преко нрописног времена и Дим^трије Дада што није унагио Фањер нрзд каФаном.

ШМА И ЗАБАВА Познато је како Алексанаар Дима, син, дочекиваше своје поразе с дианом философијом . Причајући једног дана о славном успеху у својо) драми «Ба Топг 7А. —8асрез,» рече: „Нисам се бојао да ће дело пропасти, ади сам стрепио заједну досла опасну појаву у трећем чину. На срећу, толико су су звиждали, да нико није могао чути ни једну реч из ње." * (У лову). Прва ловац: Пуцај брзо, ено лисице! Други ловац: Ама си иаметан, куршум тек ако добацн до половмне, Први ловац: П а ни нта за то: ти иуцај два нут узастопце,

ЈШИРАк

ИНДЕЈОХД К0ЛИ31 г1ри н0ветка Нернардена де Сен-Пијера Четама оруасаних људи, који одлажаху на границу да чувају стражу; трчкарању посланика са њиховим многобројним пратњама, који долажаху из страиих држава да саоиште срећне догађаје или да начине савез. Ириближавао сам се њихним уласцима више него што ми је било дозвољено, посматрајући с чуђењем грдне облаке ирашине што се дизаху иза толиких путаика, и дрхтао сам од жеље на ону збркану вику што излаза из великах градова, и што, у околини пољима, личи на жуборење таласа кад се разбијају од морске обале. Рекох у себи : Мора бити да скуп људи ил толко разних држава, који узајмно мењају своје произвде, своје богаство и радост своју, ствара од једнога града дивно обиталиште. Али кад ми није дозвољено да му сенрнближим дању, ко ми брани да уђем ноћу? једав сићушан миш; који ама толико пенријатеља, трчкара где му је воља, под закриљем мрака арелази из счротињске колибе и краљевске дво. роае. Да би се наслађавао живота довољна му је звездана светлост; шта ће а менн сунчана? То сам размиш- . љао баш у околини Делхаје; ове ме мисли тако охрабрише да уђох у град кроз лахорову каиију, чим се спусти ноћ. Најнре пређох једну велику усамљену улицу где беЈаху дућани у трговине но ту владаше у овом тренутку највећа тишина. Улазећи дубље у 1'рад, пређох диван кварт омрах препуњен палатама и вртовима који беху начичкани поред Гемне-. Свуд се разлегаше свирка и песма бајадера к»је су играле на реченој обали при светлости буктиња. Стадох на једна врата да уживам мало у дивном при' зору, али робови који тераху батинамг сиротмњу отераше и ме^.е. Даље по оштрим гла^овима молаха, којијављаху одозгоре ноћне часове дознаде да сам исиод мунарета некакве џамије. (наставиће се)

„Па иаак хоћу да видим да јш могу ја да нађем ту сен," рече Лорендо. Жбири су вргели главом, обоје још једвом покушаше да га задрже. Он није знао каква му опасност преги, па ипак их нехте послушати. Лоренцо се упути ходником правцем где је нестала сен. Он није познавао сва места и засвођепе ходиике у Дуждево.ј иалати, јер није имао пикаква посла да тамо одлази, али то га ипак не задржа. Кад је дошла на крај ходника, сен беше отишла, он није видио ништа. С десне биле су некакве степеаице које су водиле једним црним вратила. Куда су ова врата водила Лоренцо није знао, но он ипак сиђе доле. Кад је доле дошао беше тако мрачно да је Лоренцо морао да иипа куда иде. Мртва тишина владаше око њега. Лоренцо је ишао лагано и нажљиво пипајући рукама на све стране. Пипајући рукама осетио је да је у некаквом ходнику. Он је ишао даље. У један мах осети иод руком неку иреграду. Кроз једау пукотину опази слабу светлост. Оа пипаше даље руком. Сад наиђе на кваку од браве. Лагано је притисне и врага се отворе без икаквог шу-

ма. Кад је Лоренцо ушао унутра онази јеену лампу која је висила о овод. Виде да је то некаква заевођена соба. На сред исте било је растурено разних ствари, једрила. весла и неке старе крпетине лежаху разеацане. Поред једног старог стола, на коме је била јело, хлеба и воде сгајала је сен она беше окренута леђима према њему, али је он ипак познао да је она. У истом тренугку кад је Лоренцо хтео да нриђе ближе, појави се још једна нрилика између њега и сени. Пре но што је Лоренцо могао да распозна што је то, лампа се угаеи. „Ко је то тамо код стола?" упита Лоренцо. Изгледаш ми као да си Родриго Зени, мој драги ноеретни прнјатељу. Али Родриго Зени је мртав! Ко си дакле ти? Мртви не устају из гробова да се овде појављују као гости! Одговори ко си ти? и У место одговора приближи му се неко. И ако се Лоренцо није нлашио ничега, ипак и нехотично се измакне један корак натраг. Неко га ухвати за леву руку — Лоренцо осети да је рука била хладиа и рапава.

„Ко сте ви? и унита Лоренцо адругом руком подиже мач; „Јаконо , ловац мртваца," одговори дубоки глас, и поведе Лоренца ближе. „Ходите ближе, Монсињоре! Лампа се угасила, ја ћу је упалити опет," „Учините то. одговори Лоренцо. Кад га Јакопо пусти он осети да га проби хладан ваздух. Брата кроз која је он ушао затворе се сад. У истом тренутку Јакопо запали лампу. И ако је ламиа врло малу светлост раснросгирала, ипак је Лоренцу боље било но онај густи мрак. Лоренцо нрегледа засвођен простор. |11ред њима је стајао Јакопо. Другог никог није било више. „Где је сен, старче, што је мало час стајг.ла код стола?,, упита Лоренцо. „Ие иитајте ме, Монсињоре! Сен редовно долази овде и једе од мог јела," одговори Јакопо. „Не распитујте и не истражујте тога мртвог госта. Ваше је срце добро, Монсањоре. Ја вас молим не казујте никоме за ово што сте виде

ли сад

I«

(Продужиће се)